- Poruka
- 69.743
ajde malo istorijski vremeplov u sportu , dešavanja za konkretni dan koja su se desili, ličnosti , rodili se , umrli , sportske ekipe, sve u vezi sporta unazad vremenom, ajde ljudi ko šta se seti i koliko se ima vremena
-
- Popularno:
- Boks sa čvrstim kacigama?
- Jokićevi Nagetsi dobili i treću...
- Preminuo Džarovski
- Zasto svi mrze Srbe, a ne mrze Hrvate...
- Putin: "Odmazda je spremna i biće bolna...
- Sada je sve jasno, borba protiv Vučića...
- Lake letnje torte, kolači i ostali...
- Može li izbor učiteljice
- Muško telo
- У Хрватску стигло првих шест борбених...
Na današnji dan u sportu
- Začetnik teme Manga Hilux
- Datum pokretanja
- Poruka
- 69.743
Napadač Atletik Bilbaoa i dalje je ikona španoskog i svetskog fudbala. Upamćen i slavljen zbog broja golova koje je postgao. Najveći broj golova postigao je glavom, a ipak u Španiji se sa kolena na koleno prenosi priča o jednom golu koji je postigao – nogom. Kada u Španiji kažete „Zarin gol“ svi misle na isti pogodak. Jedan od preko 350 koliko je postigao u karijeri.
Radi se o pogotku koji je postigao u poslednjem meču grupne faze na Mundijalu 1950. u Brazilu, u duelu protiv favorizovane Engleske. Jedinom na toj utakmici. Taj pogodak na Marakani u Brazilu doneo je Špancima pobedu i prolazak u polufinale. Završili su kao četvrti što je godinama bio najbolji uspeh Španije na svetskim prvenstvima.
Godinama kasnije, Zara je i sam pričao o tom golu:
„Gabriel Alonso je poveo napad i dodao je loptu do Boasore. On je vratio unazad do Gainze koji je šutnuo ka golu. Engleska odbrana nije mogla da je uštopuje kako treba. Ja sam bio u punom trku i samo sam je šutnuo. Tek tako.“
Zarin rekord po broju postignutih golova u Primeri (251), nakon 59 godina oborio je Leo Mesi, 22. novembra 2014. Ipak, Zara je i dalje igrač koji je najviše puta sezonu završio kao najbolji strelac lige – čak šest puta.
Njegovih 38 golova u sezoni 1950/51, predstavljali su rekord lige duže od 50 godina. Samo je Hugo Sančez uspeo da ga izjednači, pre nego što su ga „preskočili“ Kristijano Ronaldo i Leo Mesi. Ipak, treba napomenuti da je Zara postigao 38 golova na 30 mečeva.
Interesantno je da je jedini put „izbačen“ iz igre u finalu Kupa 1945. posle je objasnio da misli da je to bio nesporazum jer je sudija njegovu šalu protumačio kao agresivnost. Irondov gol koji je Bilbaou doneo pobedu od 3:2 protiv Valensije, olakšao mu je taj „nesporazum sa sudijom“.
1955, 15 godina nakon što je zaigrao za Atletik, odlučio je da se povuče i napravi mesta mladim igračima. Bez plate je u drugoj ligi igrao još dve godine.
Nakon što je konačno okačio kopačke o klin, Zara se posvetio „biznisu“. Otvorio je sportsku prodavnicu i restoran, ali je i dalje ponekad igrao na humanitarnim ili revijalnim mečevima.
Neverovatno je da pored statusa ikone koji je imao u Bilbaoui Španiji uopšte, sve do 1997. nije ispunjeno obećanje koje mu je klub dao i „napismeno“ u poslednjem ugovoru. Imao je samo jednu želju – revijalni meč između Atletika i „11 odabranih“. Među tih „11 odabranih“ bilo je mnogo poznatih igrača, a verovatno je najzanimljivije što je na golu stajao Bert Vilijams, golman Engleske koji nije uspeo da odbrani Zarin šut koji je pretočen u legendarni gol.
