Muhamed Hevaji Uskjufi-prvi bosanski recnik

[gost 41782]

Da li neko ima original PDF ovog dela i sta mislite o delu ovog coveka?

 

[Pumpaj Dinstanović]

Da li neko ima original PDF ovog dela i sta mislite o delu ovog coveka?

Kako čitaš arabicu?

 

[gost 41782]

Kako čitaš arabicu?

pa daj da vidimo

 

[Mrkalj]

Kako bilo, ne zaboravi da imaš pravo na telefonski poziv.


Sledeći srpski rečnik koji dolazi iz muhamedanskih krugova sastavio je Muhamed Hevaj "Uskufi" (1600. - nakon 1651.) poznat i po ilahijama na srpskom jeziku (turski: Ilahi be zebani srb), o čemu je ranije bilo reči: http://forum.krstarica.com/showpost.php?p=11666905&postcount=9


Uskufi je rečnik dovršio 1631. i objavio pod imenom "Makbul-i 'arif", dok je rečnik poznatiji pod imenom "Potur-Šahidi". Napisan je po uzoru na sličan persijsko-turski rečnik "Tuhfe-i Šahidi" turskog pesnika Ibrahima Šahidija. Radi se o rimovanom srpsko-turskom rečniku štokavsko-ikavskog bosanskoga dijalekta srpskog jezika koji srećemo i u Uskufijevim Ilahijama na srpskom jeziku.

Ovaj rečnik ima svega oko 700 reči koje se objašnjavaju u tristotrideset stihova. Možemo ga čitati i kao pesnički tekst, jer nije napravljen po pravilima zapadne leksikografije. Ovako to izgleda:

Ompek poljubit, kočmak zagerlit;
Ton ile gomlek gaće košulj dur ,
Hem kad kačan dur, čatlak pukal dur.
Gluh oldy sagyr, slep ne kor dur.
Hrom topal dur, šugav ne kel dur.
Ognjište odžak, hem kut budžak dur.
Kušluk ne ručak, lokva ne gol dur.
Lepu milovat zakon je davni.
Guzeli sevmek adet ezel dur.

 

[Krishna]

"Позив на виру" од Ускуфије (дио).

Ја, каури вами вељу
Ходте нами ви на виру.
По невири што се кољу?
Ходте нами ви на виру

Нисмо вами ми злотвори
Бог нас један јер сатвори,
Будите Богу боготвори,
Ходте нами ви на виру

Једно чудо разроди се,
Наопако јер ходи се,
Тер на једно наводи се.
Ходте нами ви на виру.

Је ли слика, бит се робит,
По невири, сићи морит,
Једно другом куће орит?
Ходте нами ви на виру.

Зовемо вас јер се пише:
Бога света узнат више,
Пака вира тешко дише,
Ходте нами ви на виру.

Отац један, једна мати,
Прво би нам ваља знати.
Јер ћемо се паски клати?
Ходте нами ви на виру.

Когод има чисту памет,
Он не мисли чинит замет,
Невирнику ноге сапет.
Ходте нами ви на виру.

Нек не чини, силу славу,
Не приличи нико лаву,
Нек узнаде Светог Саву.
Ходте нами ви на виру.

Добро знаде Доњу Солан
Рад Хеваји бити виран,
Помоћ чини, Бога један.
Ходте нами ви на виру.

Ускуфија је био православни конвертит на ислам, рођен као Раде. Кад каже да ће "добро знаде Доњу Солан Рад Хеваји бити виран",мисли на то да Тузла добро знаде да ће он остати муслиман, али истовремено признаје да је конвертит Раде.
Ускуфија позива хришћане да пређу на ислам ("ходте нами ви на виру") али каже да су хришћани и муслимани исте крви ("један отац, једна мати").
Поред свега овога Ускуфија је имао страхопоштовање према Светом Сави.

 

[Pumpaj Dinstanović]

pa daj da vidimo

Link ka skenu rukopisa iz Upsale ne radi...promenili su domen ili tako nešto, nažalost.

Evo ti jedne stranice.

 

[gost 41782]

Kako to moze da se zove recnik ako nije organizovano po nekom sistemu i ima tipa 700 reci?

 

[sumljiv_tip]

Kako to moze da se zove recnik ako nije organizovano po nekom sistemu i ima tipa 700 reci?

Ma to i nije stvarno recnik, jedina njegova vrednost je u mladjanom bosnjackom nacionalizmu.

 

[gost 41782]

ima li prevod bosanskog recnika na bosanski

 

[moonja..]

Ahaha...ima..

 

[Pumpaj Dinstanović]

Kako to moze da se zove recnik ako nije organizovano po nekom sistemu i ima tipa 700 reci?

To je rečnik u širem smislu, kolokvijalnije. Taj termin se koristi za predmoderne rečnike koji su čak konverzacijski priručnici na nekoliko strana. Postoji jedan tursko-srpski rečnik npr. iz XV stoleća i isto ne može nikako spadati u rečnik po današnjim leksikografskim principima.

 

[gost 41782]

To je rečnik u širem smislu, kolokvijalnije. Taj termin se koristi za predmoderne rečnike koji su čak konverzacijski priručnici na nekoliko strana. Postoji jedan tursko-srpski rečnik npr. iz XV stoleća i isto ne može nikako spadati u rečnik po današnjim leksikografskim principima.

to bi bilo zanimljivo videti

da li imas takav recnik PDF?

 

[Pumpaj Dinstanović]

to bi bilo zanimljivo videti

da li imas takav recnik PDF?

Dobar deo ove disertacije posvećen je njemu (imaš slike u visokoj rezoluciji i prevode na naš jezik):

http://nardus.mpn.gov.rs/handle/123456789/7857?locale-attribute=sr_RS

 

[Pumpaj Dinstanović]

to bi bilo zanimljivo videti

da li imas takav recnik PDF?

Skini i ovo: https://www.twirpx.com/file/2013655/

Zanima te rasprava Марина Маринковић, Српски језик у османском царству. Пример четворојезичног уџбеника за учење страних језика из библиотеке султана Махмуда I.

P. S. Rečnik gotovo da simbolički prikazuje izvesni istorijski dualizam srpskog jezika. Dve varijante; jedna bliža književnom jeziku, a jedna narodnom; jedna ekavska, a druga ikavska. Doduše, nisu slova ćirilična i latinična, već samo arapska.

 

[Лекизан]

Kako to moze da se zove recnik ako nije organizovano po nekom sistemu i ima tipa 700 reci?

Зар нема 3000?

 

[gost 41782]

Зар нема 3000?

"To nije rječnik u današnjem smislu već spis od preko 300 stihova o svemu od jela, bilja, do podmitljive vlasti, poredanih bez ikakva sistema u kojima autor tumači više od 700 riječi i izraza.On nije sačuvan u orginalu, već u prijepisima, koji se čuvaju od Sarajeva do Upssale."


E sad koliko je wiki tacna.

 

[gost 41782]

Dobar deo ove disertacije posvećen je njemu (imaš slike u visokoj rezoluciji i prevode na naš jezik):

http://nardus.mpn.gov.rs/handle/123456789/7857?locale-attribute=sr_RS

Ja ne znam na sta se tvoj post odnosio.... Ova disertacija Fuada Bacinanina i nema neke nove informacije o tom recniku.Manje vise sve to pokriva net i wikipedija.

U odeljku recnici pominje samo Potur Sahidiju a cetvorojezicni (arapsko-persijsko-grcko-srpski) samo pominje u jednoj recenici , slovima samo ovo:

"Postoji još čak i četvorojezičnih rečnika u alhamijado literaturi kod nas, ali je rečnik Makbuli ’arif do danas najpoznatiji i najviše proučavani rečnik.


Da li je ovo slucajnost, da li ga negde kasnije u delu pominje? Ili je ovo klasicni velikobosnjacki projekat gde se izbegava pominjanje srpskog jezika?


Ili je to cetvorojezicno samo "udzbenik konverzacije" a ne recnik.

Da li ima o tom delu u disertaciji?

