Можда је ово у питању
Apel za sportsko navijanje, drugi put…09.05.2011. 08:10
Autor: fkv.com team (43)
Slika sa utakmice Hrvatska - Nemačka (18.1.1942.), čiju je autentičnost potvrdio Direktor Nemačkog Sportskog i Olimpijskog Muzeja u Kelnu, gospodin Kristijan Vaker
P
oslednjih nedelja bili smo svedoci moralnog buđenja jednog dela prestoničkih novinara, koji su se utrkivali u tome ko će odlučnije da osudi nesportsko i nemoralno ponašanje pojedinih fudbalera, navijača i trenera. Takva pojava nas iskreno raduje i svakako je za pohvalu, ali opet moramo javno da pitamo - Zašto su sva sportska pera ostala "nema" kada su najvatreniji navijači Partizana uputili šovinističke uvrede fudbalerima i navijačima Vojvodine, tokom poslednjeg meča odigranog u Beogradu?
Pogotovo na današnji dan, kada se obeležava i proslavlja kapitulacija Trećeg rajha ("Dan Pobede" nad zlom zvanim fašizam), čovek ne može, a da se ne zapita, zašto se navijačima Vojvodine lepi etiketa ustaša? Za svakog mislećeg čoveka to mora biti uvreda i teško ponižavanje.
Kao što je ovde već pisano (septembar 2010. godine), najveća igračka legenda Partizana Stjepan Bobek, nosio je reprezentativan dres Pavelićeve države. Zašto to ponovo napominjemo? Ne zbog toga da bi napali sećanje na Bobeka (Neka mu je večna slava i hvala za sve), ne zbog toga da bi uvredili nekog, već zbog toga da mladim naraštajima jasno pokažemo ko su bili istinski heroji zelenih polja u bivšoj državi.
Zar narod koji je žrtvovao više od jednog miliona duša u Drugom svetskom ratu, može da prihvati za heroja nekog koji je svoja životna uverenja menjao u zavisnosti od situacije? Takav čist opurtunizam moramo javno osuditi. Srpski narod je na svojim plećima izneo borbu dva antifašistička pokreta u Drugom svetskom ratu. Zar među tim ljudima nema moralnih kolosa koji bi mogli da posluže kao vaspitni primeri za našu omladinu? FK Vojvodina je u Drugom svetskom ratu izgubila na hiljade navijača i gotovo čitav jedan tim (setimo se samo Pere i Milana Simina, Milana Stoje, Živka Brzaka, Dušana Šućova, Radovana Božina, Boška Petrovića i drugih, koji su postradali od nacista). Ti ljudi su danas zaboravljeni, sećanje na njih je gotovo izbledelo, a treba li da se sećamo onih koji su stajali “na drugoj strani”? Još je poraznija činjenica da se naslednicima tih poginulih igrača i navijača, i to u Beogradu kao srpskoj prestonici, lepi etiketa narodnih izdajnika i najobičnijih krvnika!!!
Fudbaleri nisu ratnici, i naravno da im nije prijao miris baruta, zbog čega su radije birali da se bave svojim životnim pozivom, nego da sa puškama u rukama dočekuju neizvesnu budućnost. Ipak, moramo da se zapitamo, kako je neko mogao da obuče dres Pavelićeve zloglasne države i to u 1944. godini – Italija je već kapitulirala, Crvena armija je gotovo razbila fašističke snage na Istočnom frontu, a većina stanovnika Jugoslavije je bezrezervno pružala podršku antifašističkim pokretima. Tim igračima i njihovim porodicama životi nisu bili ugroženi, a do tada se dobro pročuo glas šta se dešavalo u Jasenovcu, Jadovnu i drugim masovnim stratištima.
Ipak, dva buduća igrača Partizana, Franjo Glaser i Miroslav Brozović, odabrali su da igraju za takav tim. Nakon oslobođenja, iskoristili su svoje fudbalske veštine da im se “operu” biografije i zaigrali su za novosnovani beogradski klub. “Meho” Brozović je čak predstavljao Jugoslaviju na OI 1948. godine u Londonu (baš kao i Bobek), na kojima se “okitio” srebrnom medaljom (Jugoslavija je u finalu poražena od Švedske sa 3-1).
Na gornjoj fotografiji, na kojoj se jasno vidi kako čitav stadion upućuje nacistički pozdrav desnom rukom, možete uočiti buduće fudbalere Partizana Brozovića i Glasera. Samo tri dana (18. januar 1942. godine) pre nego što je počela zloglasna Racija u našem Novom Sadu, oni su igrali prijateljsku utakmicu protiv najbolje selekcije nacističke Nemačke.
Istom tom desnom rukom, Glaser je, kao prvi trener u istoriji kluba, utemeljivao put uspona Partizana. Istom tom desnom rukom, Brozović je podigao prvi šampionski pehar u istoriji Partizana. Kako su se u tom trenutku osećali stari Beograđani ili stanovnici Srema?