Zara je preminuo od posledica srčanog udara, 23. februara 2006.
Radi se o pogotku koji je postigao u poslednjem meču grupne faze na Mundijalu 1950. u Brazilu, u duelu protiv favorizovane Engleske. Jedinom na toj utakmici. Taj pogodak na Marakani u Brazilu doneo je Špancima pobedu i prolazak u polufinale. Završili su kao četvrti što je godinama bio najbolji uspeh Španije na svetskim prvenstvima.
Godinama kasnije, Zara je i sam pričao o tom golu:
„Gabriel Alonso je poveo napad i dodao je loptu do Boasore. On je vratio unazad do Gainze koji je šutnuo ka golu. Engleska odbrana nije mogla da je uštopuje kako treba. Ja sam bio u punom trku i samo sam je šutnuo. Tek tako.“
Zarin rekord po broju postignutih golova u Primeri (251), nakon 59 godina oborio je Leo Mesi, 22. novembra 2014. Ipak, Zara je i dalje igrač koji je najviše puta sezonu završio kao najbolji strelac lige – čak šest puta.
Njegovih 38 golova u sezoni 1950/51, predstavljali su rekord lige duže od 50 godina. Samo je Hugo Sančez uspeo da ga izjednači, pre nego što su ga „preskočili“ Kristijano Ronaldo i Leo Mesi. Ipak, treba napomenuti da je Zara postigao 38 golova na 30 mečeva.
Interesantno je da je jedini put „izbačen“ iz igre u finalu Kupa 1945. posle je objasnio da misli da je to bio nesporazum jer je sudija njegovu šalu protumačio kao agresivnost. Irondov gol koji je Bilbaou doneo pobedu od 3:2 protiv Valensije, olakšao mu je taj „nesporazum sa sudijom“.
1955, 15 godina nakon što je zaigrao za Atletik, odlučio je da se povuče i napravi mesta mladim igračima. Bez plate je u drugoj ligi igrao još dve godine.
Nakon što je konačno okačio kopačke o klin, Zara se posvetio „biznisu“. Otvorio je sportsku prodavnicu i restoran, ali je i dalje ponekad igrao na humanitarnim ili revijalnim mečevima.
Neverovatno je da pored statusa ikone koji je imao u Bilbaoui Španiji uopšte, sve do 1997. nije ispunjeno obećanje koje mu je klub dao i „napismeno“ u poslednjem ugovoru. Imao je samo jednu želju – revijalni meč između Atletika i „11 odabranih“. Među tih „11 odabranih“ bilo je mnogo poznatih igrača, a verovatno je najzanimljivije što je na golu stajao Bert Vilijams, golman Engleske koji nije uspeo da odbrani Zarin šut koji je pretočen u legendarni gol.
Zara je preminuo od posledica srčanog udara, 23. februara 2006.
Poslednja izmena:
- Poruka
- 69.743
Na današnji dan, 3. septembar, pre tačno 32. godine, žureći na trening, poginuo je legendarni napadač beogradskih crno-belih Dragan Mance.
Imao je samo 23 godine kada je udario u stub nadvožnjaka na auto-putu Beograd – Novi Sad, na izlasku iz Zemuna. Tako je prekinuta karijera, koja je tek počinjala. A počela je majstorijama i golovima, koji sada tako nedostaju srpskim fudbalerima.
Mance će ostati zauvek u srcima navijača Partizana. Crno-bela devetka zauvek će biti simbol ljubavi prema fudbalu, ali i skromnosti i poštenom odnosu prema igri.
Zahvaljujući raskošnom talentu otišao je u Partizan 15. septembra 1980. godine. Za “Parni valjak” je odigrao 279 utakmica i bio strelac 174 gola, a zabeležio je i četiri nastupa za A selekciju Jugoslavije.
