U lepom starom gradu Magadanu, na obalama Ohotskog mora, u toj drevnoj prestolnici Čukča, provodio sam svoje doktorske dane krajem 40-ih početkom 50-ih godina.
Kad sam se vratio iz nemačkog zarobljeništva, u svom moskovskom stanu nisam zatekao nikoga; posle sam doznao kako je žena „povučena“ s kursa šivanja te da joj od tada nema traga, dok je sin, optužen da je izrađivao papirnate avione u vreme nastave, bio kažnjen stajanjem u ćošku u trajanju od dvadeset godina.
Bio sam lečnik u ratu, nagledao se rana, amputiranih elipsaza, kao i opšte psihičke obamrlosti – rat je bio dugotrajan, mukotrpan, iskustvo neiskazivo, osim u vidu krikova. Nakon povratka, nisu mi dopustili da se oporavljam duže vreme; već početkom 46' prebačen sam u Magadan, grad na krajnjem istoku sovetskog dalekog istoka; istočno od Magadana bila je jedino Kamčatka - mitska zemlja čvorugavih vilenjaka, vulkana i divovske trave. U Magadanu sam vodio ginekološku ordinaciju – premda sam specijalizirao ortopediju, ali nakon rata je nedostajalo školovanih ginekologa – a zapravo sam se bavio svim i svačim, takva su bila vremena: od vađenja zuba, preko operacija bruha, pa sve do lečenja pijavicama pacijenata sklonijih tradicionalnim metodama. Magadan je bio i po tadašnjim merilima krajnje neobičan grad. U samom središtu živeli su slobodni građani poput mene, dok su okolna naselja zapravo bila ispostave Gulaga – zatvoreničkih logora koji su okruživali grad. Logoraši su u grad silazili povremeno i privremeno, kada bi ponestalo radne snage ili, Bože mi oprosti, sapuna. Nakon isteka dela kazne, pak, bilo je predviđeno da požive u Magadanu još kojih deset-dvadeset godina do konačnog oslobođenja.
Mi, slobodnjaci, nismo zalazili u te delove grada, osim u slučaju mutnih poslova, da je takvih poslova bilo, je li... Ipak, moram priznati, ponekad je granicu između Magadana logoraša i Magadana nas slobodnjaka bilo teško odrediti. Ambulanta u kojoj sam radio, konkretno, imala je tu nesreću da bude smeštena na samoj „granici dvaju svetova“, tako da su klozet i pripadajuće spremište zapravo pripadali logoraškom delu grada. S iznimnom sam zebnjom, kao, verujem, i ostali zaposleni, išao obavljati nuždu u rečeni klozet, te sam odgađao olakšanje do samog kraja radnog vremena, a ako bih izdržao, obavio bih sve to lepo kod kuće.
I tako, prođu godine. Oženio sam se drugi put; mladom mongolskom ambasadorkom, uz blagoslov magadanskog Narkomtruda, tako da je to u neku ruku bio i politički brak. Dobili smo kćer, začudo Čukčinju (ja Rus, a supruga Mongolka!), ali u to vreme nije se isplatilo tražiti suvišna objašnjenja.
Živeli smo na rubu sveta, ali živjeli smo mirno, sve do 1952. godine.
Kako će kasnije istoričari objasniti, te je godine Staljinova paranoja dosegla jedan od svojih vrhunaca. Nakon iznenadne smrti maršala Kobalčika, Staljin je posumnjao kako nešto nije u redu:
„Umiru kao na pokretnoj traci“, rekao je navodno: „Savčenko, Bjelov, Dimitrov i Kobalčik. Moramo promeniti doktore!“
Na udaru su se isprva našli doktori koji su lečili boljševičke glavešine, ali kasnija je istraga proširena i na znatno širi krug Hipokratovih ratnika. Prema nekim procenama, uhapšeno je blizu tri hiljade doktora, veliki deo njih židovskog porekla – Staljin je i u ranijim zgodama jedva prikrivao svoj antisemitizam.
Bilo kako bilo, ja, premda lečnik, bio sam siguran. Ko bi dirao sirotog ginekologa najopštije prakse, tamo pod zubatim Ohotskim suncem? Glasine o celom tom slučaju ipak su dospele i do nas. Ne da su me preterano zabrinjavale nego eto...
Osvanula je tako nova 53' godina. Zima je carevala; izlizao mi se gunj pa sam od magadanskog Narbanka zatražio pozajmicu za novi šinjel. Nisam je dobio... Nekako sam, ipak, gurao kroz tu ljutu zimu – na moru se nahvatao led debeo 18 metara! – kad je 4. marta stigla kobna depeša.
Uručio mi ju je jedan od magadanskih NKVD-ovaca, sada već pokojni Sergej Egorov; pamtim ga jer je jedno vreme bio venčani kum mog najoštroumnijeg pacijenta, Igora Andrejeviča Borisova (tifusna skolioza).
„Došlo je i dovde“, rekao je suho Egorov pa dodao: „Izgleda da je Stari bolestan i da neće dugo. Rekli su nam da privodimo, ali da ništa dalje. Ako umre, spašen si. Ako ne... Zasad su samo tebe tražili ovde u Magadanu, a posle, videt ćemo...“
„A što sada da radim?“, pitao sam.
„Najzgodnije će biti da neko vreme provedeš tu, u klozetu. Ti znaš da je klozet formalno u sastavu Gulaga, pa ako dođe kakva kontrola nemaju šta zameriti.“
“Da budem u klozetu celo vreme?“
“Par dana najviše. Dok se ne vidi šta će biti. Ti znaš da ja tebi nikada ne bih nažao... ali ako stigne naredba, šta mogu?“
„Pa gde će drugi ljudi ići vršiti prirodne potrebe?
“To je moja briga. Ionako, koliko sam doznao, nitko baš ne voli ići u taj klozet. Dogovoreno?“
„Ako moram...“
“Moraš. Primi me pod ruku, da izgleda, znaš, službeno.“
„Levu ili desnu?“
„Tako je, druže.“
