Na dan naše godišnjice

Mladi smo, a ti ne haješ,
ne znam da li želiš kraj mene da istraješ,
sve to s jutra i po noći što kažeš,
da li pričaš iskreno il me ipak lažeš?

Ne odaješ mi sliku onoga heroja,
sve si tada radio da ostanem tvoja.
Sada kada ležeš i budiš se kraj mene,
ne daš da nam išta na bolje krene.

Sputavaš mi želje, gušiš moje snove,
sve ti se sada vrti samo oko love,
prokleto je to kada želiš više no što pružiš,
sve više u istim obećanjima ti kružiš.

Tako ponekad, kad te nema i sama legnem,
poželim da me nema, da negde daleko pobegnem.
Ne mariš za setu u mojim očima i u osmehu,
lepi dani naših godišnjica nekad bejahu.

Sad slavim sama ono što imam od nas,
ćutim i samo se rasplačem na glas.
Vetar šiba, pravi jezu u mraku stana,
vrti se ista pesma svakog dana.

Kako se drugima desi veća ljubav i sreća,
što meni sva tuga i jad na mala pleća.
Gradila nešto za šta ne znam vrednost,
da porušim sve u ovom trenu nemam smelost.

Zato tugujem, gomila se nostalgija u meni,
pitam se zar to je uloga tvojoj ženi,
zamišljala sam drugačije sve ovo pre,
sad znajući uradila bih drugačije.