Više od tri decenije kasnije, kult Dragana Mancea i dalje živi u srcima navijača Partizana, a ulica blizu stadiona u Humskoj nosi njegovo ime.
Imao je samo 23 godine kada je udario u stub nadvožnjaka na auto-putu Beograd – Novi Sad, na izlasku iz Zemuna. Tako je prekinuta karijera, koja je tek počinjala. A počela je majstorijama i golovima, koji sada tako nedostaju srpskim fudbalerima.
Mance će ostati zauvek u srcima navijača Partizana. Crno-bela devetka zauvek će biti simbol ljubavi prema fudbalu, ali i skromnosti i poštenom odnosu prema igri.
Zahvaljujući raskošnom talentu otišao je u Partizan 15. septembra 1980. godine. Za “Parni valjak” je odigrao 279 utakmica i bio strelac 174 gola, a zabeležio je i četiri nastupa za A selekciju Jugoslavije.
Više od tri decenije kasnije, kult Dragana Mancea i dalje živi u srcima navijača Partizana, a ulica blizu stadiona u Humskoj nosi njegovo ime.
pura moca
Zaslužan član
- Poruka
- 149.634
i Musemić je jednom tako dao nogom
- Poruka
- 69.743
OI 1972 Minhen
Olimpijske igre u Zapadnoj Nemačkoj uveliko su trajale kada su izraelski sportisti nakratko izašli iz Olimpijskog sela u Minhenu da se malo opuste. Bio je 4. septembar, 1972. godine.
Gledali su mjuzikl Violinista na krovu (Fidler on the roof), a posle predstave otišli na večeru kojoj je prisustvovao i Šmuel Rodenski, zvezda mjuzikla.
Pričali su i smejali se, mada su verovatno osećali tremu zbog predstojećih sportskih nadmetanja.
Kada su krenuli nazad, 13-godišnji sin Šmuela Lalkina, šefa izraelske delegacije, pitao je oca da i on prespava u Olimpijskom selu, na adresi Connollystraße 31.
Otac mu nije dozvolio i time mu, najverovatnije, spasao živoz.
Samo nekoliko sati kasnije, počeće jedan od najtragičnijih i najstrašnijih događaja u istoriji Olimpijskih igara, pa i čitavog sporta.
Umesto za medalje, izraelski sportisti boriće se za sopstvene živote.
I izgubiće.
Teroristički napad u Minhenu 1972. je bio veliki udarac romantičarskoj ideji sporta, prema kojoj je sport samo benigna i zabavna stvar.
To je bio ogroman poziv za buđenje čitavom čovečanstvu i pokazatelj da je sport daleko ozbiljniji nego što se mislilo.
Čovek je političko biće i sve je politika, samim tim, i sport.
Tim napadom pokazalo se i da je terorizam mnogo ozbiljniji nego što se mislilo, a to su mnogi shvatili tek napadom u Njujorku 11. septembra 2001.
Od početka 20. veka, svaki sukob je manje više bio totalni i u njemu je učestvovalo čitavo stanovništvo.
Nije više samo vojnik bio legitimna vojna meta, već i žena koja radi u fabrici, pa i sportisti koji promovišu neku državu i ideje te države oko kojih se neki ne slažu.
Svetska politika se ovom slučaju prelomila na nedužnim ljudima, kako to obično biva.
AUTOR FOTOGRAFIJE,GETTY IMAGES
Potpis ispod fotografije,
Izraelski sportisti i njihovi treneri ubijeni tokom napada.
Olimpijske igre u Zapadnoj Nemačkoj uveliko su trajale kada su izraelski sportisti nakratko izašli iz Olimpijskog sela u Minhenu da se malo opuste. Bio je 4. septembar, 1972. godine.
Gledali su mjuzikl Violinista na krovu (Fidler on the roof), a posle predstave otišli na večeru kojoj je prisustvovao i Šmuel Rodenski, zvezda mjuzikla.
