Mračna istina o Danu Zahvalnosti

[Neprilagođena]

https://www.rts.rs/page/stories/sr/story/10/svet/4163779/dan-zahvalnosti-americki-praznik.html
https://www.telegraf.rs/zanimljivos...rvava-i-neki-veruju-da-nije-razlog-za-slavlje


Proslava Dana zahvalnosti uvedena je 1789 godine na preporuku predsednika Džordža Vašingtona i odobrenje Kongresa.
Kasnije, predsednik F.Ruzvelt potpisao je zakon kojim se i zvanično uspostavlja Dan zahvalnosti
kao praznik koji se proslavlja četvrtog četvrtka u novembru.

Dan zahvalnosti vuče korene još od prvih engleskih doseljenika, a slavi zajednicu različitih kultura.
Ovaj praznik su prihvatili svi bez obzira odakle su i kada stigli u Ameriku.
Slavi se uz pečenu ćurku i puno hrane. Po dolasku u novi svet, nakon 66 dana teškog putovanja,
engleski doseljenici su se složili da odmah uspostave jednakost među sobom i prihvatili zajedničko ime
Pilgrims - hodočasnici.

Naseljenim u luci, kojoj su dali ime Plimut, u današnjoj državi Masačusets prvi zanos i sreću uskoro su im pomutile teškoće u pribavljanju hrane.
Spasili su ih lokalni Indijanci, koji su im obezbedili hranu i naučili ih kako da uzgajaju kukuruz i drugo povrće.
Kada su hodočasnici naredne jeseni uzgojili dovoljno, da mogu preživeti predstojeću zimu
, proslavili su to uz trpezu sa Indijancima, a na trpezi je, uz ostalo, bila i divlja ćurka.

Dan Zahvalnosti (1914)
Jennie A.Brownscombe



Ta gozba bilo je praznovanje prve uspešne žetve doseljenika i nije se zvao Dan zahvalnosti.
Fraza "Dan zahvalnosti" prvi put je zvanično upotrebljena nakon što je predsednik Linkoln proglasio poslednji četvrtak u novembru za državni praznik 1863. godine.
Pošto su kolonisti lovili divlje ćurke, a kako je to ptica jedinstvena za Severnu Ameriku, uskoro je postala glavni izbor za prazničnu trpezu.

Hodočasnici i Indijanci su za prvi Dan zahvalnosti najverovatnije jeli jegulje a ne ćurku.
Jela se riba i morski plodovi, jer su i jedni i drugi živeli pored mora u Plimotu.

Iako hodočasnici možda nisu jeli pitu od bundeve na prvom Danu zahvalnosti,
ubrzo su imali više bundeva nego što su želeli.
Na prvom Danu zahvalnosti nije bilo ni sosa od brusnice.
Iako je brusnica bilo po celom Plimotu, hodočasnici nisu znali kako da ih zaslade.
Kasnije su smislili kako napraviti soseve i džemove od brusnice.
Susret hodočasnika, koji su se 1620. iskrcali sa broda "Mejflover" na obale Masačusetsa, sa Indijancima nije bio prvi te vrste.
Kolonisti i Indijanci su se susretali bar vek unazad, a Indijanci u Plimotu su već bili destkovani od bolesti koje su doneli Evropljani.


Pored Amerike Dan zahvalnosti se obeležava u još četiri države:
Kanadi, ali u oktobru, Liberiji, jednom gradu u Holandiji i na australijskom ostrvu Norfolk.

Svetilište prvog američkog Dana Zahvalnosti
Berkeley Hundred,Virginia

​

 

[Neprilagođena]

Prava istina koja stoji iza ovog praznika je zapravo toliko mračna​

da se neki ljudi pitaju da li bi uopšte trebalo slaviti ovaj praznik​

Kada je reč o proslavi Dana zahvalnosti američki školarci su uglavnom učeni da tradicija datira još od hodočasnika,
engleskih verskih neistomišljenika koji su pomogli u uspostavljanju kolonije Plimut u današnjem Masačusetsu 1620. godine.
Kako priča teče, prijateljski nastrojeni starosedeoci učili su koloniste kako da prežive u ovom novom svetu.
Tada su se svi okupili da proslave uz gozbu 1621. godine.
Tome je prisustvovalo najmanje 90 muškaraca iz plemena Vampanoag i oko 50 preživelih putnika broda "Mejlflauer",
Gozba je trajala tri dana i u jelovniku su se našli jeleni, živina i kukuruz, piše "Smithsonian Magazine".

