Ko zna koliko ljudi je utabalo moje prastare, fosilne otiske na zemlji moga sela. Potpuno sam zaboravio njegov miris, zvuk blagog vetra koji lagano plovi ravnicama.
Ali sada se sećam svega, kao da sam juče ovde bio. Prošla je moja mladost, moje detinjstvo.
Najbolje trenutke tih minulih godina doživeh upravo ovde. Moj um stvara sve jasnije slike prošlosti, jarko crvenu i žutu boju poslepodnevnog sunca,
škriputanje bicikla i dodir lake odeće na koži. Miris baštenskih orhideja i dodir oštrog trnja nevine, blede ruže.
Probudilo se dete u meni, opet sam se osetio blaženim i uzvišenim. Emocija laka kao pero je svojom nežnošću zagolicala moju zastarelu, zarđalu dušu.
Koračao sam sporednom stazom, pored starog groblja. Ono je i dalje tu, okrnjeni spomenici su krasili to plodno zemljište koje je krivilo njihova čvrsta kamena tela. Primetih da je ona kuća iza groblja sada napuštena. Nisam verovao da još nisu asfaltirali ovaj put, mada mi je bilo drago.
Leti je staza prohodna, problem dođe sa kišama. Sada je put bio potpuno čist, čak ni kamiondžije nisu ostavljale ogromna isečena stabla pored puta, kao nekad.
A sam put je stražario nad šumom u svom podnožju- voda se povukla i raznobojno drveće je izronilo iz nje poput preporođenog Feniksa.
Sećam se naših avantura iz ranog detinjstva. Tu nikad nije raslo visoko drveće, ali su nam se tada sva ta stabla činila ogromnim.
U njihovom podnožju smo provodili sate praveći alatke od drveta, rezbareći ga nožem ili perorezom.
Setio sam se onog noža sa drškom od jelenovog roga, kojeg je moj deda napravio i poklonio meni.
Ostao je u seoskoj kući, nadam se da ću sad uspeti da ga nađem. Sada je to stara vikendica mog ujaka, a on ju je retko kad obilazio.
Verujem da je korov pojeo imanje. Davno sam ga sekao, verovatno ću ponovo osetiti njegov oštar dodir na koži.
Zarđali srp će odraditi posao, nesumnjivo. Jesam stariji ali snaga ponovo živi u meni, svakim korakom postaje jača.
Rastužio me je pogled na nepreglednu baštu iza kuće. I dalje priželjkujem one stare, dedine topole, njihovu senku i divlju travu u hladovini.
Čini mi se da i dalje vidim tragove stabala, kao da su njihova duguljasta tela krikom bola ostavila jak utisak na zemljište, koje nije puštalo travi da pravilno raste.
Kuća beše prazna.. naravno, očekivao sam da nikog ne vidim. Ali to nije problem- osećaj praznine u mojoj duši me je neočekivano udario.
Samo što nisam povratio dušu kroz usta. Paučina je uhvatila prostorije, sitnice ostavljene samoj kući su ostarile, kao i ja.
Mašu mi svojim nevidljivim ručicama, bacaju osmeh na svoja malena lica iako su mrtve odavno.
Ona snaga poče da me napušta, pao sam na kolena. Ubuđali drveni pod se digao na jednom mestu, kao onomad, nakon njegovog postavljanja.
Sama kuća se vraća u prošlost jer shvata da budućnosti nema.
Otvarajući škriputava vratanca iznad sudopere, nađoh moju staru šolju, pomalo prašnjavu ali nedirnutu, uglavnom.
Porcelan je bio potpuno zaštićen, srebrna boja očuvana a braonkasti predeo grada mi se smešio.
Dosta vremena je prošlo dok nisam uspeo da doprem do čiste, hladne vode na česmi. I dalje je bila žućkasta, sa tragovima sumpora.
Ipak, zdrava za piće, zdravija nego ona kod kuće- to je sigurno. Dok nisam ispio treću čašu nisam shvatio koliko bejah žedan.