 

[gost 41782]

Evo jedan interesantan tekst .
Slavene, tebi hvala.


http://kovceg.tripod.com/srpski_jezik_u_muslimana.htm

Jedan stari udžbenik​

Davne 1936. godine turski lingvista Ahmed Caferğlu u jednom svom kratkom radu skrenuo je pažnju naučnoj javnosti na “jedno delo koje ima fundamentalni značaj za istoriju srpskog i turskog jezika”. Poziv Caferğlua naučnicima Srbije i Turske da kritički izdaju ovaj tekst realizovan je tek 1989. godine, i to od strane nemačkih lingvista. ( Toliko o nasim lingvistima!)

Reč je o arapsko-persijsko-grčko-srpskom udžbeniku konverzacije, koji je nastao na sultanskoj Porti u XV veku. Tačnije, reč je o dva rukopisa koji se čuvaju u biblioteci Muzeja Aja-Sofije u Istanbulu. Uprkos velikim sličnostima, oni nisu identični, posebno se u njima znatno razlikuje slovenski deo teksta, jer njihovi prevodioci pripadaju dvoma različitim narečjima; u jednom je štokavsko-ijekavski, a u drugom štokavsko-ekavski. Priređivač, Werner Lehfeldt, opredelio se za ovo drugo narečje budući da je ono arhaičnije.

Polazni tekst udžbenika je arapski i iza svakog arapskog retka sledi njegov prevod na persijski, grčki i srpski jezik, a celokupni tekst napisan je arapskim pismom (pojava poznata u naučnoj literaturi pod imenom aljamiado, odnosno alhamiado).

Udžbenik je koncipiran u obliku dijaloga dva lica, pa se smenjuju pitanja i odgovori. Celokupni tekst može se podeliti u više odeljaka u kojima se razmatraju različite teme: trgovina, obaveze dece prema roditeljima i vaspitačima, studije Kurana, poseta džamiji, pitanja o poreklu i zanimanju sagovornika, vreme, rad u vinogradu, na polju i dr.

Budući da udžbeniku nedostaje turski, maternji jezik sultana i osmanskih prinčeva za koje je, po mišljenju Caferğlua, i napisan, čini se da adresate udžbenika pre treba tražiti u krugovima uglednih srpskih, odnosno grčkih konvertita ili preobraćenika.

Knjiga, o kojoj je ovde reč, ima prevashodno za cilj da rukopis učini dostupnim nauci i omogući njegovo dalje izučavanje; “pri tom se u centru pažnje nalazi srpski tekst budući da predstavlja dragoceni izvor za proučavanje istorije ovog jezika” – po rečima samog priredjivača rukopisa. I grčki tekst je od velikog značaja s obzirom na to da do sada nije poznat nijedan ovako obiman grčki rukopis pisan arapskim pismom. I upravo činjenica da su, kako grčki, tako i srpski tekst ovde fi ksirani arapskim pismom predstavlja, za istoriju jezika, posebnu vrednost ovog izvora. Treba istaći i to da je arapsko pismo za pisanje oba jezika modifi kovano tako da je omogućilo veoma precizno fonetsko fi ksiranje grčkog i srpskog jezika.

Na sadržaj rukopisa upućuje naslov na prvoj strani: “Arapsko-persijsko-grčko-srpski rečnik”. O njegovom sastavljaču ili pisaru nema nikakivih vesti. Arapski tekst je pisan jakom crnom bojom, ispod njega, manjim slovima, persijski, crvenom, grčki, zelenom i srpski, narandžastom bojom. S malim izuzecima celokupni tekst je vokalizovan (budući da je arapsko pismo konsonantsko), što, očigledno, ukazuje na to da imamo posla sa jednim udžbenikom.

Ovom vokalizacijom značajno se povećava naučna vrednost upravo grčkog i srpskog teksta.

Iako nema datuma, Caferğlu pretpostavlja da je rukopis sačinjen "za sultana Mehmeda II i njegove prinčeve”.

