Da se vratimo malo unazad, u vreme kada ste voljom naroda postali predsednik Republike. Kako danas gledate na Vašeg protivnika na tim izborima, na Slobodana Miloševića?
Koštunica: Miloševića sam video svega dva puta, i to oba puta pošto sam ga pobedio na izborima. Pre toga ga nikada nisam sreo, niti sam pomišljao da ulazim u njegove vlade, niti je stranka čiji sam predsednik ikada bila u tim vladama. O njegovoj politici, unutrašnjoj i spoljnoj, punih deset godina sam govorio javno krajnje otvoreno i oštro. Toj kritici ne bih imao ništa ni da dodam, ni da oduzmem. Mnogo je međutim besmislenih i neistinitih spekulacija stvoreno o ta dva susreta. A istina je krajnje jednostavna. Za mene je Milošević bio protivnik do onog trenutka dok nije priznao izborni poraz. Od trenutka kada je to učinio, on za mene više nije bio poraženi koga treba proganjati, niti sam ja bio pobednik koji treba da uspostavlja revolucionarnu pravdu. U normalnoj zemlji posle izbora ne bi smelo da bude pobednika i poraženih, već su svi ravnopravni, a na vlasti je da snosi odgovornost pred građanima za politiku koju vodi. Verovao sam da treba da budemo normalna, a ne revolucionarna zemlja. Naravno, bilo je mnogo onih koji su hteli da se Srbija raspoluti, pocepa, zakrvi sama sa sobom.
Postoji i jedna opasna smišljena smutnja koju podstiču i stranci i njihovi istomišljenici u zemlji, kako su Miloševića pobedili svi osim samog naroda. Tako se naširoko raspredaju priče kakvu su ulogu imali jedni ili drugi, samo se zaboravlja da je većina građana na izborima donela odluku ko treba dalje da vodi zemlju. Dobro se sećam nebrojenih susreta i razgovora sa narodom tokom izborne kampanje, obišao sam stotinu mesta za nepunih mesec dana. Osetio sam neposredno tu narodnu energiju i volju, i znao sam kako će narod glasati. Ali, ono što se ne vidi iz ovog naknadnog mućenja vode jeste šta su bili stvarni planovi, posebno šta se sve kuvalo iza ideje da se po svaku cenu održi drugi krug predsedničkih izbora.
Jasno je zbog čega se Milošević grčevito hvatao za ideju o drugom izbornom krugu, jer on sa njegovim načinom razumevanja politike i nije imao drugog izlaza. Ali, pravo je pitanje zbog čega su oni najverniji domaći sledbenici Zapadnih centara moći, po svaku cenu, želeli da se održi drugi krug izbora. Čuvam pisma koja su mi slali lideri DOS-a sa vatrenim nagovaranjima da prihvatim održavanje drugog kruga.
Zbog čega je i pored pobede u prvom krugu trebalo prihvatiti drugi krug izbora?
Koštunica: Bojim se da je ideja o održavanju drugog kruga izbora krila u sebi plan za izbijanje sukoba u Srbiji, koji bi onda poslužili kao povod za stranu intervenciju. Posle 5. oktobra pročitao sam mišljenje jednog od pouzdanih domaćih tumača stranih interesa u Srbiji, da za nacionalizam u Srbiji nema pravog leka jer je izostala strana intervencija, koja bi podrazumevala stavljanje Srbije pod stranu kontrolu. U svakom slučaju pristajanje da se i pored pobede ponovo ide na izbore uvelo bi Srbiju u opasnu napetost i veliki rizik da dođe do sukoba. A videli smo da tamo gde izbiju sukobi unutar zemlje, Zapadna vojna mašinerija lako odnosi vojnu pobedu.
Nijednog trenutka nisam imao dilemu da su pobedom u prvom krugu izbori završeni i da nikakvog drugog kruga nema. Važan je bio razgovor sa Zoranom Đinđićem koji je završen njegovim rečima da ja sam treba da donesem konačnu odluku da li prihvatamo drugi krug ili su izbori završeni......
Narod je svojom voljom 24. septembra rešio ko je pobednik na izborima, i narod je svojom voljom 5. oktobra odbranio svoju pobedu. Time su izbegnute sve zamke i svi mogući tajni planovi da se Srbija preko drugog kruga gurne u sukobe, koji bi nas toliko skupo koštali da je pitanje i da li bi uopšte sačuvali status slobodne i suverene države.
http://www.slobodanjovanovic.org/20...e-izvesno-sve-sam-radio-iz-uverenja/?lang=lat