Malo se toga promenilo u dvorištu- onaj bojler je i dalje bio okačen na maleni spoljašnji zid kotlarnice, rupa i dalje beše tu.
Sećam sam se priče- ujak je zaboravio da isprazni bojler, leto je prošlo. Veliki minus je odradio svoje i pod pritiskom zaleđene vode je pukao.
Crna boja je skoro potpuno nestala, oljuštila se. Videh slomljene crepove kako leže pored kuće.
Tako slomljeni u prah su farbali beton u crvenkastu boju. Kuća je krvarila. Ta strana kuće je meni uvek nudila mir, spokojnost.
Zaštićen od tuđih pogleda, sedeo sam na staroj fotelji posmatrajući delimično crvenilo sunca tokom zalaska kroz guste krošnje.
Pored se nalazi kotao, ispunjen masnom vodom. Kao da osetih miris dima zapaljenih cepanica kad sam se približio.
Bacivši pogled na zemljanu stazu pored, videh da onih ruža u blizini više nema- korov ih je pojeo.
Trava toliko divlja da su njeni kraci ležali i van zemlje, na betonu poput beživotnih tela vojnika na putu.
Rasla je kao požar u šumi suvih drveća. Sve što je nekada činilo moju sreću na ovom mestu je sada zarobljeno u toj divljini.
Trulo drvo male kapije se raspadalo pri dodiru, komadići su mi ostajali u ruci kada sam je otvorio.
Stari kokošinjac je bio u rasulu, trulom i zelenom haosu. Korov, bodljikav i visok je ispunio unutrašnjost sa one strane žice.
Tu sam sahranio dve životinje, odane i prelepe male pse. Tu sam sahranio delove svoje duše, dedinu praznu limenku,
parče slomljenog stakla i prvu pesmu njoj posvećenu. Ne obazirući se na oštar dodir visokih zelenih stražara, koračao sam kroz tu, gotovo neprepoznatljivu zemlju.
Zid kotarke je i dalje bio čitav, upravo sam sa njega slučajno ispustio onu pesmu dok sam prelazio zid do druge strane.
Tamo sam sa krova garaže posmatrao predeo- nežne krovove kuća u daljini, ravničarsko prostranstvo ispunjeno finom detelinom,
grube, braonkaste kore drveta pored puta koje su otpale sa položenih, mrtvih stabala.
Tu sam stvorio sebe kroz reč i mnogo toga dugujem ovom mestu, zato mu dadoh dušu.
I ne želim da idem dalje, ne želim da vidim staru radionicu, srušen zid i dve spojene prostorije.
Ne želim da tražim onaj nostalgični miris metala i ulja, lepljivost trake za mušice ili težak zadah uglja.
Prazan obor i zečiji kavez bi me potpuno uništili. Setih se buke koja je ovde vladala tokom ranog detinjstva i koliko sam bio spokojan u tom haosu.
Sećam se tišine koja je usledila, odlaska života odatle.
U ušima odzvanjaju koraci onog bauka sa tavana, pred očima mi stoji slika mrtvačkog kovčega i spokojnog lica u njemu.
Vrištim u agoniji a izleću reči iz prošlosti.. moje, tuđe.. krici životinja i jauci duhova koji uhode ove prostore i dalje.
Naleteh na onaj dedin nož, sa drškom od jelenovog roga. Rado bih napravio kružnu ranu na srcu da me njegov dodir nije smirio.
Deo duše pretočen u njega tokom prošlog susreta me je povratio. Jarke boje su nestale. Znoj me je obuhvatio i bejah veoma zadihan.
Prišao sam nesigurnim koracima spoljašnjoj česmi.
Nisam ni čekao da prođe baruština vode zarobljena u cevima, gutao sam toplu vodu kao da sam proveo mesec dana u pustinji bez kaktusa.
Instinktivno sam se popeo na maleni zid gde sam ranije proveo toliko vremena i seo sam na vrelu površinu, pokrivenu mahovinom.
Moje urezano ime i datum, toliko star da me je duša pekla, su me gledali.
