...
Mozda...
Reč koja joj je zarobila sve misli, najgori neprijatelj. Posmatrala je putanje kapljica koje su se slivale niz staklo zastajkujući kod svake manje prepreke, na tren bi se zaustavile, pa kao u usporenom filmu koji naglo ubrza, sjurile se nestajući. Kojim je putem ona krenula?
Kroz roletne na prozorima dopirale su senke uličnog svetla, jedini beličasti tragovi koji su narusavali tminu.
Neko je prosao, narusio skladno postavljene senke na zidu, pokvario sliku, zaljuljao vazduh. Prokletnik...
Mozda nije trebala ići u grad na ručak to popodne. Možda ga ne bi srela, možda ne bi potrošila čitavo popodne sastavljajući okrnjene komade sopstvenog sećanja čekujići zaborav da pokuca. Možda ju je uhvatio san pa nije čula i propustila je zauvek svoju priliku, svoj spas.
Znaju svi ostavljeni kojim putem treba krenuti, ali niko nije siguran kako koračati.. Trčati?
Posmatrala je sićušne parčiće svega i ničega kako se kovitlaju u vazduhu presijavajući se na svetlu, bežeći u zagrljaj mraka. I ona je pobegla iz kovitlaca sumnji. Gde? Ostala je tu gde je i bila, još više ukopana, toneći sve dublje u vreme, neopirući se, dopuštajući hladnoći da je obavije.
Trebala joj je bol. Dok su vrele kapi tuša pljuštale po njenoj koži, rukama se oslonila na staklo, gledajući kako para odlazi gore. Nije osetila ništa. Želela je da oseti na koži nešto jako, razbuđujuće, što bi je trglo iz gomile nesuvislih ideja koje su joj kolale umom.
Trebala je vrelina da joj pomogne da ne misli na tugu, već na kožu koja je gorela.
Mozda nije zaplakala, možda su to bile kapi vode koja je postajala sve hladnija.
Možda taj drhtaj nije bio jecaj nemoći, već odgovor tela na hladnoću koja je usledila.
Možda je trebala da ugasi radio, ne da sluša tonove davno ispevanih pesama, čiji su stihovi bile one reči koje je tražila bez hrabrosti da ih slije u smislene rečenice.
Možda je trebala da ostane, ne da pobegne iz prepunog restorana. Ali taj pogled, hladne plave oči... Neprepoznavanje...
Ne, nije se mogla zakleti da odudara od sredine u kojoj se nalazila tog trena. Možda bi mogla da prizna da je nije poznao, i prestane da traži izgovore...
Možda nije trebala da pere njegovu majicu. Sada bi još imala onaj karakterističan miris. Možda sad ne bi morala da sklapa oči i širi nozdrve čekajući da vetar otvorrenih vrata donese njegov parfem do njenog bića. Možda ne bi morala čučati kao uplašeno mače pored ulaznih vrata, osluškivati korake i meriti njihov ritam. Možda bi sad on rasčešljavao dugu crnu kosu. Možda bi još uvek bila duga, ne kratka, prekratka i za repić.
Možda se ništa nije desilo.
Možda nikada nisu razgovarali satima telefonom. Možda nikada nisu čekali zoru bosi na terasi dok je neki deka žurio da stigne prvi u red za hleb. Možda se nikada nisu poljubili. Možda mu nikad nije pala u naručje, bacila se, onako detinje. Možda se nikada nisu gađali kokicama. Možda nisu podelili ni jednu uspomenu, nikad.
Možda je sve samo slutnja...
Umotala se u ćebe plašeći se da proviri preko ivice pokrivača. Otipkala je brojke i posmatrala ih bez reči. Koliko je puta pokušala da meditira i postigne ono čuveno da joj se mozak ''isprazni'', a sad nije bilo nikakvih misli po hodnicima njene mašte. Tišina... I nagli bljesak koji tera da se sklope oči.
Možda će sutra imati hrabrosti da ga pozove.
Možda...
Reč koja joj je zarobila sve misli, najgori neprijatelj. Posmatrala je putanje kapljica koje su se slivale niz staklo zastajkujući kod svake manje prepreke, na tren bi se zaustavile, pa kao u usporenom filmu koji naglo ubrza, sjurile se nestajući. Kojim je putem ona krenula?
Kroz roletne na prozorima dopirali su tragovi uličnog svetla, jedinih svetlucavih senki koje su narusavale tminu.
Neko je prosao, narusio skladno postavljene senke na zidu, pokvario sliku, zaljuljao vazduh. Prokletnik...
