Mračno Viktorijansko doba

[Neprilagođena]

https://24sedam.rs/slobodno-vreme/z...rinoline-i-tanak-struk-iskljucivo-zenska/vest

https://www.istorijskizabavnik.rs/blog/tag/Viktorijanska+Engleska

Kakav je život bio u viktorijansko doba? Obrazovanje muška stvar, krinoline i tanak struk isključivo ženska​

Viktorijansko doba Ujedinjenog Kraljevstva bio je period vladavine kraljice Viktorije i trajao je od 1837. do 1901. godine.
Poznato je po visokom moralu i strogim pravilima čije je kršenje bilo osuđivano i kažnjavano.

Ali kakav je život zaista bio za ljude tog vremena?
Deca su retko viđala svoje roditelje. Većinu vremena provodila su sa dadiljama u svojoj sobi
. Važnim se smatralo rano ustajanje, jer je ostanak u krevetu bio znak lenjosti.
Mnoga deca su viđala roditelje ne više od jednom dnevno, ali su u nekim porodicama majke i očevi ipak obraćali malo više pažnje na svoje naslednike.

Obrazovanje se nije smatralo važnim za žene.
Neki su čak verovali da je učenje štetno za telo krhke devojčice, posebno za njen reproduktivni sistem.
Ledi Kerolajn Lamb se priseća da nije učila da čita i piše sve do 10. godine
jer su se njeni roditelji plašili da će imati nervozne napade.
Dok je otac buduće matematičarke Džejn Somervil bio zabrinut za zdrav razum svoje ćerke kada je saznao da ona čita noću.


Devojkama se nije otkrivalo odakle dolaze deca niti šta ih čeka nakon udaje.
Tako je književnica Mari Stopes ostala uskraćena za važne životne informacije.
Njena majka je bila sufražetkinja, diplomirala je na univerzitetu i borila se za prava žena,
ali ipak njena ćerka nije znala ništa o bračnoj vezi.
Mari se udala sa 31, a dve godine kasnije, zahvaljujući knjigama,
shvatila je da ona i njen muž nikada nisu prešli granice platonske veze.

U viktorijanskoj Engleskoj prvi put se pojavio Dan zaljubljenih, kakav danas poznajemo.
Zahvaljujući poštanskoj reformi, čestitke su mogle da se šalju bilo gde u zemlji za samo jedan peni.
Godinu dana nakon reforme, širom Velike Britanije poslato je 400.000 čestitki sa izjavama ljubavi i simpatije.

Čestitke su, uopšte, a posebno božićne, bile veoma popularne u to vreme.
Ali zapleti prikazani na tim kartama bili su prilično čudni, pa čak i zastrašujući:
žabe koje su se okliznule na ledu, ljudi sa ptičjim glavama i ogromna cvekla sa ljudskom glavom.

​

 

[Neprilagođena]

Profimedia
Cilindarski šešir je jedan od najprepoznatljivijih muških predmeta viktorijanske Engleske.
Međutim, poznat je i kao previše topao, neprijatan i nepraktičan dodatak.
Takođe je zahtevao posebnu negu - bilo je potrebno nežno ga obrisati svilenom krpom
ako je osoba koja ga nosi pokisla. Ali u isto vreme, cilindar je bio jasan znak raspoznavnja pravog džentlmena.


Zarad modne ludosti, i da bi imale uzan struk, ravan stomak i bogato poprsje,
dame su bile spremne da rizikuju zdravlje i podnose svakojake bolove
Krinolina je jedan od simbola viktorijanske epohe.
U svet mode uveo ju je Britanac Čarls Vort, koji bi se mogao nazvati prvim profesionalnim dizajnerom odeće.
Neki pronalazač je pokazao Vortu podsuknju razvučenu preko tri obruča.
Dizajneru se ta ideja dopala, a ubrzo su je i njegove mušterije prihvatile.
Ova konstrukcija je imala značajnu prednost - dame nisu morale da nose više podsuknji.