Opet, valja napomenuti da je taj posleratni tim Partizana ostao upamćen i po Florijanu Matekalu, koji je docnije punih 17 godina bio trener mlađih kategorija beogradskih crno-belih, a i poslednjih 20 godina života (umro je 1995. godine) je proveo u ovom gradu (u njemu je, naravno, i “završio” trenersku školu). Florijan “jubilarac“ Matekalo ostao je “zlatnim slovima” upisan u fudbalske udžbenike, jer je postigao prvi gol u istoriji Partizana (protiv reprezentacije Zemuna u pobedi od 4-2), ali i prvi zgoditak za reprezentaciju Hrvatske (Hrvatska-Švajcarska 4-0; 2. april 1940. godine).
Nakon svega napisanog, jasan je sav besmisao pogrdnih uvreda koje padaju na račun Novosađana. Uostalom, takvo skandiranje predstavlja i krivično delo (Zakon o sprečavanju nasilja i nedoličnog ponašanja na sportskim priredbama; Zakon je objavljen u "Službenom glasniku Republike Srbije", broj: 67/2003. i 90/2007).
Verujemo da će fudbalska organizacija, mediji i celokupna javnost, smoći snage za još čvršću borbu za povratak elementarne kulture i poštovanja zakona Republike Srbije na našim stadionima. Dovoljno dugo (čak i previše) je ovo društvo bilo talac primitivaca i huligana i krajnje je vreme da se vratimo na onaj put normalnosti sa kojeg smo skrenuli krajem osamdesetih godina.
Nadajmo se da će upravo Finale Kupa predstavljati prekretnicu u tom pravcu i da će navijači prevashodno navijati za svoje klubove, a ne vređati i vulgarno skandirati protivnicima, kako na terenu, tako i na tribinama. Jer istorija jeste čudo (osim što je “Učiteljica života”) i često može da se “vrati” (u glavu) poput bumeranga, naročito onima koji je ne poznaju dovoljno!
Dodatak, lako proverljiv, kako u domaćoj, tako i stranoj štampi:
18. januar 1942. godine
Hrvatska – Nemačka 0:2 (0:1)
Strelci – Miroslav Brozović (autogol) u 43’ i Karl Deker u 65’
Zagreb, Igralište Konkordije (današnji stadion NK Zagreb), prisutno 12.000 gledalaca (nemački pisani mediji iz tog vremena tvrde da je bilo čak 20.000), sudio Jozef Moler (Slovačka).
Hrvatska (selektor Bogdan Cuvaj) – Franjo Glaser, Miroslav Brozović, Ernest Dubac, Krešo Pukšec, Ivan Jazbinšek, Mirko Kokotović, Zvonimir Cimermančić, Franjo Volfl, Slavko Pavletić (od 46’ August Lešnik), Milan Antolković (kapiten), Branko Pleše.
Nemačka (selektor Sep Herberger) – Helmut Jan, Karl Sesta, Vilibald Šmaus, Franc Vagner, Hans Mok (kapiten), Franc Hajnrajter, Franc Rigler, Karl Deker, Edmund Konen, Fric Valter, Ludvig Durek.
2. april 1940. godine
Hrvatska – Švajcarska 4:0 (0:0)
Strelci – Florijan Metakalo u 46’, Zvonimir Cimermančić u 70’ i 82’ i August Lešnik u 84’.
Zagreb, Igralište Građanskog (u Koturaškoj ulici), prisutno 10.000 gledalaca, sudio Skarpi (Italija).
Hrvatska (selektor Jozo Jakopić) – Glaser, Šuprina, Belošević, Jazbac, Jazbinšek, Kokotović (kapiten), Cimermančić, Volfl, Lešnik, Antolković, Matekalo.
Švajcarska – Fajc, Štelcer, Loman, Špringer, Andreoli, Bišu, Bikl, Pol, Monar, Žorž, Aobi.
Ovo je prva utakmica reprezentacije Hrvatske u njenoj istoriji, a čak 15 (zvaničnih) će ih odigrati za vreme trajanja Drugog svetkog rata (to je apsolutni rekord, jer toliko utakmica za vreme najvećeg rata u istoriji nije odigrala niti jedna država). Još dve su odigrali pre početka istog, a na svima je nastupio Miroslav Brozović, dok je Florijan Matekalo igrao na prve četiri (odigrane 1940. godine), a Franjo Glaser beleži 11 nastupa (naravno, treba istaći da su sva trojica upisala partije i za reprezentaciju Jugoslavije, jedino što je Matekalo imao jedini nastup 1940. godine, a druga dvojica nakon završetka rata i “prelaska“ u Partizan). Uoči svake od njih, obavezno se pozdravljalo sa "Za Dom spremni", a službeni pozdrav je bila ruka ispružena kao kod nemačkih i italijanskih fašista.
To je čak i bolje nego da smo ga osvojili nekim čudom , pa da se posle svi dalje pretvaramo kako je sve lepo i regularno u našem fudbalu.
