Kažu da vreme teče kao voda i ne može se zaustaviti. A mi, koji smo ušli u poznu mladost, živimo sve više od sećanja, od onoga što je bilo, naše vreme je voda koja se prosula iz lepe čaše života i ne može da se vrati. Naš svet je otišao pod zemlju i samo nam se ponekad javi u snu, mahne nam maramom od svetlosti i nestane, kao da ga nikad nije ni bilo. Naši stari su govorili kako je život kratak, kao kad uđeš u sobu na jedna vrata i izađeš na druga, kao kad upališ svetlo, pogledaš oko sebe, pa ugasiš lampu jednim dodirom prsta, i teška noć već se spušta na tvoje očne kapke, a ti se pitaš kako je i zašto je sve tako brzo prošlo. U ogledalu više ne stanuje tvoj lik, to je sad neka druga osoba, nalik na tvoje dedove i nane, pogurena, izborana, s praznim očima u kojima ni nebo više nije isto, ni tužna kiša koja spira zlato tvog života i prosipa ga u reku zaborava. A ta reka odnosi blistava detinjstva, odnosi naše ljubavi i naše patnje, radosti i suze, i sjajne slike koje su nekad ukrašavale naše vidike, a sad, tamne i puste, nestaju u dubini koja nas zove.Prosule su se naše godine po livadama detinjstva, po padinama žarke mladosti, po sokacima strogog života, po liticama briga i tegoba, po kutijama urednih dana, i odjednom pada noć na sve što smo želeli, na sve što smo sanjali. Stiže Nova godina kojom se, kroz dugu istoriju, slavio početak novog doba, listanje želja i nadanja, cvetanje snage koja hrli u budućnost, slavi se rađanje, a mi se predajemo sećanju, predajemo se onome što je prošlo, što je iza nas. Koji nas osmeh danas može obradovati, koja pesma poneti, koja radost okupati?
Srbija je zemlja ostarelih ljudi. I ne samo onih koji mnogo godina nose na ramenima, već i onih mladih, umornih od ovoga jada i čemera, onih koji maštaju o boljem svetu, o srećnijoj domovini i svetu bez suza. Nama su ukrali živote, ukrali su ih i deci rođenoj nakon rata, svi smo mi taoci mraka koji se spustio na naše glave i u naša srca, svi smo mi robovi etno-religijskih plemenskih vladara koji su nas okovali svojim prostaklukom, svojom pohlepom, svojim primitivizmom i nemoralom, pa nam ne daju da dišemo. Oni su u našim glavama iscrtali zidove i rovove, sipali su nam mržnju i strah u vene, okrenuli nas u prošlost, u mrak, vezali nam i ruke i noge pa nas bacili u nabujalu reku vremena. Oni mere naše godine žustrim koracima dželata i smeju se našem očaju.
A tu, blizu, svet se vrti kao šareni, razdragani praznik, ljudi se raduju malim stvarima i od noći prave dan. Imamo li mi snage da se promenimo, da okrenemo leđa političarima koji nas guraju u mrak, imamo li dovoljno želje da počnemo ličiti na normalan svet, možemo li da se pridružimo tom svetu? Imamo li hrabrosti da razdvojimo ljubav od mržnje, pamet od gluposti, nemoral od časti, imamo li sposobnosti da odbacimo okove duhovne i materijalne bede koju uporno oko našeg vrata stežu novi, svirepi gospodari vremena? Sada, kad stiže nova, neraspakovana godina, kad se otvaraju novi vidici i nove nade, možemo li se i mi probuditi i odlučnije krenuti da premostimo ponor između nas i svetlosti?
U civilizovanom svetu nevažna je etnička pripadnost, važno je kakav je ko, je li pametan i sposoban ili nije, je li čovek ili nije. Da li si vernik ili nisi, to je samo tvoja privatna stvar.. U normalnom svetu nigde nema više naroda u jednoj državi.
Težnje naših suseda i komšija da povećaju svoju teritoriju, bez posebne brige za ljude, pripadaju mračnom Srednjem veku. Mi moramo konačno shvatiti da smo svi žrtve predratnog dogovora o etničkoj podeli, dogovora u kojem su učestvovale sve strane, a rat je vođen da bi se na terenu realizovao taj dogovor. Oni su od nas napravili plemena izgubljena na stazama istorije, napravili su od nas čopor koji je zatvoren svako u svoj obor, svakome su užarenim željezom ugravirali žig na duši, žig koji nas svrtava u bezglavo stado koje samo bleji sledeći svoje slepe čobane. Oni su nas preparirali do te mere, da još ima onih koji bi da ubijaju i da ginu za njih, za nekakvu izmišljenu naciju, za lažnu prošlost kakve nikad nije bilo, ima još onih koji bi da vode nepostojeće bitke i da ruke griju na plamenu nepostojeće mržnje. Naši nacionalistički lideri pretvorili su se u proizvođače magle, oni u svojim tvornicama laži proizvode svoje etno-konfesionalne zajednice, napojene drogom nacionalizma, pretvarajući sve nas u bolesno društvo koje više ne zna kuda ide.
Ima li leka za našu kolektivnu bolest, za našu nacionalističku paranoju, ima li oružja protiv ovog novog fašizma koji nas okupira?
