Možda

Rasipam vreme u nevreme
puštam da se rasprše reči
zaostaju spore, ujedaju,
razdiru misao o nepovratu
svom snagom podižem zid
zaustavljanja ili odbijanja
bez odjeka da utihnu.

Možda, ovde i sad beležim
ostatke svojih zamisli
ostrvo, okean, morsku pustoš
hridi, talase zapenušale, besne
hurije u odbrani ili napadu
nepoznatih zamaha ruke
u želji za spas iz osamljenosti.

Osvajam sebi pravo postojanja
tragova koji ostaju posle
svega uzimam komadić sebično
prisvajam to parće neba
da hranim smisao pogleda
kad podignem glavu da mogu
umor odmoriti, da mogu...
 
Kliknite za proširenje...
Malo je umetničkih dela koje nas dograbe i ne puštaju. Malo je pesama, kao što je pesma "Možda", koja izaziva blagu senzaciju kod ljubitelja poezije.

Zanesenjak od pera i stiha, naša Tam, je pesmom "Možda" pokazala da njeni stihovi nisu ništa drugo do dijalog Boga i čoveka. U tom dodiru je oslobodila sva velika osećanja, sve velike reči izgovorila... Strašću porušila sve granice oko sebe, raskinula okove, odbacila običaje svog stiha... Zvoneći zaglušujućom bukom svim zvonima crkve svoje, pesničkom neiscrpnošću oterala demone...

Stupajući u nadljudski odnos sa Logosom, rečju Stvoritelja je obojila stihove pesme "Možda" sakralnim sjajem, pokazujući da iza njih stoji istina, ona istina koja se rečima ne može prikazati, jer nije vidljiva. Ona istina koja je nadidejna, nadstvarna, nadprirodna, nadčulna i koja drži stvarnost i svaku pojavu. Takvu istinu nam je pesnikinja približila u svom dodiru sa Bogom. Pa tako, ošamućeni njenim složenim i dubokim stihovima, postavljenim jednostavnom zaigranošću na papir, otkrivamo da nije Tam pisala perom, već je pero pisalo njome ali i to da ne čitamo mi "Možda", već da "Možda" čita nas.

Ljubitelji poezije znaju da u stihu treba da postoji nešto suvišno, neka reč, obojena, ozvučena, reč draga, bez smisla što se tu nalazi. Koja je to reč, Tam? ..."ujedaju, nepovrat, zid , pustoš, hurije, osamljenost, postojanje neba, smisao pogleda, umor odmoriti"... Reč veoma lična! Kao što su lične i drage stvari ženske na toaletnom stolu... Koja je to lična reč koja je u srodstvu sa toaletnim stolom, a koja je u vezi sa istinom i besmrtnošću?

Draga Tam, nisam mogla da se opredelim za ličnu reč u ovoj prelepoj poplavi reči Vaše pesme "Možda". Uživam u muzici svake reči koja vibrira posebnim zvucima zvona Vašeg svetilišta. Uživam u zagrljaju Vaših stihova, tako okrepljujućih posle teških dana... Hvala Vam :zag: :heart:
 
"Možda", sve je krenula kao i uvek, uglavnom, od jedne reci i kao što ste Vi to lepo napisali " već je pero pisalo njome". Mislim da se to uglavnom događa kad mi u toku pisanja misli odlutaju, setila sam se davno napisane pesme OSTRVO, zatim da smo svi mi zapravo gledano pojedinacno, ostrvo sa jedninstvenim mikrokosmosom, svet u kome živimo i opstajemo, ali, svi, sva "ostrva" cine vasionu u kojoj svako ima svoju namenu i vrednost postojanja.
Možda je ona rec, ona licna rec zapravo, ostrvo, mada bih se pre opredelila za "osamljenost" meni je zaparala misao dok sam je ispisivala. Nije mi nalik a možda i jeste, sve je pod znakom pitanja... U svakom slucaju reci su se nizale dok nisu ispunile svoj cilj, novu pesmu. Meni je inace svaka pesma novo iznenađenje.

Hvala Vam draga Soradze na ovim recima :zag: :heart::cvet:

 
Mislim da ste u pravu: mi jesmo ostrva, neko veće, neko ostrvce, sudaramo se, udaljavamo, približavamo u nekakvom tektonskom ritmu...i svi smo osamljeni, to je sigurno...veoma lepo zamišljeno, onako pesnički, baš, baš..volela bih kada bi ste postavili na blog tu Vašu pesmu...
Hvala Vam na ptičijem carstvu naših šuma...odavno tako nešto lepo nisam videla!
Uživala sam, zaista! Hvala Vam!

:zag::heart:
 
Evo i pesme koja se "umešala" u pisanje "Možda" :)


OSTRVO
Usahlom rukom
u tami nemira
pustoš na licu
beskraj
mora pustoši
krik galeba
razara hridi
pusto ostrvo
čeka
sjaj svitanja
tamu nemira
krik galeba
vetar odnosi
samoću
tragove pustoši
more guta
tamu nemira
ostrva.
 
Draga Tam, čitajući "Ostrvo", setila sam se izreke: Nije kome je namenjeno, nego kome je suđeno... Danas, baš danas, kada sam potonula do neslućenih dubina, stigli su Vaši stihovi okrepljujući, isceljujući, čarobni, prelepi...
pružaju nadu... Uživam u izazovu "igre topografa" i zastaje mi dah u srećnoj reči koja mene leči.

Hvala na dobroti pesničkoj, pa nanizaste biserne reči tako da se smisao može menjati u prelepoj enigmi igre kaleidoskopa...

Večeras me leči:
"vetar odnosi
samoću"
i
"more guta
tamu nemira
ostrva"


Moja draga Tam! Istina je da je poezija lekovita!
H v a l a !!! :heart::heart::heart:
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top