Treba istaći da su u XV i XVI veku Sloveni, pretežno Srbi, zauzimali najviše položaje u Carstvu, a tu su bile i rodbinske veze (sultanija Mara u haremu Murata II). Sve je to doprinelo – što se odavno zna – da se srpski jezik koristio kako u upravi tako i u diplomatskoj korespondenciji. U Istanbulu su postojale slovenske kancelarije koje su vodile prepisku sa balkanskim provincijama, Dubrovačkom republikom, pa i samom Ugarskom. Ove kancelarije postojale su u carskoj prestonici sve do vremena sultana Sulejmana II (u Evropi je nazivan Veličanstvenim, a za Turke je I ili Kanuni odnosno Zakonodavac; 1520-1566). Zna se, takodje, da su čak i neki sultani (Mehmed II, Sulejman II) naučili naš jezik. I evropski savremenici govore o korišćenju četiri jezika u Carstvu: turskom, arapskom, na trećem mestu je Illirica i, najzad, konstantinopoljski grčki.

I ovaj poslednji jezik igrao je na Porti veliku ulogu, čak u izvesnom smislu, i veću. Sultani i visoki dostojanstvenici koristili su ga u diplomatskoj korespondenciji sa Evropom. Poznato je da je sultan Mehmed II (Osvajač) govorio grčki, a posedovao je i grčke rukopise.

Da je Rečnik odnosno udžbenik nastao najverovatnije u drugoj polovini XV veka potvrdjuje i dijalektološka analiza srpskog teksta sa svojim mnogobrojnim arhaizmima. A sve se zbiva u vreme kada su turska osvajanja izazvala migracije stanovništva u zapadnim zemljama Balkanskog poluostrva. Otuda od XV veka dolazi na području štokavskog narečja do mnogobrojnih promena i ovaj rukopis, upravo zahvaljujući tome što je pisan arapskim alfabetom, predstavlja izuzetno vredan izvor za proučavanje istorije kako našeg tako i grčkog jezika. Utoliko više što je u ovom udžbeniku sastavljač ili pisar uspeo da besprekorno adaptira arapsko pismo za srpski jezik (to se u kasnijem vremenu nikad više neće ponoviti), pa je moguće proučavati i glasovne promene u jeziku. Najzad, nema sumnje da je sastavljač u izvesnoj meri vladao crkveno-slovenskim jezikom.

Navedimo i neke naše stare reči iz ovog Rečnika:


bogobojnik, bogostrašnik, dalekost, daždan, dažditi, govorac, jestija, juha, klanjati se, kto, lagahno, lažac, lepost, ličnik, ljubenica, ljubnik, mnogosmejac, naučitelj, neznanik, nitko, odelati, ogojiti, ojutriti se, omestiti, osnežiti, ozoriti, polesan, postnik, prazdan, premamitelj, prevarnik, primitelj, prostitelj, rabota, sedalište, slugati, slušanik, strašnik, suh, udobriti se, ukriviti, ulomiti se, umoliti se, uravniti, urabotati, utamniti se, uvisočiti se, velikost, zaboravnjac, zlogovornik, znanik.

 

[Urvan Hroboatos]

Evo jedan interesantan tekst .
Slavene, tebi hvala.


http://kovceg.tripod.com/srpski_jezik_u_muslimana.htm

Jedan stari udžbenik​

Davne 1936. godine turski lingvista Ahmed Caferğlu u jednom svom kratkom radu skrenuo je pažnju naučnoj javnosti na “jedno delo koje ima fundamentalni značaj za istoriju srpskog i turskog jezika”. Poziv Caferğlua naučnicima Srbije i Turske da kritički izdaju ovaj tekst realizovan je tek 1989. godine, i to od strane nemačkih lingvista. ( Toliko o nasim lingvistima!)

Reč je o arapsko-persijsko-grčko-srpskom udžbeniku konverzacije, koji je nastao na sultanskoj Porti u XV veku. Tačnije, reč je o dva rukopisa koji se čuvaju u biblioteci Muzeja Aja-Sofije u Istanbulu. Uprkos velikim sličnostima, oni nisu identični, posebno se u njima znatno razlikuje slovenski deo teksta, jer njihovi prevodioci pripadaju dvoma različitim narečjima; u jednom je štokavsko-ijekavski, a u drugom štokavsko-ekavski. Priređivač, Werner Lehfeldt, opredelio se za ovo drugo narečje budući da je ono arhaičnije.