Bacih pogled na poljanu, staru baštu i otiske topola, kojih više nema. Sećanje je mač sa dve oštrice, uživanje i bol, a upravo to mi nude duhovi mrtvih topola.
Ali sada se sećam svega, kao da sam juče ovde bio. Prošla je moja mladost, moje detinjstvo.
Najbolje trenutke tih minulih godina doživeh upravo ovde. Moj um stvara sve jasnije slike prošlosti, jarko crvenu i žutu boju poslepodnevnog sunca,
škriputanje bicikla i dodir lake odeće na koži. Miris baštenskih orhideja i dodir oštrog trnja nevine, blede ruže.
Probudilo se dete u meni, opet sam se osetio blaženim i uzvišenim. Emocija laka kao pero je svojom nežnošću zagolicala moju zastarelu, zarđalu dušu.
Koračao sam sporednom stazom, pored starog groblja. Ono je i dalje tu, okrnjeni spomenici su krasili to plodno zemljište koje je krivilo njihova čvrsta kamena tela. Primetih da je ona kuća iza groblja sada napuštena. Nisam verovao da još nisu asfaltirali ovaj put, mada mi je bilo drago.
Leti je staza prohodna, problem dođe sa kišama. Sada je put bio potpuno čist, čak ni kamiondžije nisu ostavljale ogromna isečena stabla pored puta, kao nekad.
A sam put je stražario nad šumom u svom podnožju- voda se povukla i raznobojno drveće je izronilo iz nje poput preporođenog Feniksa.
Sećam se naših avantura iz ranog detinjstva. Tu nikad nije raslo visoko drveće, ali su nam se tada sva ta stabla činila ogromnim.
U njihovom podnožju smo provodili sate praveći alatke od drveta, rezbareći ga nožem ili perorezom.
Setio sam se onog noža sa drškom od jelenovog roga, kojeg je moj deda napravio i poklonio meni.
Ostao je u seoskoj kući, nadam se da ću sad uspeti da ga nađem. Sada je to stara vikendica mog ujaka, a on ju je retko kad obilazio.
Verujem da je korov pojeo imanje. Davno sam ga sekao, verovatno ću ponovo osetiti njegov oštar dodir na koži.
Zarđali srp će odraditi posao, nesumnjivo. Jesam stariji ali snaga ponovo živi u meni, svakim korakom postaje jača.
Rastužio me je pogled na nepreglednu baštu iza kuće. I dalje priželjkujem one stare, dedine topole, njihovu senku i divlju travu u hladovini.
Čini mi se da i dalje vidim tragove stabala, kao da su njihova duguljasta tela krikom bola ostavila jak utisak na zemljište, koje nije puštalo travi da pravilno raste.
Kuća beše prazna.. naravno, očekivao sam da nikog ne vidim. Ali to nije problem- osećaj praznine u mojoj duši me je neočekivano udario.
Samo što nisam povratio dušu kroz usta. Paučina je uhvatila prostorije, sitnice ostavljene samoj kući su ostarile, kao i ja.
Mašu mi svojim nevidljivim ručicama, bacaju osmeh na svoja malena lica iako su mrtve odavno.
Ona snaga poče da me napušta, pao sam na kolena. Ubuđali drveni pod se digao na jednom mestu, kao onomad, nakon njegovog postavljanja.
Sama kuća se vraća u prošlost jer shvata da budućnosti nema.
Otvarajući škriputava vratanca iznad sudopere, nađoh moju staru šolju, pomalo prašnjavu ali nedirnutu, uglavnom.
Porcelan je bio potpuno zaštićen, srebrna boja očuvana a braonkasti predeo grada mi se smešio.
Dosta vremena je prošlo dok nisam uspeo da doprem do čiste, hladne vode na česmi. I dalje je bila žućkasta, sa tragovima sumpora.
Ipak, zdrava za piće, zdravija nego ona kod kuće- to je sigurno. Dok nisam ispio treću čašu nisam shvatio koliko bejah žedan.
Malo se toga promenilo u dvorištu- onaj bojler je i dalje bio okačen na maleni spoljašnji zid kotlarnice, rupa i dalje beše tu.
