Baš mi je palo na pamet jutros kako vremenom sve više i više menjam ne samo raspoloženje, već i muzičke navike kako se menjaju godišnja doba, uključujući i "abnormalije" poput ovih bednih desetak stepeni u sred Maja, kada bi svi trebali šetkati naokolo u majčicama tokom dana i duksićima uveče, a da nam bude i udobno i dovoljno toplo.
Ponekad, doduše, bez obzira na samo vreme, raspoloženje prevagne u odluci šta slušati, uz kakvu muziku spavati ili ubaciti u MP3 player za klackanje u autobusu ili šetnju. Pošto nemam laptop niti išta slično, mobilni obavezno nosim sa sobom u kupatilo dok se tuširam
Dakle, da, ako je iko sumljao, istina je - totalno sam music freak, a to će se videti i sada, a i u budućnosti 
Dakle, godišnja doba, kakva god da su u našoj maloj državi, donose neku podsvesnu potrebu za prilagođavanjem čak i kada je muzika u pitanju. Tako da, ovog puta samo top 4 pesme, po jedna za svako godišnje doba (gledaću, doduše, da izbegavam metal koji se, eto, po meni, uklapa u sve, zavisi samo koji je podžanr):
Proleće
Proleće je za mene vreme kada, nakon teške zime, dolazi doba kiša, određene doze melanholije i neke čudne spiritualne smirenosti, sa veoma tankom, neodređenom granicom koja se lako može preći i potom upasti u svet čiste tuge.
Projekat ruskog genija po imenu Anton Belov, "Kauan" je finska reč za nešto poput "dugo" ili "dugo vreme(na)". U pitanju je veoma atmosferični, baladični post-rock, jednostavnih ali moćnih melodija i prijatnog muškog vokala koji izaziva sve i svašta, od melanholije do nostalgije, i sve uz put.
Leto
Leto,naravno, odiše uzbuđenjem, željom za dobrim provodom, avanturama, nečin novim ili, pak, ponavljanje starih, dobrih uspomena. Logično, pravo doba godine za veseliju muziku, leti je najteže izabrati nešto "omiljeno" za slušanje, onako da baš, baš paše. Čak i sada kad pomislim na ogroman spektar muzike, izabrati samo jednu pesmu je teško. Ipak, kako je sledeća pesma definitivno moja omiljena stvarčica svih vremena, mislim da ću izabrati baš nju:
Alannah Myles je za mene legenda. Ne samo predivna žena, njen glas me "diže" tj. "gets my spirits up"; ova pesma posebno je u najmanju ruku zanimljiva, veoma, veoma sexy, i jednom kada je čujem, ne mogu izdržati a da je ne preslušam barem tri-četiri puta. O spekulacijama da je ova pesma napisana kao počat Elvis Presley-ju , Alannah je rekla: "Black Velvet had little to do with the cheesy black velvet Elvis paintings, short of being a metaphor comprised of several entendres. The voice of the African Americans whom Elvis championed, both Elvis & my black hair, a voice like black velvet, the black stylings sung in the south that were like velvet on the ear drums, etc... I would know, after all. The song was written for me to sing on my first record."
Jesen
Možda bi prvo pomislili da jesen, iako u prirodi sušta suprotnost proleću, odiše nekako sličnom atmosferom kao i proleće (tokom doba kiša, oluja itd.) za mene jesen predstavlja sanjarsko doba godine, kada mogu da se okrenem i pogledam šta sam uradio tokom prethodnih nekoliko meseci, i uživati u svojim uspesima, koliko god bili mali. Kada dođe jesen, ja se rasteretim i jednostavno uživam u svemu, a za tako nešto nema ničega boljeg od jazz-a, odnosno, u ovom slučaju:
Keith Jarrett, prava legenda za klavirom, i njegov "Standards Trio" je nešto što će se najčešće čuti iz moje sobe tokom jeseni. Ova partikularna kompozicija (u punom imenu "In The Wee Small Hours Of The Morning") je napisana 1955. godine i predstavljena kao nazivna pesma Sinatrinog albuma "In The Wee Small Hours"). Interpretacija u klipu je sa fantastičnog 1994. albuma "At The Blue Note", neverovatni 6CD box-set najboljih radova ovog fantastičnog tria; iako je ova verzija instrumentalna, smatram da je ovo jedno od Jarrett-ovih najboljih dostignuća, prvenstveno jer čak nekoliko sledećih albuma nisu, barem po meni, nekako ostavile isti utisak kao i "At The Blue Note". Tim još jedan razlog zašto sam izabrao baš ovu pesmu.