Polazni tekst udžbenika je arapski i iza svakog arapskog retka sledi njegov prevod na persijski, grčki i srpski jezik, a celokupni tekst napisan je arapskim pismom (pojava poznata u naučnoj literaturi pod imenom aljamiado, odnosno alhamiado).

Udžbenik je koncipiran u obliku dijaloga dva lica, pa se smenjuju pitanja i odgovori. Celokupni tekst može se podeliti u više odeljaka u kojima se razmatraju različite teme: trgovina, obaveze dece prema roditeljima i vaspitačima, studije Kurana, poseta džamiji, pitanja o poreklu i zanimanju sagovornika, vreme, rad u vinogradu, na polju i dr.

Budući da udžbeniku nedostaje turski, maternji jezik sultana i osmanskih prinčeva za koje je, po mišljenju Caferğlua, i napisan, čini se da adresate udžbenika pre treba tražiti u krugovima uglednih srpskih, odnosno grčkih konvertita ili preobraćenika.

Knjiga, o kojoj je ovde reč, ima prevashodno za cilj da rukopis učini dostupnim nauci i omogući njegovo dalje izučavanje; “pri tom se u centru pažnje nalazi srpski tekst budući da predstavlja dragoceni izvor za proučavanje istorije ovog jezika” – po rečima samog priredjivača rukopisa. I grčki tekst je od velikog značaja s obzirom na to da do sada nije poznat nijedan ovako obiman grčki rukopis pisan arapskim pismom. I upravo činjenica da su, kako grčki, tako i srpski tekst ovde fi ksirani arapskim pismom predstavlja, za istoriju jezika, posebnu vrednost ovog izvora. Treba istaći i to da je arapsko pismo za pisanje oba jezika modifi kovano tako da je omogućilo veoma precizno fonetsko fi ksiranje grčkog i srpskog jezika.

Na sadržaj rukopisa upućuje naslov na prvoj strani: “Arapsko-persijsko-grčko-srpski rečnik”. O njegovom sastavljaču ili pisaru nema nikakivih vesti. Arapski tekst je pisan jakom crnom bojom, ispod njega, manjim slovima, persijski, crvenom, grčki, zelenom i srpski, narandžastom bojom. S malim izuzecima celokupni tekst je vokalizovan (budući da je arapsko pismo konsonantsko), što, očigledno, ukazuje na to da imamo posla sa jednim udžbenikom.

Ovom vokalizacijom značajno se povećava naučna vrednost upravo grčkog i srpskog teksta.

Iako nema datuma, Caferğlu pretpostavlja da je rukopis sačinjen "za sultana Mehmeda II i njegove prinčeve”.

Treba istaći da su u XV i XVI veku Sloveni, pretežno Srbi, zauzimali najviše položaje u Carstvu, a tu su bile i rodbinske veze (sultanija Mara u haremu Murata II). Sve je to doprinelo – što se odavno zna – da se srpski jezik koristio kako u upravi tako i u diplomatskoj korespondenciji. U Istanbulu su postojale slovenske kancelarije koje su vodile prepisku sa balkanskim provincijama, Dubrovačkom republikom, pa i samom Ugarskom. Ove kancelarije postojale su u carskoj prestonici sve do vremena sultana Sulejmana II (u Evropi je nazivan Veličanstvenim, a za Turke je I ili Kanuni odnosno Zakonodavac; 1520-1566). Zna se, takodje, da su čak i neki sultani (Mehmed II, Sulejman II) naučili naš jezik. I evropski savremenici govore o korišćenju četiri jezika u Carstvu: turskom, arapskom, na trećem mestu je Illirica i, najzad, konstantinopoljski grčki.

