Zanimljivo da u celokupnoj (zapadnoj) istoriografiji skoro nikada ne gledaju iz ugla Japanaca, pa tako i u filmovima.
Za 2000 godina Japan nikada nije bio poražen. Koliko mi je poznato, u japanskom rečniku nije bilo reči za "predaju". I iako japanska vlada nikada nije verovala da može da pobedi Sjedinjene Države, nameravala je da pregovara o okončanju rata pod povoljnim uslovima. Nadala se da bi napadom na flotu u Perl Harboru mogla da odloži američku intervenciju, dobijajući na vremenu da učvrsti svoje azijsko carstvo. Tada je planirala da vodi odlučujuću bitku koja bi krvavo prokrvila američke snage, primoravajući SAD da pregovaraju o miru i ostave na vlasti stari japanski poredak, cara i vojnu vladu.
Pazite, posle gubitka Marijanskih ostrva i bitke na Filipinskom moru u julu 1944, Japan je shvatio da će se odlučujuća bitka verovatno voditi na glavnim japanskim ostrvima. U januaru 1945. japanska vrhovna komanda je tačno predvidela šta će SAD uraditi - i počela je da to planira. Japanski stratezi su tačno predvideli da će Amerikanci napasti ostrva Ivo Džimu, a zatim Okinavu, gde su se Japanci nadali da će žestok otpor dovesti do mira. Japanci su se takođe pripremali za invaziju na Japan sa Okinave. Domet američkih borbenih aviona je ukazivao gde će biti sletanje -- na ostrvo Kjušu (danas manje poznato).
Iz Kjušua, planeri su predvideli da će Amerikanci pokušati da pokrenu invaziju na Tokio. Japanci su poslednju odlučujuću bitku na glavnim ostrvima nazvali Kecu-Go.
Koliko sam razumeo, japanska strategija je bila da uništi osvajačeve desantne brodove pre nego što udare na plaže. Za ovu svrhu, Japan je rezervisao oko 5.000 konvencionalnih aviona i raznih samoubilačkih vozila, uključujući oko 5.000 kamikaza aviona, 1.000 samoubilačkih podmornica i nekoliko stotina pilotiranih bombi. Bilo je čak i ljudi žaba, koji su nosili eksploziv, koji bi razneli desantne letelice - i sebe.
Osvajači koji su stigli do obale suočiće se sa divizijama carske armije od kojih se očekuje, kao i uvek, da se bore do poslednjeg čoveka.
Civili su regrutovani da se bore zajedno sa vojnicima naoštrenim bambusovim kopljima. Vlada je držala kao uzor civilima na glavnim ostrvima civile na Sajpanu koji su skočili sa litica umesto da se predaju.
Iako je japanski car Hirohito odobrio Kecu-Go u januaru, nova vlada mu je to ponovo predstavila nekoliko meseci kasnije. Svaka vlada tražila je carevu sankciju za svoje planove. Tog dana su car i njegov ratni kabinet takođe razmatrali izveštaje koji su sumnjali u sposobnost Japana da nastavi rat.
U jednom izveštaju se naglašava da je njena industrija uništena, lokalna policija zabrinuta zbog narodnih nemira, hrane je bilo malo, a ako je jesenja žetva pirinča niska, moglo bi doći do masovne gladi. Drugi izveštaji govore da je carska mornarica potopljena, a carska vojska u Kini iscrpljena.
Japanskom vladom je vladao konsenzus, a uloga cara je bila da sankcioniše njene jednoglasne odluke. Ipak, posle sastanka u junu, i car i njegov glavni savetnik, Koiči Kido, bili su uznemireni. Počeli su da traže diplomatsko rešenje, tražeći od Sovjetskog Saveza da posreduje u okončanju rata.
Dve nedelje kasnije, car je učinio nešto veoma neobično. On je otvorio konferenciju sa svojim ratnim kabinetom najavljujući da želi da pošalje specijalnog izaslanika u Moskvu. Ratni kabinet se složio iz različitih razloga. Mirovna frakcija se nadala da će to dovesti do mira.
Tvrdolinijaši su se nadali da će to sprečiti Sovjetski Savez, koji je nedavno raskinuo sporazum o neutralnosti sa Japanom, od objave rata. I naravno sve završava atomskom bombom.