Što je krinolina bila veća, smatrala se modernijom.
Neke su bile toliko široke da se pominju slučajevi da su devojke umrle zbog prevelikih suknji.
Na primer, 1863. godine „The Times“ je izvestio o nesreći koja se dogodila sa sluškinjom čija se krinolina zapalila.
Ima i suprotnih slučajeva. Veruje se da je ženu koja je pala sa visoke zgrade sigurne smrti spasla upravo krinolina koja joj je poslužila kao padobran.
Smrt je nastupala i ukoliko bi njihovu suknju dohvatili točkovi kočije ili neka mašina.
Opasnost je pretila i od običnih stepenica, kao i od toga ako se deo krinoline polomi a oštri delovi se zabiju u telo.


Tanki strukovi su bili na vrhuncu slave, a dame su nosile korsete kako bi stvorile trendi siluetu.
Međutim, nova moda je imala i svoje loše strane.
Unutrašnji organi su mnogo trpeli zbog silnog stezanja, što je dovodilo do problema sa protokom krvi,
zbog čega bi žene padale u nesvest.
Pojava rendgenskog snimka jasno je pokazala šta se dešava sa ženskim telom sa stalnim nošenjem korseta
i u neku ruku spasla tadašnje dame opasnog modnog dodatka.

U ljudskoj prirodi je da voli da se ukrašava, pa se kompletna istorija civilizacije može posmatrati kroz istoriju mode.
Ali nekada moda može da bude bolna, opasna, pa i smrtonosna.
Istorija je puna takvih primera gde su se u ulozi ubica našli korseti, krinoline ili perike.

Viktorijanske dame želele su da imaju što uži struk i u tu svrhu su nosile korsete,
koje su besomučno stezale kako bi njihovo telo dobilo oblik “peščanog sata”.
Za uzan struk, bogato poprsje i ravan stomak, dame su bile spremne da pretrpe svakakve vrste bolova.
Rizik od bolesti je bio veliki. Medicinski časopis “Lanset” je 1874. godine objavio spisak od 97 bolesti koje su povezane sa nošenjem korseta.

​

 

[Neprilagođena]

Dame su često i spavale sa korsetima, a zbog tako čvrsto utegnutog tela, trpeli su i unutrašnji organi.
Zbog toga su patile od opstipacije i lošeg varenja, leđni mišići su im propadali,
pa su imale ozbiljne probleme sa kičmom, a ni lomovi rebara nisu bili retki.
Pošto je korset stezao grudi, gospođe u njima nisu mogle da dišu kako treba,
pa su često padale u nesvest, a događalo se i da umru zbog nedostatka vazduha

Pored nošenja ogromnih haljina, žene su imale i ogromne frizure.
Na ulicu se nije izlazilo bez perika koje su bile napravljene od vune, ljudske kose ili dlake od konja,
koze ili jaka. Modno pravilo je nalagalo da frizura bude što bujnija i što veća.
Svaka perika je bila oblikovana svinjskom mašću i napuderisana pirinčanim ili pšeničnim skrobom,
zbog čega su bile zapaljive kao i krinoline.
Retko su bile skidane, i zbog toga su dame imale ozbiljne rane na glavi
. O higijeni nije bilo ni reči, pogotovo zato što se u to vreme nije blagonaklono gledano na kupanje.
Praktikovalo se jednom godišnje, a možda i ređe.
Perike, koje su nosili i muškarci, bile su mesto gde su se razmnožavale vaške i druga gamad,
a dešavalo se i da se poneki miš u njih uvuče.






Zbog strogih normi ponašanja kada je u pitanju seks, tokom 19. veka viktorijanski muškarci su često prikazivani kao razvratni,
dok se od žena očekivalo da čuvaju svoju čast i nevinost po svaku cenu.
Jedna prilično bizarna dilema naročito je zaokupljala pažnju onovremenih dama.

---

Viktorijanska Engleska bila je mesto uštogljenih pravila ponašanja i krutih normi.
Za sve one koji bi se usudili da im prkose ili im se otvoreno suprotstavljaju, kazne su bile gore od samo materijalnih ili fizičkih –
takve pojedince čekao je društveni prezir i odbijanje okoline.
Zato danas pod “viktorijanskim moralom” podrazumevamo poseban odnos prema seksualnosti
koji se temelji na strogom tumačenju hrišćanskih normi koje su zabranjivale svako njeno otvoreno izražavanje –
kroz “provokativnu” odeću ili golotinju, odnosno eksplicitnu ili implicitnu erotiku u književnosti, umetnosti, ali i svakodnevnom životu.
Ova stroga pravila ponašanja naročito su obavezivala žene, a evo jedne od bizarnih dilema sa kojima su onovremene dame morale da se suočavaju:

Viktorijanski muškarci smatrali su neverovatno seksipilnim ženske noge, a naročito članke.
Smatralo se da je zglob noge jedini donji deo tela koji “poštene žene” smeju da u javnosti prikažu,
ali kako su viktorijanske suknje i haljine bile duge, dame u praksi nikada nisu uživale u ovoj “slobodi”.
Sa druge strane, za žene je često bilo neophodno da zadignu skunje kako bi sprečile da se vuku po blatu.
Ova neophodnost išla je još i dalje od običnog čuvanja odeće!
Naime, prljavština sa ulice često je sadržala mnogobrojne bakterije,
a u prvom redu je mogla da izazove tuberkulozu, pa je potreba podizanja suknje ili hiljine bila i zdravstvene prirode.

Ipak, pojedinim muškarcima ovo je samo još više raspaljivalo maštu,
pa su često tražili bilo koji trenutak nepažnje da “zavire” i makar na trenutak vide zglob žene na ulici.
I tu dolazimo do prave viktorijanske dileme svake “poštene žene” –
da li pustiti haljinu da se vuče po zemlji i tako rizikovati ne samo prljanje odeće već i sopstveno zdravlje
, ali tako sačuvati ugled, ili podići suknju, izbeći njeno prljanje, a pustiti muškarce da “pare oči”.

​

​

 

[Neprilagođena]

SEKS U "POGREŠNOJ POZI" MOŽE DA UBIJE! ​

SAVETI ZA BRAK VIKTORIJANACA .​

---

Časopisi, priručnici i knjige objavljivani tokom 19. veka u viktorijsanskoj Engleskoj sadržali su mnoštvo
saveta o seksualnim odnosima i ponašanju u braku koji bi se danas smatrali veoma čudnim. Ovo su neki od njih:

Seks može da se praktikuje samo u braku​

U praksi, ovo pravilo je naročito važilo za devojke koje su dobro morale da paze da čednost sačuvaju za brak.
Ipak, na to nisu morale dugo da čekaju – većina viktorijanskih dama udavale su se pre 20. godine

Dame, spremite se za prvu bračnu noć​

“Supruge, tokom prve bračne noći, morate da nađete način na zadovoljite supruga i njegove dugo potiskivane nagone,
ali i da ga ostavite radoznalim kako bi želeo još”, smatra autorka E. B. Dafi u knjizi “Odnosi polova” iz 1869. godine.

Vaš čitav brak zavisi od toga kako ćete se “pokazati” prve bračne noći​

“Prva bračna noć je najvažniji trenutak u celom ženinom životu. Zbog toga, muškarci moraju mnogo da se potrude”,
piše Vilijam Robinson, autor knjige “Znanje o seksu za muškarce” iz 1920. godine.

Razmak između obroka i seksualnog odnosa je od ključne važnosti za vaše zdravlje!​

“Pravo vreme za seks je veoma važno odrediti jer nepažnja može dovesti do poremećaja varenja,
loše probave i drugih stomačnih problema. Osobe koje imaju predispozicije za ove bolesti nikada
ne bi trebalo da imaju odnose neposredno pre jela, a ni neposredno posle”,
piše dr Aštonu u njegovom priručniku iz 1861. godine.

Seks u “pogrešnoj pozi” može da ubije ženu!​

Dr. Ašton je pisao i o “pravilnim” i “pogrešnim” pozicijama za seks.
U knjizi iz 1861. on navodi: “Svaka neprirodna poza može da ugrozi zdravlje žene
i mnoge žene su već bile ozbiljno povređene i unesrećene za čitav život zbog nastranosti njihovih muževa.”
Ipak, u knjizi nema opisa “prave” poze kako se viktorijansko građanstvo ne bi zgrozilo ovim eksplicitnim opisima.

Dame, bračna sreća počiva na vašim plećima!​

Ženama je savetovano da svoje muževe nikako ne ohrabruju izazovnom odećom ili pokretima.
Čestitost doma zavisila je od njih.
Zato nije bilo preporučljivo da ih supruzi vide dok se svlače ili čak i da im dodiruju golu kožu.