I ovaj poslednji jezik igrao je na Porti veliku ulogu, čak u izvesnom smislu, i veću. Sultani i visoki dostojanstvenici koristili su ga u diplomatskoj korespondenciji sa Evropom. Poznato je da je sultan Mehmed II (Osvajač) govorio grčki, a posedovao je i grčke rukopise.

Da je Rečnik odnosno udžbenik nastao najverovatnije u drugoj polovini XV veka potvrdjuje i dijalektološka analiza srpskog teksta sa svojim mnogobrojnim arhaizmima. A sve se zbiva u vreme kada su turska osvajanja izazvala migracije stanovništva u zapadnim zemljama Balkanskog poluostrva. Otuda od XV veka dolazi na području štokavskog narečja do mnogobrojnih promena i ovaj rukopis, upravo zahvaljujući tome što je pisan arapskim alfabetom, predstavlja izuzetno vredan izvor za proučavanje istorije kako našeg tako i grčkog jezika. Utoliko više što je u ovom udžbeniku sastavljač ili pisar uspeo da besprekorno adaptira arapsko pismo za srpski jezik (to se u kasnijem vremenu nikad više neće ponoviti), pa je moguće proučavati i glasovne promene u jeziku. Najzad, nema sumnje da je sastavljač u izvesnoj meri vladao crkveno-slovenskim jezikom.

Navedimo i neke naše stare reči iz ovog Rečnika:


bogobojnik, bogostrašnik, dalekost, daždan, dažditi, govorac, jestija, juha, klanjati se, kto, lagahno, lažac, lepost, ličnik, ljubenica, ljubnik, mnogosmejac, naučitelj, neznanik, nitko, odelati, ogojiti, ojutriti se, omestiti, osnežiti, ozoriti, polesan, postnik, prazdan, premamitelj, prevarnik, primitelj, prostitelj, rabota, sedalište, slugati, slušanik, strašnik, suh, udobriti se, ukriviti, ulomiti se, umoliti se, uravniti, urabotati, utamniti se, uvisočiti se, velikost, zaboravnjac, zlogovornik, znanik.

Da ti babo pročisti ušesa.

1. Uskufijev rječnik je minorno djelo, no koje se rabilo u prijepisima više puta.
2. štokavsko-ikavskoga je govora, kojim govore isključivo katolici i muslimani, a nekoliko pravoslavnih je sela poprimilo taj govor (kao što su neki katolici poprimili pravoslavne govore u Vojvodini i sl)
3. nikad ništa iz štokavsko-ikavskoga miljea nije izjednačavano s bilo čim srpskim, niti su se ti ljudi osjećali Srbima na bilo koji način
4. Uskufi, ako imenuje jezik, naziva ga bosanskim ili bošnjačkim
5. dopisi naslova koja spominju hrvatsko i srpsko ime naknadno su dopisani, od za sada nepoznatih prepisivača iz za sada nepoznatih zemalja i intencija (npr. kultna prva pjesma alhamijado književnosto zove se "Hrvatska pjesma", a skoro sa sigurnošću se može reći da je to naknadno dopisano. Također, ilahije na srpskom jeziku, gdje pojam srpski ne postoji izvorno u naslovu djela)
6. u pogledu dva "srpska" konverzacijska priručnika iz 15. st., jasno je pokazano da: a) atribucije "srpski" dodane su tek u 19. stoljeću, a možda i kasnije, pod utjecajem onodobne slavistike, b) to su dva priručnika, od kojih je jedan doista srpski po jezičnom profilu, ekavsko-prototorlački, tipa govora iz istočne Srbije, a drugi je hrvatski, tipa ijekavske dubrovačke štokavštine uz dosta raguzeizama, romanizama i talijanizama. To su dva priručnika za dva jezika kojima se Osmanlije nisu previše zamarali, jer za njih to ionako bila, što bi Krleža rekao- čorbine čorbe čorba.

 

[gost 41782]

Da ti babo pročisti ušesa.