Zima
I na kraju zima; vreme kada, ukoliko nisam posebnog raspoloženja, nema granica, iz mnogo razloga. Zima je sama po sebi depresivna kada sneg prestane i beli pokrivač postane bujica blatnjave bljuzgavice i leda. A Ipak, Beograd mi se najviše sviđa zimi. Uvek sam govorio da "sve ružne stvari koje Beograd pokazuje o sebi nestaju pod snegom".
Iako nisam preveliki ljubitelj kompozitora Angelo Badalamenti-ja (koji je, by the way, napisao muziku za filmove poput "Blue Velvet", "The City Of Lost Children", "Arlington Road", "Mulholland Drive" i "Dark Water"), njegov muzički koncept za 2005. video igru "Fahrenheit" (u SAD poznata kao "Indigo Prophecy") je prevazišao sva moja iščekivanja. Muzika se savršeno uklapa u priču igre, dešavanja, žudnje, čežnje, bes i tugu koja se razvija (u samoj prilči) tokom nekoliko sati igranja. Na žalost, to je za sada ujedno i jedini soundtrack za video igru koju je uradio, a što je najgore, ne postoji zvanično izdanje na nosačima zvuka, iako se na internetu mogu naći game rip-ovi.
Činjenica stoji da je muzika veoma moćna stvar, i da igra veliku ulogu u definisanju karaktera svakog pojedinca, na ovaj ili onaj način. Iako smatram da je nerazumno definisati samoga sebe preko muzike, slažem se da ona definitivno pomaže mnogo više od samih reči. Ipak, pogrešan pristup tome je poistovetiti se sa tekstom neke određene pesme, zbog čega se najvažniji aspekt ove umetnosti ostavlja po strani, i u najgorem slučaju, potpuno zaboravlja. Zato na ovom blogu, niti bilo kojem postu na forumu, od mene nećete čuti dobru reč o našem turbo-folku, hip-hopu, raznim nebulozama elektronske muzike (trance?), kao i većini današnje moderne, popularne muzike, za koju svaka normalna, pametna i razumna osoba zna kako funkcioniše. Opet, naravno, napominjem da u svemu ima izuzetaka, ali takvi primeri su, na žalost, veoma malobrojni, a najčešće nepotpuni ili, pak, totalno nepostojeći.
Pozdrav od mene, i toliko za sada
Ponekad, doduše, bez obzira na samo vreme, raspoloženje prevagne u odluci šta slušati, uz kakvu muziku spavati ili ubaciti u MP3 player za klackanje u autobusu ili šetnju. Pošto nemam laptop niti išta slično, mobilni obavezno nosim sa sobom u kupatilo dok se tuširam
Dakle, da, ako je iko sumljao, istina je - totalno sam music freak, a to će se videti i sada, a i u budućnosti Dakle, godišnja doba, kakva god da su u našoj maloj državi, donose neku podsvesnu potrebu za prilagođavanjem čak i kada je muzika u pitanju. Tako da, ovog puta samo top 4 pesme, po jedna za svako godišnje doba (gledaću, doduše, da izbegavam metal koji se, eto, po meni, uklapa u sve, zavisi samo koji je podžanr):
Proleće
Proleće je za mene vreme kada, nakon teške zime, dolazi doba kiša, određene doze melanholije i neke čudne spiritualne smirenosti, sa veoma tankom, neodređenom granicom koja se lako može preći i potom upasti u svet čiste tuge.
Projekat ruskog genija po imenu Anton Belov, "Kauan" je finska reč za nešto poput "dugo" ili "dugo vreme(na)". U pitanju je veoma atmosferični, baladični post-rock, jednostavnih ali moćnih melodija i prijatnog muškog vokala koji izaziva sve i svašta, od melanholije do nostalgije, i sve uz put.