Sećam sam se priče- ujak je zaboravio da isprazni bojler, leto je prošlo. Veliki minus je odradio svoje i pod pritiskom zaleđene vode je pukao.
Crna boja je skoro potpuno nestala, oljuštila se. Videh slomljene crepove kako leže pored kuće.
Tako slomljeni u prah su farbali beton u crvenkastu boju. Kuća je krvarila. Ta strana kuće je meni uvek nudila mir, spokojnost.
Zaštićen od tuđih pogleda, sedeo sam na staroj fotelji posmatrajući delimično crvenilo sunca tokom zalaska kroz guste krošnje.
Pored se nalazi kotao, ispunjen masnom vodom. Kao da osetih miris dima zapaljenih cepanica kad sam se približio.
Bacivši pogled na zemljanu stazu pored, videh da onih ruža u blizini više nema- korov ih je pojeo.
Trava toliko divlja da su njeni kraci ležali i van zemlje, na betonu poput beživotnih tela vojnika na putu.
Rasla je kao požar u šumi suvih drveća. Sve što je nekada činilo moju sreću na ovom mestu je sada zarobljeno u toj divljini.
Trulo drvo male kapije se raspadalo pri dodiru, komadići su mi ostajali u ruci kada sam je otvorio.
Stari kokošinjac je bio u rasulu, trulom i zelenom haosu. Korov, bodljikav i visok je ispunio unutrašnjost sa one strane žice.
Tu sam sahranio dve životinje, odane i prelepe male pse. Tu sam sahranio delove svoje duše, dedinu praznu limenku,
parče slomljenog stakla i prvu pesmu njoj posvećenu. Ne obazirući se na oštar dodir visokih zelenih stražara, koračao sam kroz tu, gotovo neprepoznatljivu zemlju.
Zid kotarke je i dalje bio čitav, upravo sam sa njega slučajno ispustio onu pesmu dok sam prelazio zid do druge strane.
Tamo sam sa krova garaže posmatrao predeo- nežne krovove kuća u daljini, ravničarsko prostranstvo ispunjeno finom detelinom,
grube, braonkaste kore drveta pored puta koje su otpale sa položenih, mrtvih stabala.
Tu sam stvorio sebe kroz reč i mnogo toga dugujem ovom mestu, zato mu dadoh dušu.
I ne želim da idem dalje, ne želim da vidim staru radionicu, srušen zid i dve spojene prostorije.
Ne želim da tražim onaj nostalgični miris metala i ulja, lepljivost trake za mušice ili težak zadah uglja.
Prazan obor i zečiji kavez bi me potpuno uništili. Setih se buke koja je ovde vladala tokom ranog detinjstva i koliko sam bio spokojan u tom haosu.
Sećam se tišine koja je usledila, odlaska života odatle.
U ušima odzvanjaju koraci onog bauka sa tavana, pred očima mi stoji slika mrtvačkog kovčega i spokojnog lica u njemu.
Vrištim u agoniji a izleću reči iz prošlosti.. moje, tuđe.. krici životinja i jauci duhova koji uhode ove prostore i dalje.
Naleteh na onaj dedin nož, sa drškom od jelenovog roga. Rado bih napravio kružnu ranu na srcu da me njegov dodir nije smirio.
Deo duše pretočen u njega tokom prošlog susreta me je povratio. Jarke boje su nestale. Znoj me je obuhvatio i bejah veoma zadihan.
Prišao sam nesigurnim koracima spoljašnjoj česmi.
Nisam ni čekao da prođe baruština vode zarobljena u cevima, gutao sam toplu vodu kao da sam proveo mesec dana u pustinji bez kaktusa.
Instinktivno sam se popeo na maleni zid gde sam ranije proveo toliko vremena i seo sam na vrelu površinu, pokrivenu mahovinom.
Moje urezano ime i datum, toliko star da me je duša pekla, su me gledali.
Bacih pogled na poljanu, staru baštu i otiske topola, kojih više nema. Sećanje je mač sa dve oštrice, uživanje i bol, a upravo to mi nude duhovi mrtvih topola.