1. Uskufijev rječnik je minorno djelo, no koje se rabilo u prijepisima više puta.
2. štokavsko-ikavskoga je govora, kojim govore isključivo katolici i muslimani, a nekoliko pravoslavnih je sela poprimilo taj govor (kao što su neki katolici poprimili pravoslavne govore u Vojvodini i sl)
3. nikad ništa iz štokavsko-ikavskoga miljea nije izjednačavano s bilo čim srpskim, niti su se ti ljudi osjećali Srbima na bilo koji način
4. Uskufi, ako imenuje jezik, naziva ga bosanskim ili bošnjačkim
5. dopisi naslova koja spominju hrvatsko i srpsko ime naknadno su dopisani, od za sada nepoznatih prepisivača iz za sada nepoznatih zemalja i intencija (npr. kultna prva pjesma alhamijado književnosto zove se "Hrvatska pjesma", a skoro sa sigurnošću se može reći da je to naknadno dopisano. Također, ilahije na srpskom jeziku, gdje pojam srpski ne postoji izvorno u naslovu djela)
6. u pogledu dva "srpska" konverzacijska priručnika iz 15. st., jasno je pokazano da: a) atribucije "srpski" dodane su tek u 19. stoljeću, a možda i kasnije, pod utjecajem onodobne slavistike, b) to su dva priručnika, od kojih je jedan doista srpski po jezičnom profilu, ekavsko-prototorlački, tipa govora iz istočne Srbije, a drugi je hrvatski, tipa ijekavske dubrovačke štokavštine uz dosta raguzeizama, romanizama i talijanizama. To su dva priručnika za dva jezika kojima se Osmanlije nisu previše zamarali, jer za njih to ionako bila, što bi Krleža rekao- čorbine čorbe čorba.

ne znam ja ko treba da procisti usi, odnosno da se umije jer vidis nesto sto niko nije napisao

1.Zasto citiras post koji se uopste ne odnosi na taj recnik a ovo sto si napisao niko ne spori niti iko pominje Srbe , ne znam sto napadas kad niko to nije ni povezao sa Srbima

2. Sta pise na naslovu tog"udzbenika iz konverzacije"?

 

[Urvan Hroboatos]

ne znam ja ko treba da procisti usi, odnosno da se umije jer vidis nesto sto niko nije napisao

1.Zasto citiras post koji se uopste ne odnosi na taj recnik a ovo sto si napisao niko ne spori niti iko pominje Srbe , ne znam sto napadas kad niko to nije ni povezao sa Srbima

2. Sta pise na naslovu tog"udzbenika iz konverzacije"?

Jel ovo neka šega? U postu se spominje: Na sadržaj rukopisa upućuje naslov na prvoj strani: “Arapsko-persijsko-grčko-srpski rečnik”.

Velim da je "srpski"- a možda i nešto drugo- dopisano naknadno i da to ime nije ime izvornoga konverzacijskoga priručnika.Za srpski govor 15. st. relevantan je jedan od dva ta priručnika, a koje su, oba, prosrpska njemačka slavistika Lehfeldta i srpski slavisti (naravno), pokušavali neutemeljeno pripisati srpskomu jezičnom korpusu i tim napravili mutež, jer jedan priručnik daje jasan oblik jezičnoga tipa u porabi isključivo kod Hrvata, a drugi isključivo kod Srba.

I tema se proširila od Uskufijava glosara, o kom se jasno i sažeto može pročitati ovdje:
http://hbl.lzmk.hr/clanak.aspx?id=7620

 

[Konstantin Veliki]

Kad pise srpski naravno su mislili na Hrvate

 

[gost 41782]

Jel ovo neka šega? U postu se spominje: Na sadržaj rukopisa upućuje naslov na prvoj strani: “Arapsko-persijsko-grčko-srpski rečnik”.

Velim da je "srpski"- a možda i nešto drugo- dopisano naknadno i da to ime nije ime izvornoga konverzacijskoga priručnika.Za srpski govor 15. st. relevantan je jedan od dva ta priručnika, a koje su, oba, prosrpska njemačka slavistika Lehfeldta i srpski slavisti (naravno), pokušavali neutemeljeno pripisati srpskomu jezičnom korpusu i tim napravili mutež, jer jedan priručnik daje jasan oblik jezičnoga tipa u porabi isključivo kod Hrvata, a drugi isključivo kod Srba.