Pričali su i smejali se, mada su verovatno osećali tremu zbog predstojećih sportskih nadmetanja.
Kada su krenuli nazad, 13-godišnji sin Šmuela Lalkina, šefa izraelske delegacije, pitao je oca da i on prespava u Olimpijskom selu, na adresi Connollystraße 31.
Otac mu nije dozvolio i time mu, najverovatnije, spasao živoz.
Samo nekoliko sati kasnije, počeće jedan od najtragičnijih i najstrašnijih događaja u istoriji Olimpijskih igara, pa i čitavog sporta.
Umesto za medalje, izraelski sportisti boriće se za sopstvene živote.
I izgubiće.
Sport i politika
Nikola Mijatov, istoričar i saradnik Instituta za savremenu istorijuTeroristički napad u Minhenu 1972. je bio veliki udarac romantičarskoj ideji sporta, prema kojoj je sport samo benigna i zabavna stvar.
To je bio ogroman poziv za buđenje čitavom čovečanstvu i pokazatelj da je sport daleko ozbiljniji nego što se mislilo.
Čovek je političko biće i sve je politika, samim tim, i sport.
Tim napadom pokazalo se i da je terorizam mnogo ozbiljniji nego što se mislilo, a to su mnogi shvatili tek napadom u Njujorku 11. septembra 2001.
Od početka 20. veka, svaki sukob je manje više bio totalni i u njemu je učestvovalo čitavo stanovništvo.
Nije više samo vojnik bio legitimna vojna meta, već i žena koja radi u fabrici, pa i sportisti koji promovišu neku državu i ideje te države oko kojih se neki ne slažu.
Svetska politika se ovom slučaju prelomila na nedužnim ljudima, kako to obično biva.
AUTOR FOTOGRAFIJE,GETTY IMAGES
Potpis ispod fotografije,
Izraelski sportisti i njihovi treneri ubijeni tokom napada.
- Poruka
- 69.743
04.09.1972. - Na Olimpijskim igrama u Minhenu američki plivač Mark Spic osvojio je sedmu medalju i time postavio rekord u osvojenim medaljama na jednoj Olimpijadi.
- Poruka
- 69.743
5.Avgusta .2012 godine u finalu OI u Londonu u bacanju kladiva Primož Kozmus osvojio je srebrnu medalju sa rekordom sezone 79,36 metara, time je zajedno sa zlatnom medaljom iz Pekinga osvojio svoje drugo OI odličje .
stranac119
Stara legenda
- Poruka
- 84.660
Bravo Manga,lepa tema.
- Poruka
- 69.743
. SEPTEMBAR Dan kada smo postali svetski šampioni
Jugoslavija je zemlja košarke . A, zašto? Između ostalog, i zbog čuvenog zlata u Indijanopolisu. A, to zlato se "dogodilo" na današnji dan, 8. septembra, sada već davne 2002. godine. Zlato koje je ostalo urezano i u srcima i u glavi svih onih koji su barem jednom pogledali neku košarkašku utakmicu.
- Poruka
- 69.743
- Poruka
- 69.743
Davne 1969.godine, 15.septembra Kragujevčani su bili u prilici da na delu vide jedan od najboljih fudbalskih klubova na svetu tog vremena brazilski Santos. Dvostrukog svetskog klupskog prvaka predvodio je Edison Arantes do Nasimento, kako mu je bilo pravo ime ili jednostavno Pele. U ekipi Santosa bio je i čuveni golman Gilmar (nažalost preminuo je 25.avgusta ove godine od posledica infarkta u 83.godini), kao i Delgado, Lima, Klodoaldo i Edu.
Utakmica je odigrana dan posle prvenstvenog susreta četvrtog kola Prve lige u kojoj je niški Radnički na Gradskom stadionu savladao kragujevački sa 2:0. Uz taj loš rezultat (još uvek bez prvoligaške pobede na svom terenu), loše vreme i TV prenos nije ni bilo čudo što se na tribinama okupilo jedva nešto više od 4.000 gledalaca.