Leto
Leto,naravno, odiše uzbuđenjem, željom za dobrim provodom, avanturama, nečin novim ili, pak, ponavljanje starih, dobrih uspomena. Logično, pravo doba godine za veseliju muziku, leti je najteže izabrati nešto "omiljeno" za slušanje, onako da baš, baš paše. Čak i sada kad pomislim na ogroman spektar muzike, izabrati samo jednu pesmu je teško. Ipak, kako je sledeća pesma definitivno moja omiljena stvarčica svih vremena, mislim da ću izabrati baš nju:
Alannah Myles je za mene legenda. Ne samo predivna žena, njen glas me "diže" tj. "gets my spirits up"; ova pesma posebno je u najmanju ruku zanimljiva, veoma, veoma sexy, i jednom kada je čujem, ne mogu izdržati a da je ne preslušam barem tri-četiri puta. O spekulacijama da je ova pesma napisana kao počat Elvis Presley-ju , Alannah je rekla: "Black Velvet had little to do with the cheesy black velvet Elvis paintings, short of being a metaphor comprised of several entendres. The voice of the African Americans whom Elvis championed, both Elvis & my black hair, a voice like black velvet, the black stylings sung in the south that were like velvet on the ear drums, etc... I would know, after all. The song was written for me to sing on my first record."
Jesen
Možda bi prvo pomislili da jesen, iako u prirodi sušta suprotnost proleću, odiše nekako sličnom atmosferom kao i proleće (tokom doba kiša, oluja itd.) za mene jesen predstavlja sanjarsko doba godine, kada mogu da se okrenem i pogledam šta sam uradio tokom prethodnih nekoliko meseci, i uživati u svojim uspesima, koliko god bili mali. Kada dođe jesen, ja se rasteretim i jednostavno uživam u svemu, a za tako nešto nema ničega boljeg od jazz-a, odnosno, u ovom slučaju:
Keith Jarrett, prava legenda za klavirom, i njegov "Standards Trio" je nešto što će se najčešće čuti iz moje sobe tokom jeseni. Ova partikularna kompozicija (u punom imenu "In The Wee Small Hours Of The Morning") je napisana 1955. godine i predstavljena kao nazivna pesma Sinatrinog albuma "In The Wee Small Hours"). Interpretacija u klipu je sa fantastičnog 1994. albuma "At The Blue Note", neverovatni 6CD box-set najboljih radova ovog fantastičnog tria; iako je ova verzija instrumentalna, smatram da je ovo jedno od Jarrett-ovih najboljih dostignuća, prvenstveno jer čak nekoliko sledećih albuma nisu, barem po meni, nekako ostavile isti utisak kao i "At The Blue Note". Tim još jedan razlog zašto sam izabrao baš ovu pesmu.
Zima
I na kraju zima; vreme kada, ukoliko nisam posebnog raspoloženja, nema granica, iz mnogo razloga. Zima je sama po sebi depresivna kada sneg prestane i beli pokrivač postane bujica blatnjave bljuzgavice i leda. A Ipak, Beograd mi se najviše sviđa zimi. Uvek sam govorio da "sve ružne stvari koje Beograd pokazuje o sebi nestaju pod snegom".
Iako nisam preveliki ljubitelj kompozitora Angelo Badalamenti-ja (koji je, by the way, napisao muziku za filmove poput "Blue Velvet", "The City Of Lost Children", "Arlington Road", "Mulholland Drive" i "Dark Water"), njegov muzički koncept za 2005. video igru "Fahrenheit" (u SAD poznata kao "Indigo Prophecy") je prevazišao sva moja iščekivanja. Muzika se savršeno uklapa u priču igre, dešavanja, žudnje, čežnje, bes i tugu koja se razvija (u samoj prilči) tokom nekoliko sati igranja. Na žalost, to je za sada ujedno i jedini soundtrack za video igru koju je uradio, a što je najgore, ne postoji zvanično izdanje na nosačima zvuka, iako se na internetu mogu naći game rip-ovi.
Činjenica stoji da je muzika veoma moćna stvar, i da igra veliku ulogu u definisanju karaktera svakog pojedinca, na ovaj ili onaj način. Iako smatram da je nerazumno definisati samoga sebe preko muzike, slažem se da ona definitivno pomaže mnogo više od samih reči. Ipak, pogrešan pristup tome je poistovetiti se sa tekstom neke određene pesme, zbog čega se najvažniji aspekt ove umetnosti ostavlja po strani, i u najgorem slučaju, potpuno zaboravlja. Zato na ovom blogu, niti bilo kojem postu na forumu, od mene nećete čuti dobru reč o našem turbo-folku, hip-hopu, raznim nebulozama elektronske muzike (trance?), kao i većini današnje moderne, popularne muzike, za koju svaka normalna, pametna i razumna osoba zna kako funkcioniše. Opet, naravno, napominjem da u svemu ima izuzetaka, ali takvi primeri su, na žalost, veoma malobrojni, a najčešće nepotpuni ili, pak, totalno nepostojeći.
Pozdrav od mene, i toliko za sada
