Jutarnje šetnje ne propuštam. Bilo + 30 bilo - 10, ja sam već u šest vani, ophodim svet ispražnjen od ljudi, uglavnom sam, tek tu i tamo koja ptica ili drvo koje je zaboravilo da ni hodati ne zna, ali to je retko, pretežno sam, pješačim kroz sulfurno sivi, blago naznačeni pejzaž promenjivih pojmova. No, neukusno crveno sunce diže se s tromošću koju sebi može dopustiti samo neminovnost (luda kći brižne majke - minovnosti, naime). Boja dana još nije onako kričava kao što će biti kad se sunce uspne dublje u nebo, a svetlost okuraži i potone u kič. Neka bude svetlost, neka cveta hiljadu cvetova i neka boje zamrljaju sve što postoji, kao u snu sinesteta-nonesteta.
Na nekoj od šetnji susretnem sudionike davno zamrlih paradogmi:
- staricu s gušom i štakom - Babu Jagu davnog praslavenstva propalu kroz procep svetova
- predivnu nimfu što peva patriotske pesme nepoznatog naroda, sve dok ne upadne u matični joj šaht
- jato satira, poput vrabaca s roščićima, samo što se umesto điv-điv glasaju mrt-mrt
- Pan, pak, prelazi ulicu daleko od semafora i zebara; „Stoko jedna!“ viče za njim preventivno iznervirani smetlar na izbojku vozila gradske čistoće. I Pan jedva pretrči na vreme, padne preko ivičnjaka, nestane u visokoj travi.
Do 7 napravim krug, praskozorje se već ozbiljno zalaufalo, već se naveliko množe preteći zvukovi dana. Pred ulazom u zgradu, naravno, čeka on: Zevs, razgaljen sedi.
„Ehej!“, poviče. „Pa gde si do sad? Da znaš samo šta nas sve čeka danas!“
Pretvaram se da ga ne vidim, da se obraća nekom drugom, da je poludeli klošar koji takve i takve stvari govori svakome, da sa mnom nema baš nikakve veze. Prolazim mimo njega, poniknem glavom ponosnom, dok kroz lojnice i znojnice gubim puste litre dostojanstava i subdostojanstava.
"Na redu su mudrosti, o tome ćemo danas." nastavlja Zevs i dodaje, "Dijalektičari danas kažu da beskrajno malo nema oblik, a da je beskonačno izvan mere. Da li je to istina?"
"Ako posmatramo veliki oblik sa stanovišta malog", pomislih znajući da me čuje, "ne možemo mu videti granicu; ako posmatramo malo sa stanovišta velikog, ono izmiče našem vidu. Beskrajno malo je delić malog; ogromno je uvećano veliko. U tom smislu ove dve stvari spadaju u različite kategorije. To leži u samoj prirodi okolnosti. Ni malo ni veliko ne pretpostavljaju oblik. Ono što je bez oblika ne može se deliti brojevima, a ono što je izvan mere ne može se meriti. Veličina bilo čega može postati predmet diskusije, a sićušnost bilo čega može se mentalno zamisliti. Ali za ono što ne može biti ni predmet diskusije niti se može mentalno zamisliti, ne može se reći ni da ima veličinu ni da je maleno."
"Stoga", nadoveza se Zevs na moje misli, "istinski veliki čovek niti vređa druge niti sebi u zasluge pripisuje dobročinstvo i milosrđe. On ne teži dobitku, niti prezire one koji mu teže. Ne bori se za bogatstvo, ali ni ne pridaje veliku vrednost svojoj skromnosti. Ne traži pomoć ni od koga, ali nije gord zato što se oslanja na samog sebe, niti prezire pohlepne. On postupa drugačije nego što postupa vulgarna gomila, ali ne pridaje značaj tome što je drugačiji ili što je ekscentričan; i zato što dela kao većina ne prezire one koji laskaju pojedincima. Položaji i preimućstva sveta nisu mu nikakav razlog za radost; kazne i sramoćenje nisu mu nikakav razlog za nesreću. On zna da se ne mogu razlikovati dobro od zla, da se veliko i malo ne mogu definisati."
"Ovaj lukavi Bog pokušava da me uvuče u zamku, kako bih pomislio da na mene misli kada o osobinama istinski velikog čoveka govori. Kako da ga se rešim?", pomislih.
Srećom, naiđe predsednik kućnog saveta, otera prolupalog Boga:
“Gubi se, skitnice matora! Idi negde drugo pa žicaj!“
I Zevs ustrašen pobegne.
Tako razrešen pređem kućni prag i počnem misliti o radnom danu koji mi predstoji, koji bi mogao potrajati oho-ho, možda čak i preko granice vremena.
Mrzim posao koji radim, ali od nečega se mora živeti. Nešto se mora jesti.
Obrijem se, istuširam, obučem se stilski, kako i dolikuje jednom mitološkom radniku. Pre puta uzmem komad hleba i namažem ga debelim slojem margarina. Zagrizem čeljusno, žvačem provizorno, gutam zdušno, hlepimice. I bude mi malo muka. Ali to je valjda i od stresa, nagomilanih silnica socijalne stvarnosti koje mi se sele telom, poput horde enkiduovskih klonova u potrazi izvorom duše.
.