Pogledajmo oko sebe. Danas našim univerzumom vladaju nauka, znanje, informacije, pamet, danas smo na pragu veštačke inteligencije i otvaranja kapija svemira, planeta je odavno postala globalno selo, a naši primitivni lideri i dalje se bore za svoj atar, ispravljaju i falsifikuju istoriju i na lažima grade svoja mala, uboga carstva. A mi sve to gledamo i ćutimo. Mladi ljudi beže, oni koji ostaju predaju se sudbini. Ima li kraja tom neprekidnom propadanju?
Dolazi nova godina, dolazi novo vreme koje traži promene. Mi smo na prekretnici. Ili će biti drugačija, ili nas neće biti. Drugačije može postati samo ako se, svi zajedno, pobunimo i slomimo okove kojima su nas vezali. Ako ustanemo... Ako se pobunimo i uklonimo ove veštačke zidove kojima su nas razdelili. Onako kako smo nekad znali da učinimo. Nekad, dok smo još bili ljudi, a ne robovi beznačajnih nacionalističkih poglavica.
Dolazi nova godina, stiže novo vreme. Možemo li i mi postati novi ljudi?
Srbija je zemlja ostarelih ljudi. I ne samo onih koji mnogo godina nose na ramenima, već i onih mladih, umornih od ovoga jada i čemera, onih koji maštaju o boljem svetu, o srećnijoj domovini i svetu bez suza. Nama su ukrali živote, ukrali su ih i deci rođenoj nakon rata, svi smo mi taoci mraka koji se spustio na naše glave i u naša srca, svi smo mi robovi etno-religijskih plemenskih vladara koji su nas okovali svojim prostaklukom, svojom pohlepom, svojim primitivizmom i nemoralom, pa nam ne daju da dišemo. Oni su u našim glavama iscrtali zidove i rovove, sipali su nam mržnju i strah u vene, okrenuli nas u prošlost, u mrak, vezali nam i ruke i noge pa nas bacili u nabujalu reku vremena. Oni mere naše godine žustrim koracima dželata i smeju se našem očaju.
A tu, blizu, svet se vrti kao šareni, razdragani praznik, ljudi se raduju malim stvarima i od noći prave dan. Imamo li mi snage da se promenimo, da okrenemo leđa političarima koji nas guraju u mrak, imamo li dovoljno želje da počnemo ličiti na normalan svet, možemo li da se pridružimo tom svetu? Imamo li hrabrosti da razdvojimo ljubav od mržnje, pamet od gluposti, nemoral od časti, imamo li sposobnosti da odbacimo okove duhovne i materijalne bede koju uporno oko našeg vrata stežu novi, svirepi gospodari vremena? Sada, kad stiže nova, neraspakovana godina, kad se otvaraju novi vidici i nove nade, možemo li se i mi probuditi i odlučnije krenuti da premostimo ponor između nas i svetlosti?
U civilizovanom svetu nevažna je etnička pripadnost, važno je kakav je ko, je li pametan i sposoban ili nije, je li čovek ili nije. Da li si vernik ili nisi, to je samo tvoja privatna stvar.. U normalnom svetu nigde nema više naroda u jednoj državi.
Težnje naših suseda i komšija da povećaju svoju teritoriju, bez posebne brige za ljude, pripadaju mračnom Srednjem veku. Mi moramo konačno shvatiti da smo svi žrtve predratnog dogovora o etničkoj podeli, dogovora u kojem su učestvovale sve strane, a rat je vođen da bi se na terenu realizovao taj dogovor. Oni su od nas napravili plemena izgubljena na stazama istorije, napravili su od nas čopor koji je zatvoren svako u svoj obor, svakome su užarenim željezom ugravirali žig na duši, žig koji nas svrtava u bezglavo stado koje samo bleji sledeći svoje slepe čobane. Oni su nas preparirali do te mere, da još ima onih koji bi da ubijaju i da ginu za njih, za nekakvu izmišljenu naciju, za lažnu prošlost kakve nikad nije bilo, ima još onih koji bi da vode nepostojeće bitke i da ruke griju na plamenu nepostojeće mržnje. Naši nacionalistički lideri pretvorili su se u proizvođače magle, oni u svojim tvornicama laži proizvode svoje etno-konfesionalne zajednice, napojene drogom nacionalizma, pretvarajući sve nas u bolesno društvo koje više ne zna kuda ide.
Ima li leka za našu kolektivnu bolest, za našu nacionalističku paranoju, ima li oružja protiv ovog novog fašizma koji nas okupira?
Pogledajmo oko sebe. Danas našim univerzumom vladaju nauka, znanje, informacije, pamet, danas smo na pragu veštačke inteligencije i otvaranja kapija svemira, planeta je odavno postala globalno selo, a naši primitivni lideri i dalje se bore za svoj atar, ispravljaju i falsifikuju istoriju i na lažima grade svoja mala, uboga carstva. A mi sve to gledamo i ćutimo. Mladi ljudi beže, oni koji ostaju predaju se sudbini. Ima li kraja tom neprekidnom propadanju?
Dolazi nova godina, dolazi novo vreme koje traži promene. Mi smo na prekretnici. Ili će biti drugačija, ili nas neće biti. Drugačije može postati samo ako se, svi zajedno, pobunimo i slomimo okove kojima su nas vezali. Ako ustanemo... Ako se pobunimo i uklonimo ove veštačke zidove kojima su nas razdelili. Onako kako smo nekad znali da učinimo. Nekad, dok smo još bili ljudi, a ne robovi beznačajnih nacionalističkih poglavica.
Dolazi nova godina, stiže novo vreme. Možemo li i mi postati novi ljudi?