I tema se proširila od Uskufijava glosara, o kom se jasno i sažeto može pročitati ovdje:
http://hbl.lzmk.hr/clanak.aspx?id=7620

Taj post se ne odnosi na delo u naslovu teme. Da li se sad razumemo?

 

[Krishna]

Da ti babo pročisti ušesa.

1. Uskufijev rječnik je minorno djelo, no koje se rabilo u prijepisima više puta.
2. štokavsko-ikavskoga je govora, kojim govore isključivo katolici i muslimani, a nekoliko pravoslavnih je sela poprimilo taj govor (kao što su neki katolici poprimili pravoslavne govore u Vojvodini i sl)
3. nikad ništa iz štokavsko-ikavskoga miljea nije izjednačavano s bilo čim srpskim, niti su se ti ljudi osjećali Srbima na bilo koji način
4. Uskufi, ako imenuje jezik, naziva ga bosanskim ili bošnjačkim
5. dopisi naslova koja spominju hrvatsko i srpsko ime naknadno su dopisani, od za sada nepoznatih prepisivača iz za sada nepoznatih zemalja i intencija (npr. kultna prva pjesma alhamijado književnosto zove se "Hrvatska pjesma", a skoro sa sigurnošću se može reći da je to naknadno dopisano. Također, ilahije na srpskom jeziku, gdje pojam srpski ne postoji izvorno u naslovu djela)
6. u pogledu dva "srpska" konverzacijska priručnika iz 15. st., jasno je pokazano da: a) atribucije "srpski" dodane su tek u 19. stoljeću, a možda i kasnije, pod utjecajem onodobne slavistike, b) to su dva priručnika, od kojih je jedan doista srpski po jezičnom profilu, ekavsko-prototorlački, tipa govora iz istočne Srbije, a drugi je hrvatski, tipa ijekavske dubrovačke štokavštine uz dosta raguzeizama, romanizama i talijanizama. To su dva priručnika za dva jezika kojima se Osmanlije nisu previše zamarali, jer za njih to ionako bila, što bi Krleža rekao- čorbine čorbe čorba.

Ускуфија је био православни конвертит на ислам који је рођен као Раде и који је има страхопоштовање према Светом Сави ("Нек не чини силу славу, не приличи нико лаву, нек узнаде Светог Саву, ходте нами ви на виру") http://www.republika.co.rs/566-567/17.html

Икавица се у средњем в. говорила у Шумадији. На надгробном споменику из Шумадије из 14-ог в. су на писани икавизми "Стипан" и "билиг" (око средине на линку) http://www.politika.rs/sr/clanak/387139/Kultura-cara-Urosa-i-kneza-Lazara-na-istom-spomeniku

У Азбуковици и Рађевини у западној Србији је до прије пар деценија било икаваца http://zsrbija.blogspot.com/2016/01/ikavica.html

 

[psmaniac]

Jel ovo neka šega? U postu se spominje: Na sadržaj rukopisa upućuje naslov na prvoj strani: “Arapsko-persijsko-grčko-srpski rečnik”.

Velim da je "srpski"- a možda i nešto drugo- dopisano naknadno i da to ime nije ime izvornoga konverzacijskoga priručnika.Za srpski govor 15. st. relevantan je jedan od dva ta priručnika, a koje su, oba, prosrpska njemačka slavistika Lehfeldta i srpski slavisti (naravno), pokušavali neutemeljeno pripisati srpskomu jezičnom korpusu i tim napravili mutež, jer jedan priručnik daje jasan oblik jezičnoga tipa u porabi isključivo kod Hrvata, a drugi isključivo kod Srba.

I tema se proširila od Uskufijava glosara, o kom se jasno i sažeto može pročitati ovdje:
http://hbl.lzmk.hr/clanak.aspx?id=7620

Та 'пораба' искључиво је данашње стање, оновремено се то делило на књижевни
и народни говор. Данас смо сведоци како новонастале нације одвајајући се из
српског корпуса народне говоре(локализме) претварају у књижевне сопственог
новог језика.