Radnički je iskoristio priliku da svoje redove u susretu sa Santosom pojača četvoricom Nišlija: golmanom Kneževićem, bekom Dimovskim, centarhalfom Rajkovićem i vezistom Dimitrijevićem. Početni sastav bio je: Knežević, Vešković, Rajković, Radivojević, Matić, Živadinović, Dimitrijević, Žabarac, Stojović, Paunović, Nikolić i Milovanović.
Utakmica Radnički – Santos završena je rezultatom 4:4. Golove za domaćina postigli su Vladeta Nikolić, Sava Paunović i dva Slobodan Paunovski. Edu je bio trostruki strelac za Santos a slavni Pele se jednom upisao u listu strelaca. Taj pogodak Pelea bio je malo remek delo velikog majstora, postignut je u poslednjem minutu posle solo prodora od gotova samog centra. Svi komentari svodili su se na jedno – Radnički je propustio priliku da Santosu na turneji po Jugoslavili nanaese prvi poraz. Jer, posle vođstva Santosa od 1:3 Radnički je uspeo da preokrene rezultat u svoju korist – 4:3, ali Pele je dokazao svoju visoku klasu i naziv „Kralj fudbala“. Nije bilo prepreke za njega u poslednjem minutu, majstorija za pamćenje i na kraju remi – 4:4.
Koliko je Santos bio popularan u to vreme u svetu a u Brazilu i da ne godovrimo, ilustruje i podatak da da ga je na svim utakmicama pratio radio-reporter. U Kragujevcu je promrzao i pokisao pričao bez prestanka. Počeo je pola časa pre početak i bez pauze, šetajući uz aut liniju, a završio kada su igrači već uveliko bili u svlačionicama.
Utakmica je odigrana dan posle prvenstvenog susreta četvrtog kola Prve lige u kojoj je niški Radnički na Gradskom stadionu savladao kragujevački sa 2:0. Uz taj loš rezultat (još uvek bez prvoligaške pobede na svom terenu), loše vreme i TV prenos nije ni bilo čudo što se na tribinama okupilo jedva nešto više od 4.000 gledalaca.
Radnički je iskoristio priliku da svoje redove u susretu sa Santosom pojača četvoricom Nišlija: golmanom Kneževićem, bekom Dimovskim, centarhalfom Rajkovićem i vezistom Dimitrijevićem. Početni sastav bio je: Knežević, Vešković, Rajković, Radivojević, Matić, Živadinović, Dimitrijević, Žabarac, Stojović, Paunović, Nikolić i Milovanović.
Utakmica Radnički – Santos završena je rezultatom 4:4. Golove za domaćina postigli su Vladeta Nikolić, Sava Paunović i dva Slobodan Paunovski. Edu je bio trostruki strelac za Santos a slavni Pele se jednom upisao u listu strelaca. Taj pogodak Pelea bio je malo remek delo velikog majstora, postignut je u poslednjem minutu posle solo prodora od gotova samog centra. Svi komentari svodili su se na jedno – Radnički je propustio priliku da Santosu na turneji po Jugoslavili nanaese prvi poraz. Jer, posle vođstva Santosa od 1:3 Radnički je uspeo da preokrene rezultat u svoju korist – 4:3, ali Pele je dokazao svoju visoku klasu i naziv „Kralj fudbala“. Nije bilo prepreke za njega u poslednjem minutu, majstorija za pamćenje i na kraju remi – 4:4.
Koliko je Santos bio popularan u to vreme u svetu a u Brazilu i da ne godovrimo, ilustruje i podatak da da ga je na svim utakmicama pratio radio-reporter. U Kragujevcu je promrzao i pokisao pričao bez prestanka. Počeo je pola časa pre početak i bez pauze, šetajući uz aut liniju, a završio kada su igrači već uveliko bili u svlačionicama.