Mozda...
Reč koja joj je zarobila sve misli, najgori neprijatelj. Posmatrala je putanje kapljica koje su se slivale niz staklo zastajkujući kod svake manje prepreke, na tren bi se zaustavile, pa kao u usporenom filmu koji naglo ubrza, sjurile se nestajući. Kojim je putem ona krenula?
Kroz roletne na prozorima dopirale su senke uličnog svetla, jedini beličasti tragovi koji su narusavali tminu.
Neko je prosao, narusio skladno postavljene senke na zidu, pokvario sliku, zaljuljao vazduh. Prokletnik...
Mozda nije trebala ići u grad na ručak to popodne. Možda ga ne bi srela, možda ne bi potrošila čitavo popodne sastavljajući okrnjene komade sopstvenog sećanja čekujići zaborav da pokuca. Možda ju je uhvatio san pa nije čula i propustila je zauvek svoju priliku, svoj spas.
Znaju svi ostavljeni kojim putem treba krenuti, ali niko nije siguran kako koračati.. Trčati?
Posmatrala je sićušne parčiće svega i ničega kako se kovitlaju u vazduhu presijavajući se na svetlu, bežeći u zagrljaj mraka. I ona je pobegla iz kovitlaca sumnji. Gde? Ostala je tu gde je i bila, još više ukopana, toneći sve dublje u vreme, neopirući se, dopuštajući hladnoći da je obavije.
Trebala joj je bol. Dok su vrele kapi tuša pljuštale po njenoj koži, rukama se oslonila na staklo, gledajući kako para odlazi gore. Nije osetila ništa. Želela je da oseti na koži nešto jako, razbuđujuće, što bi je trglo iz gomile nesuvislih ideja koje su joj kolale umom.
Trebala je vrelina da joj pomogne da ne misli na tugu, već na kožu koja je gorela.
Mozda nije zaplakala, možda su to bile kapi vode koja je postajala sve hladnija.
Možda taj drhtaj nije bio jecaj nemoći, već odgovor tela na hladnoću koja je usledila.
Možda je trebala da ugasi radio, ne da sluša tonove davno ispevanih pesama, čiji su stihovi bile one reči koje je tražila bez hrabrosti da ih slije u smislene rečenice.
Možda je trebala da ostane, ne da pobegne iz prepunog restorana. Ali taj pogled, hladne plave oči... Neprepoznavanje...
Ne, nije se mogla zakleti da odudara od sredine u kojoj se nalazila tog trena. Možda bi mogla da prizna da je nije poznao, i prestane da traži izgovore...
Možda nije trebala da pere njegovu majicu. Sada bi još imala onaj karakterističan miris. Možda sad ne bi morala da sklapa oči i širi nozdrve čekajući da vetar otvorrenih vrata donese njegov parfem do njenog bića. Možda ne bi morala čučati kao uplašeno mače pored ulaznih vrata, osluškivati korake i meriti njihov ritam. Možda bi sad on rasčešljavao dugu crnu kosu. Možda bi još uvek bila duga, ne kratka, prekratka i za repić.
Možda se ništa nije desilo.
Možda nikada nisu razgovarali satima telefonom. Možda nikada nisu čekali zoru bosi na terasi dok je neki deka žurio da stigne prvi u red za hleb. Možda se nikada nisu poljubili. Možda mu nikad nije pala u naručje, bacila se, onako detinje. Možda se nikada nisu gađali kokicama. Možda nisu podelili ni jednu uspomenu, nikad.
Možda je sve samo slutnja...
Umotala se u ćebe plašeći se da proviri preko ivice pokrivača. Otipkala je brojke i posmatrala ih bez reči. Koliko je puta pokušala da meditira i postigne ono čuveno da joj se mozak ''isprazni'', a sad nije bilo nikakvih misli po hodnicima njene mašte. Tišina... I nagli bljesak koji tera da se sklope oči.
Možda će sutra imati hrabrosti da ga pozove.
Možda...
Reč koja joj je zarobila sve misli, najgori neprijatelj. Posmatrala je putanje kapljica koje su se slivale niz staklo zastajkujući kod svake manje prepreke, na tren bi se zaustavile, pa kao u usporenom filmu koji naglo ubrza, sjurile se nestajući. Kojim je putem ona krenula?
Kroz roletne na prozorima dopirali su tragovi uličnog svetla, jedinih svetlucavih senki koje su narusavale tminu.
Neko je prosao, narusio skladno postavljene senke na zidu, pokvario sliku, zaljuljao vazduh. Prokletnik...