Seks služi samo za reprodukciju​

Nije bilo razloga da osobe uživaju u seksualnim odnosima nakon što bi se pokazalo da je žena trudna.
Seks tokom trudnoće je bio nezamisliv – delimično zbog straha da bi to moglo da naškodi bebi
, a mnogo više zbog toga što se tada smatrao nepotrebnim.

​

​

​

 

[Neprilagođena]

NEKOME JE OVO BILO SMEŠNO?​

Psihijatrijske ustanove u viktorijanskoj Engleskoj bile su mnogo manje bile bolnice,
a mnogo više otelotvorenja Danteovog pakla!
Ipak, izgleda da su bile “super zabavne” za ljude koji su dolazili spolja.
Jer, verovali ili ne, jedna od omiljenih porodičnih aktivnosti u Londonu u 19. veku bila je poseta ludnici!
Ovakve ustanove su uglavnom imale finansijskih problema,
pa su rešile da otvore svoja vrata bogatim (i očigledno prilično poremećenim) donatorima
koji su bili spremni dobro da plate kako bi štapovima i drugim rekvizitima
“bockali” i udarali pacijente kako bi videli njihove reakcije.

Pomagalo je i to što je za većinu onovremenih ljudi ludilo bilo božija kazna za greh.
Tako su se osećali potpuno mirno dok su odlazili u ludnicu da vide golotinju,
nasilje i svaku vrstu izopačenosti koju možete da zamislite.
Podaci govore da je godišnje preko 96.000 ljudi posećivalo ove ustanove širom Britanije,
a cena “ulaznice” je bila jedan peni!

​

​

​

 

[Neprilagođena]

NAJVEĆI STRAH VIKTORIJANACA BIO JE DA BUDU SAHRANJENI ŽIVI! ZATO SU SMISLILI OVAJ BIZARAN PREDMET​

Život u viktorijanskom dobu nije bio nimalo lak.
Osim svakodnevnih nedaća, opšteg nedostatka higijene i bolesti koje su harale i često desetkovale stanovništvo
, tu je bio i strah da ćete, kada jednom završite ovozemaljski život, zapravo biti "živi sahranjeni".
Na početku 19. veka, medicina je još uvek bila u povoju.
Stoga je među stanovništvom Evrope vladao strah da ljudi mogu biti sahranjeni živi.
Novine toga doba bile su preplavljene ovakvim pričama, a ni doktori nisu uvek uspeli da naprave jasnu razliku između smrti i kome.
Učestalost ovakvih sumnji podstakla je slikara Antoana Virca da naslika jedno od njegovih najpoznatiji dela.
Na slici je prikazan pokopan čovek koji se posle teške bolesti budi zarobljen u svom grobu.

FOTO: WIKIPEDIA


Zbog toga je pronalazač i grof, Mihael de Karnis patentirao izum, poznat kao sigurnosni kovčeg.
Ova konstrukcija, osim što je vršila primarnu funkciju mrtvačkog sanduka –
sahranjivanje, imala je i veliki broj dodatnih funkcija.
Kovčeg se zvao “Le Karnis” i bio je konstruisan tako da pruži spas preživelima, iako su bili u agoniji.
Na njemu su bili postavljeni zvončići i pištaljke koji su imali funkciju alarma.
Kovčeg je imao oprugu čije bi pokretanje omogućilo oslobađanje iz groba.
Zbog svoje niske cene ali i svrsishodnosti, izum je bio vrlo tražen.

Francusko društvo za higijenu, odobrilo je korišćenje ove sprave,
a Londonska asocijacija za prevenciju prerane smrti bila je jedan od pokrovitelja izrade.
Uspešno iskorišćena sprava bi se mogla koristiti iznova, a grobarima je bila laka za prenos.
Ipak, “Le Karnis” je vremenom izgubio podršku.
Kovčeg je bio nefunkcionalan na zvaničnim prezentacijama,
a često bi tela u fazi raspadanja pritisnula oprugu i “ustala” iz groba.
Ugled pronalazača je bio uzdrman, a on nikada nije mogao pa plasira svoj izum u SAD.
Ipak, mnogi smatraju da izraz “Zvono kao spas”, potiče upravo iz ovog perioda.



Viktorijanska Engleska bilo je vreme kada su jeza i užas vladali u svim aspektima svakodnevnog života.
Naravno, u ono doba sve je to delovalo uobičajno, ali danas bi retko ko za ove ljude rekao da su bili normalni.
Naročito jeziv deo života viktorijanskih ljudi bilo je pitanje smrti.

Umiranje je samo po sebi jeziva tema, ali Viktorijanci su nekako uspeli da smrt načine još čudnijom i neprijatnijom

Gužva na groblju​

Englezi su oskudevali u grobnim mestima.
Uobičajno mesto sahranjivanja bilo je mala, gradska grobnica u koju bi se nagurali sanduci sa preminulim članovima iste porodice,
a nije bilo ništa čudno da oni budu naslagani jedni na druge.

Ako niste imali grobnicu bili ste primorani da pokojnika sahranite na grobljima pored crkvi.
To su uvek bile male površine, velike u proseku 20 kvadratnih metara gde se dešavalo
da bude sahranjeno više stotina tela tokom najvećeg “pika” viktorijanske nestašice grobnih mesta.

Garancija za “večni počinak”​

Wikipedia/Judy Willson


“Oklop oko groba” (na engleskom “Mortsafe”) imao je još jednu, praktičniju svrhu.
Naime, čak iako umrli nije imao nameru da se “povampiri” to nije garantovalo da će mirno poći u večnost.
Tela preminulih su često iskopavana i kradena!

Na taj način bi se napravilo mesta za nove umrle, a tela su mogla da posluže u medicinskim eksperimentima nadrilekarima.
Na sve ovo, stari sanduci su mogli da se iskoriste kao drvo za ogrev.
Zbog toga nije bilo neobično da se svuda oko grobova nalaze rasute kosti ili delovi tela ostavljeni da trule.
I eto još jednog razloga zbog koga je bilo zgodno imati kavez oko groba.

Viktorijanska groblja su smrdela… gadno!​

Prisustvo smrada nije čudno kada se u obzir uzme da je reč o mestima pretrpanim leševima u raznim stadijumima raspadanja.
Kažu da je smrad bio toliki da je zapravo uticao na zdravlje stanovništva u okolini.
Kako većina preminulih nije odmah sahranjivana smrad su trpeli i oni koji bi došli da se u kapelama crkvi oproste od svojih voljenih.
Zbog toga je uobičajan prizor bio da se opela služe dok okupljeni drže maramice na ustima.

​

​

 

[Neprilagođena]

DA LI STE ČULI ZA “SOBU ZA SMRT”?​

“Soba za smrt” bila je važan deo pogrebnih rituala tokom većeg dela prošlosti
, a termin je bio naročito popularan početkom krajem 19. veka pa sve do kraja Prvog svetskog rata.
Reč je bila o prostoriji gde su preminuli članovi porodice “izlagani” kako bi porodica i prijatelji mogli
da dođu i odaju poslednju poštu pre sahrane.
Iako se prostorija kod nas nije tako zvala, sličan običaj postojao je i u Srbiji, a ponegde i danas postoji.
Međutim, uskoro je smrt počela da napušta kuću.
Sa razvojem sistema zdravstvene zaštite, i smrt je sve više ljudi počela da zatiče u bolnicama.
U takvim prilikama, sve su ređi bili slučajevi da porodica preminulog traži da se on iz bolnice donese u “sobu za smrt”
kako bi se ispoštovao običaj bdenja. Umesto toga,
većina je organizaciju sahrane počela vremenom da prepušta pogrebnim preduzećima i tako je ostalo do današnjih dana.


A šta je onda bilo sa “sobom za smrt”? Zapravo ništa, osim što je prestala da se tako zove i vremenom postala – dnevna soba!
Da, dnevna soba koju danas ima svaki dom širom sveta zapravo je prostorija koja se nekada zvala “soba za smrt”!
Termin je skovan u prvim decenijama 20. veka.
“Ladies Home Journal” iz 1910. godine piše o ovom fenomenu i predlaže da faktički glavna prostorija u kući prestane da se zove “soba za smrt”
i savetuje čitaocima da je umesto toga počnu da je zovu – dnevna soba.
– Kao se soba koristi za razne aktivnosti ukućana i više je živahno mesto nego mesto žalosti, trebalo bi je nazvati “dnevna soba” –
piše magazin.
Termin je krenuo da se širi među običnim ljudima, potiskujući mračno značenje “sobe za smrt” i tako nam je stigao sve do današnjih dana.

​

 

[Neprilagođena]

IZGLEDA KAO OBIČNA, STARA SLIKA, ALI KRIJE NEVEROVATNO TUŽNU PRIČU! ​

https://www.istorijskizabavnik.rs/blog/post-mortem-fotografija

U viktorijanskoj eri širom Evrope, ali i Amerike, postala je rasprostranjena verovatno najmorbidnija praksa u istoriji fotografije. Reč je o fotografisanju mrtvih, ali u pozama kao da su živi, u svakodnevnim životnim aktivnostima. Takva usluga je bila veoma skupa, a trebalo je da bude način da porodica sačuva uspomenu na svoje najmilije nakon njihove smrti.

---

Tokom viktorijanske ere, smrt je sa sobom donosila i neke, sa današnje tačke gledišta,
veoma neobične i pomalo morbidne običaje.
Na primer, kada bi neko preminuo, uglavnom bi ostajao u kući sve do sahrane.
Ko je želeo, mogao je da vidi pokojnika i oprosti se.
Cveće se polagalo na telo, ne samo zbog vizuelnog efekta, već i kako bi prekrilo miris truleži.
Takođe, sva ogledala u kući bi se prekrivala crnom tkaninom, satovi bi se zaustavljali tačno u vreme smrti,
a udovice su morale da nose crninu najmanje četiri godine nakon smrti muža.
Ipak, od svih običaja u Viktorijanskoj eri praksa fotografisanja preminulih u pozama
iz svakodnevice koju su vodili dok su bili živi svakako je najmorbidnija.

​

​

​

​

Skupa praksa​

Ulagao se veliki trud kako bi pokojnici izgledali živo na fotografiji,
a ako im to nije polazilo za rukom, fotografi bi ih slikali tako da izgleda kao da spavaju.
Fotografisanje “post mortem” bilo je svojevrsan luskuz dostupan samo bogatima sve do 1850. godine,
kada su se pojavile i nešto pristupačnije fotografije.
Do 1860. većina je praktikovala da ima ovakve fotografije sa svojim bližnjima koji su napustili ovaj svet.
Mnogi su se odricali i dobrog dela imovine, kako bi imali ovakvu uspomenu,
a zbog osetljivosti cele situacije, fotografi su uvek dobro naplaćivali.
Pored usluge samog snimanja, oni su morali da osmisle i temu.
Pozicija tela na tim fotografijama bi se vrlo vešto i lukavo osmišljavala,
tako da pokojnici zaista izgledaju kao da su i dalje živi i bave se uobičajenim aktivnostima,
premda su većini oči na slikama zatvorene.
Upravo zbog toga, najčešće rešenje bilo je praviti takvu kompoziciju u kojoj preminula osoba spava.
Ponekad bi porodica držala pokojnika, ili bi se on oslanjao na njihova tela…
Ponekad bi ih vezivali pojasevima…

​

​

​

Uspomena na decu​

Još morbidniju notu celoj praksi daje činjenica da su glavni “glumci” na ovim fotografijama najčešće bile bebe i mala deca
jer je stopa smrtnosti kod najmlađih u to vreme bila ogromna.
Porodica je neretko želela da na slici deca rade nešto što su volela (poput igranja sa lutkama),
jednostavno spavaju ili da se svi familijarno fotografišu sa pokojnim detetom.
Iz današnje perspektive ova praksa je užasno morbidna,
ali u vreme kada su deca umirala u ranom detinjstvu, za roditelje ovo je bilo veoma utešno –
želeli su da održe sećanje na svoje prerano otišle najmilije.

 

[Alter_Ego_]

Mari se udala sa 31, a dve godine kasnije, zahvaljujući knjigama,
shvatila je da ona i njen muž nikada nisu prešli granice platonske veze.

Да ли ово значи да њих двоје нису конзумирали свој брак у прве две године јер нису знали како се брак конзумира?

 

[Neprilagođena]

Да ли ово значи да њих двоје нису конзумирали свој брак у прве две године јер нису знали како се брак конзумира?

Ja tako shvatam.

 

[paketije]

Ja tako shvatam.

Krivo svhatas

Viktorijanska erotika

pornografije je bilo koliko hoces, a o javnim kucama da ne govorimo