Nekoliko verzija o poreklu Dana zahvalnosti​

Ipak, mnogi smatraju da ovo nije prva proslava Dana zahvalnosti, već da istorija datira
do 1619. godine kada su doseljenici u Birkeli Handredu u Virdžiniji odlučili da proslave svoj dolazak te godine
. Isto to činili su i španski doseljenici 1565. godine.
I pored toga ima onih koji smatraju da pravo poreklo ovog praznika seže u 1637. godinu
zbog činjenice da je guverner Masačusetsa Džon Vintrop proglasio Dan zahvalnosti
kako bi se proslavili kolonijalni vojnici koji su ubili 700 pripadnika plemena Pekvoti u današnjem Mistiku u Konektikatu.
Ipak, kada je reč o prvom Danu zahvalnosti uglavnom se pomisli na događaj iz 1621. godine.
Međutim, mir postignut u Plimutu nije potrajao dugo.


Prava istina koja stoji iza ovog praznika je zapravo toliko mračna da se neki ljudi pitaju da li bi uopšte trebalo slaviti ovaj praznik,

Tenzije između plemena i engleskih doseljenika​

Vrhovni šef plemena Vampanoag pokazao se ključnim saveznikom engleskih doseljenika u godinama nakon uspostavljanja Plimuta.
On je sa pridošlicama uspostavio trgovinski pakt, udružio se sa njima protiv Francuza i drugih lokalnih plemena.
Međutim, savez se vremenom zategao.
Hiljade kolonista izlilo se u region tokom 17. veka, a prema tvrdnjama istoričara, vlasti u Plimutu su počele da uspostavljaju kontrolu
"nad većinom aspekata života Vampanoaga".

Institut za američku istoriju "Gilder Lerman" procenio je da je populacija starosedelaca u Novoj Engleskoj opala za čak 90 pdsto od 1616. do 1619. godine,
a da su starosedioci počeli da umiru od onoga što su kolonisti nazivali "indijanska groznica".

U godinama koje su usledile došlo je do potpunog narušavanja odnosa,
a Konfederacija kolonija Nova Engleska objavila je rat 1675. godine.
Taj rat je bio krvav i poražavajući.

Springfild u Masačusetsu je izgoreo do temelja, a pripadnici Vampanoaga su otimali koloniste za otkupninu.
Ubijeno je oko 600 pripadnika plemena Naraganset.
Kolonisti iz udaljenih naselja preselili su se u utvrđenija područja, a pripadnici plemena Vampanoag i savezničkih plemena
bili su prinuđeni da beže iz svojih sela.
Kolonisti su se na kraju udružili sa nekoliko plemena poput Pekvota.

Da je rat bio brutalan govori i činjenica da je sin čoveka koji je slavio sa kolonijom Plimut bio raskomadan
, te da su i njegovi saveznici bili ubijeni ili prodani u ropstvo.
Kako se navodi, kolonisti su mu nabili "glavu na štap i prikazivali je u Plimutu narednih 25 godina".
U članku objavljenom u Istorijskom časopisu iz Masečusetsa profesor Robert E. Krej kaže da je broj poginulih
u ratu čak 30 odsto engleske populacije i polovina američkih domorodaca u Novoj Engleskoj.
Ovaj rat bio je samo jedan u nizu brutalnih, ali slabo zapamćenih, ranih kolonijalnih ratova
između domorodaca i koloninista u Novoj Engleskoj, Njujorku i Virdžiniji.

​

Ukidanje proslava​

Neki ljudi veruju da je vreme da se porazmisli o značenju ovog praznika.
Profesori, nastavnici i potomci američkih starosedelaca ispričai su za "New York Times"
kako oni posmatraju ove proslave, te traže da se govori o pravoj istoriji iza Dana zahvalnosti.
Ujedinjeni američki Indijanci iz Nove Engleske na Dan zahvalnosti od 1970. godine tuguju.
Tog dana oni se okupljanju u Plimutu.
Nacionalni dan žalosti.--- Iz perspektive mnogih američkih Indijanaca, taj praznik simbolizira
stoljeća prisvajanja zemlje i propadanja plemenskih kultura.
Protestna grupa Ujedinjeni američki Indijanci Nove Engleske optužuje američke i evropske doseljenike
da su izmislili priču o Danu zahvalnosti i od 1970. organizira Nacionalni dan žalosti na taj dan.

 

[zofr]

Опасна је та Р1б.