Ponekad se zavedemo sopstvenim ušima, pa nam se učini da se unutar nas pričaju sve same tužne price… One se neprestano usložnjavaju poveravajući se jedna drugoj, čineći našu stvarnost. Kao da je neki unutarnji pauk ispleo niti svoje žalosne nutrine u koju se uhvatila muva sa kojom nam je lako da se poistovetimo… Muva se koprca, jakog je duha, tvrdoglava… Uporan pauk lagano klizi tankim nitima, uvija žrtvu u niti I lagano isisava život iz naše muve, čineći od nje olupinu, mrtvu stvar… Nestašluk I nekadašnja zvrndava krila zakačena za mrežu sada već bljeskaju očaj I opomenu, mašući suncu I nama…
Mreža zatim prestaje biti njena zla kob I postaje sigurno, svrsishodno mesto za odašiljanje poruke drugima:
“Bežite!
Letite!
Pokidajte mrežu!
Ne prepuštajte se mekoti i laži paukovog prediva!”
Da li I koliko ovo ima veze sa nama? Sa kakvim se nemogućnostima suočavamo danas, makar nam ambicije bile dometa jedne muve, a ne sokola? Da li su otrežnjavajući I bolni sudari sa mrežama I sa pričama da nam se životi ne gase, ne nestaju?
Na ovom brodu u neizvesno našli smo utočište mi koji se ne zadovoljavamo mimikrijom života, koji smo se odvažili na to da nam život bude traganje sa željom da se ne izgubimo, mi koji znamo da je svako putovanje duhom dragoceno…
Želimo da ovaj brod neizvesnosti pretvorimo u brod saznanja I da izazovemo onaj trenutak kada Jorgos Sefaris gotovo uzvikne u pesmi:
“Putovah godinu dana sa Kapetanom Odisejom,
Bilo mi je dobro…
Za lepa vremena smeštao bih se na pramcu do sirene…”
Želimo da se smestimo na Odisejevo mesto, dovoljno odvažni da uz sve divne pesme sirena, budemo zavedeni jedino istinom koja I jeste svrha ovog putovanja…
I tu zazuji ona prestravljena muva s početka price, jer je otkrila da je upala u mrežu nezainteresovanosti, tuge I beznađa… u mrežu u koju se tka odumiranje života, kulture, smisla… u mrežu u kojoj je I ovaj brod tek buduća prašina I ništa vise…
Jer, koga zanimaju damari života koje prenosimo, duh vremena koji nudimo, nečiji prvi stvaralački koraci, odbljesci živog Duha? Koga zanimaju odgajanja lepih duša? Koga je briga gde I ko to sve prepoznaje kao retku vrednost u svetu blještavih igračaka I tužnih duša?
Vidimo – ljudi se gase…
Da li ćemo dozvoliti da nam Duh ugase ružne priče?
Ako se otvorimo za one lepe – oslušnimo…
Čućemo kako život kao dosadna muva zuji iz njih…
Poslednja izmena:
