Malo je verovatno da ces ovo procitati bas Ti. Ti si odrastao covek koji nema vremena da posecuje raznorazne forume, da cita blogove besposlenih ljudi poput mene. Besposlenih klinki, po tebi. Mada, ko zna. Sa nama je uvek sve bilo tako neverovatno, mozda slucajno naletis na ovu stranicu i prepoznas se.
Koliko moze da promeni zivot jedan poziv? Mnogo, ako ste ja.
Secam se, bila je subota... Oko 11 ujutru. Zvoni mi mobilni, ta prokleta demonska sprava, nikada nista pametno nije donela... Nepoznat broj... Ne uzrujavam se jer moja najbolja drugarica nikada nema kredita, pa zove sa svih brojeva koji su joj dostupni tog momenta. Samo sto ne viknem:''Pa p**** ti materina, jesi ti normalna?!'' ali me nesto zaustavi. Sacekam da se druga strana prva oglasi. Muski glas. Nista strasno, i tako imam mnogo drugova. Nepoznat muski glas? Kontam, neko me zeza. Nesto nepovezano prica o nekim kablovima i mestu gde treba da ih donesem. Moj odgovor je:''Vazi, kume, samo reci gde.'' Spusta mi slusalicu. Definitivno nije neko iz moje ekipe. Oni su bar toliko kulturni da se pozdrave na kraju razgovora. Posle nekog vremena stize poruka izvinjenja. Kao kul covek, kazem da je ok i da nema problema. Taj neko nastavlja da salje poruke i ubrzo pronalazimo zajednicki jezik iako je on stariji 8 godina. Posto sam bila ubedjena da me neko zeza, nisam se puno uzivljavala u celu pricu. Ipak, kad sam proverila kod svih mogucih ljudi broj, konacno sam skontala da tog nekog u stvari ne poznajem. Malo laskanja, tepanja i bila sam zanesena iako mu ni glas nisam cula. Kada smo prvi put pricali razgovor je tekao glatko, kao sa nekim koga poznajem ceo zivot, secam se, pricali smo preko dva sata. Dopisivanje je trajalo 3 meseca. 3 meseca sam provela kuckajuci dan i noc sa nekim koga ne poznajem. Rekla sam mu sve o sebi, a on je ostajao zatvoren. Kada je dosao dan upoznavanja nonsalantno sam otisla na ugovoreno mesto. ''Nonsalantno.'' Naravno da sam kao i svako zensko histerisala i pronalazila mane na sebi. I htela da idem na plasticne operacije. I htela da vratim vreme. Ili da ga ubrzam. I pokusavala da podmitim drugaricu da ide umesto mene. Sitnice. Stajao je ledjima okrenut meni. Prisla sam mu i kada se okrenuo bila sam izgubljena u crnim ocima. Paralisala sam se. To je ujedno bio i najprijatniji i najneprijatniji osecaj koji sam ikada imala priliku da osetim. Ni sa kim se to nije ponovilo. A sa njim, svaki put. Pruzila sam ruku i zagrlio me je, poljubio u obraz. Cinilo mi se da se gusim, da su mi pluca iskljucena. Mozak nije dobijao dovoljno kiseonika i citav moj vokabular je bio:''Da. Ne. Mozda. Ne znam.'' Osecala sam kao da gazim po oblacima, a u stomaku su divljali ne lepitirici, nego albatrosi. Pitao je gde zelim da idemo, pitao je gomilu stvari. Mogla sam da odgovaram samo ako ga nisam gledala u oci. Ne znam da li se to jos nekome desilo, nemam tih informacija. Otisli smo na Tvrdjavu. Dan je bio prelep, ali ja nisam cula zvuke, nisam videla nista, samo je on postojao. Kao da je vreme stalo. Ne secam se o cemu smo pricali. Tek kada smo se razisli, pocela sam da disem, razmisljam. Poklonio mi je knjigu koju i dan danas cuvam. Nije cak ni posvetu napisao. Jadno. Zar ne? Obicno kad poklanjam knjigu napisem bar od koga je. Nastavili smo da se cujemo. Zaljubila sam se kao kreten. Prva ljubav. Sto je najzanimljivije ni doticni nije bio ravnodusan. Prvi put da se ja nekome dopadam. Mozete zamisliti kako je to uticalo na mene. Sledeci put smo se videli posle dugo, dugo vremena. Moja neprisebnost je tada bila jos gora. Toliko sam zelela sve sa njim, ali nesto me je sprecavalo. Sta? Ne znam. Secam se da sam se tresla kad sam ga videla, a srce je htelo kroz usta da mi iskoci. Samo se smeskao. I gledao me. Do tada nisam osetila nezniji pogled na sebi. Niti me je iko posle njega tako gledao. Izgledao je kao da uziva u svakoj mojoj reci, svakom mom pokretu. Kada me je grlio, htela sam da to traje vecno. Kada smo se rastajali, srce je htelo da mi pukne. Ipak sam ja realni Jarac (isto kao i on, na kraju krajeva) i racionalni deo mene je znao da ta veza nema perspektivu. Trebalo mu je puno vremena da me uhvati i konacno poljubi. Dusu je imao, ali hteo je i telo. Nikad nije dosta. Razumevali smo se pogledima i pokretima, malo smo govorili. Disali smo kao jedno. I onda je doslo neminovno. Raskid, prekid kontakta. Dugo nam je trebalo da presecemo. Ja se jos uvek naivno nadam da ce nekad poslati poruku, bilo sta, javiti se na neki nacin, ali... Nema od toga nista. Kada smo konacno prekinuli, bila sam slomljena. Bukvalno. Sve me je podsecalo na njega, stalno su mi suze isle iako sam pokusavala da ih zaustavim. Na kraju sam prestala da se borim. Plakala sam i to me je izlecilo. Do sledeceg udarca. Zivot nekad ume da bude tako surov. Taman sam stala na noge, krenula dalje bez njega... Idem iz skole i na najneverovatnijem mogucem mestu srecem ga i to ne samog. Iznenadjen je, ne zna kako cu reagovati. Malo je reci da je devojka prelepa, ali joj fali dobar deo mozga. Da moj decko pobledi i zanemi kada vidi drugu, zapitala bih se... Pruzio je ruku. ''A vi, kako ste?'' Doslo mi je svasta da mu kazem, ali sam se samo nasmejala i rekla:''Guram nekako. Uzivajte.'' Tog dana sam se razbolela i nisam nedelju dana mogla da stanem na noge. Sva sreca, pa su okrivili obaveze za moje stanje. Poslao mi je poruku, nisam znala sta da kazem. Ponovo se dugo nismo culi i onda je jedno vece dosao pred moju kucu. Sve je bilo kao nekad, rekao mi je ono sto sam zelela da cujem. Voleo me je. Tad jeste. Dugo je stajao na putu kada sam otisla kuci, mozda je cak i plakao. Ne znam. Opet period tisine. Nasla sam i ja nekoga do koga mi je bilo stalo. Trajala je ta veza, ali je uvek postojala senka Njega. Opet sam ga srela, sasvim slucajno, sasvim nenadano. Devojka ga je ljubila, a on je gledao u mene. Sa onim crnim ocima... Najlepsim ocima na svetu... Nedostajao mi je. I danas mi nedostaje. Fali mi osecaj da ce sve biti dobro. Mnogi mi kazu da ja njega jos uvek volim. Ma ne volim... Valjda. Videli smo se pre par meseci. Nema vise nicega. Ili samo oboje dobro glumimo. Zagrlila sam ga i poljubila. Potonulo mi je nesto u stomaku. Nije to vise onaj moj on... Odrastao je. Ipak, opet mi je tepao i opet sam bila ''njegovo maleno koje nikada vise ne zeli da povredi...'' Kako da ne. Culi smo se jos neko vreme posle toga. Raskinula sam s tadasnjim deckom. Ovom sam poslala poruku da li ima vremena i vodootporno rame za plakanje. Odgovor nije stigao. Kasnije mi je rekao da ide da zivi sa njom, za koju je tvrdio da je ne voli, koju je prevario sa mnom... Ako ne fizicki, onda u glavi toliko puta. A to je ipak, mnogo gore. Bas se neko lepo igra sa mnom... Ne zeli vise nista sa mnom, ne zeli da mu se javljam. Postujem njegovu volju. On jedan od onih ljudi koji ne zele da rizikuju nesto sigurno radi neceg nestabilnog, ali pravog. Neceg savrsenog. Koliko je samo puta rekao da sam The one... Uvek sam imala osecaj kada ce se javiti i uvek sam imala osecaj da je ovo sa njim tek pocelo... Videcemo.
E moj D. ... Nisi za mene. Nisam za tako prizemne ljude. Ti si samo jedan u nizu. U nizu onih koji se plase moje inteliigencije i snage. Volela bih da si drugaciji. Ali... Mozda i mene negde ceka taj neko.
Koliko moze da promeni zivot jedan poziv? Mnogo, ako ste ja.
Secam se, bila je subota... Oko 11 ujutru. Zvoni mi mobilni, ta prokleta demonska sprava, nikada nista pametno nije donela... Nepoznat broj... Ne uzrujavam se jer moja najbolja drugarica nikada nema kredita, pa zove sa svih brojeva koji su joj dostupni tog momenta. Samo sto ne viknem:''Pa p**** ti materina, jesi ti normalna?!'' ali me nesto zaustavi. Sacekam da se druga strana prva oglasi. Muski glas. Nista strasno, i tako imam mnogo drugova. Nepoznat muski glas? Kontam, neko me zeza. Nesto nepovezano prica o nekim kablovima i mestu gde treba da ih donesem. Moj odgovor je:''Vazi, kume, samo reci gde.'' Spusta mi slusalicu. Definitivno nije neko iz moje ekipe. Oni su bar toliko kulturni da se pozdrave na kraju razgovora. Posle nekog vremena stize poruka izvinjenja. Kao kul covek, kazem da je ok i da nema problema. Taj neko nastavlja da salje poruke i ubrzo pronalazimo zajednicki jezik iako je on stariji 8 godina. Posto sam bila ubedjena da me neko zeza, nisam se puno uzivljavala u celu pricu. Ipak, kad sam proverila kod svih mogucih ljudi broj, konacno sam skontala da tog nekog u stvari ne poznajem. Malo laskanja, tepanja i bila sam zanesena iako mu ni glas nisam cula. Kada smo prvi put pricali razgovor je tekao glatko, kao sa nekim koga poznajem ceo zivot, secam se, pricali smo preko dva sata. Dopisivanje je trajalo 3 meseca. 3 meseca sam provela kuckajuci dan i noc sa nekim koga ne poznajem. Rekla sam mu sve o sebi, a on je ostajao zatvoren. Kada je dosao dan upoznavanja nonsalantno sam otisla na ugovoreno mesto. ''Nonsalantno.'' Naravno da sam kao i svako zensko histerisala i pronalazila mane na sebi. I htela da idem na plasticne operacije. I htela da vratim vreme. Ili da ga ubrzam. I pokusavala da podmitim drugaricu da ide umesto mene. Sitnice. Stajao je ledjima okrenut meni. Prisla sam mu i kada se okrenuo bila sam izgubljena u crnim ocima. Paralisala sam se. To je ujedno bio i najprijatniji i najneprijatniji osecaj koji sam ikada imala priliku da osetim. Ni sa kim se to nije ponovilo. A sa njim, svaki put. Pruzila sam ruku i zagrlio me je, poljubio u obraz. Cinilo mi se da se gusim, da su mi pluca iskljucena. Mozak nije dobijao dovoljno kiseonika i citav moj vokabular je bio:''Da. Ne. Mozda. Ne znam.'' Osecala sam kao da gazim po oblacima, a u stomaku su divljali ne lepitirici, nego albatrosi. Pitao je gde zelim da idemo, pitao je gomilu stvari. Mogla sam da odgovaram samo ako ga nisam gledala u oci. Ne znam da li se to jos nekome desilo, nemam tih informacija. Otisli smo na Tvrdjavu. Dan je bio prelep, ali ja nisam cula zvuke, nisam videla nista, samo je on postojao. Kao da je vreme stalo. Ne secam se o cemu smo pricali. Tek kada smo se razisli, pocela sam da disem, razmisljam. Poklonio mi je knjigu koju i dan danas cuvam. Nije cak ni posvetu napisao. Jadno. Zar ne? Obicno kad poklanjam knjigu napisem bar od koga je. Nastavili smo da se cujemo. Zaljubila sam se kao kreten. Prva ljubav. Sto je najzanimljivije ni doticni nije bio ravnodusan. Prvi put da se ja nekome dopadam. Mozete zamisliti kako je to uticalo na mene. Sledeci put smo se videli posle dugo, dugo vremena. Moja neprisebnost je tada bila jos gora. Toliko sam zelela sve sa njim, ali nesto me je sprecavalo. Sta? Ne znam. Secam se da sam se tresla kad sam ga videla, a srce je htelo kroz usta da mi iskoci. Samo se smeskao. I gledao me. Do tada nisam osetila nezniji pogled na sebi. Niti me je iko posle njega tako gledao. Izgledao je kao da uziva u svakoj mojoj reci, svakom mom pokretu. Kada me je grlio, htela sam da to traje vecno. Kada smo se rastajali, srce je htelo da mi pukne. Ipak sam ja realni Jarac (isto kao i on, na kraju krajeva) i racionalni deo mene je znao da ta veza nema perspektivu. Trebalo mu je puno vremena da me uhvati i konacno poljubi. Dusu je imao, ali hteo je i telo. Nikad nije dosta. Razumevali smo se pogledima i pokretima, malo smo govorili. Disali smo kao jedno. I onda je doslo neminovno. Raskid, prekid kontakta. Dugo nam je trebalo da presecemo. Ja se jos uvek naivno nadam da ce nekad poslati poruku, bilo sta, javiti se na neki nacin, ali... Nema od toga nista. Kada smo konacno prekinuli, bila sam slomljena. Bukvalno. Sve me je podsecalo na njega, stalno su mi suze isle iako sam pokusavala da ih zaustavim. Na kraju sam prestala da se borim. Plakala sam i to me je izlecilo. Do sledeceg udarca. Zivot nekad ume da bude tako surov. Taman sam stala na noge, krenula dalje bez njega... Idem iz skole i na najneverovatnijem mogucem mestu srecem ga i to ne samog. Iznenadjen je, ne zna kako cu reagovati. Malo je reci da je devojka prelepa, ali joj fali dobar deo mozga. Da moj decko pobledi i zanemi kada vidi drugu, zapitala bih se... Pruzio je ruku. ''A vi, kako ste?'' Doslo mi je svasta da mu kazem, ali sam se samo nasmejala i rekla:''Guram nekako. Uzivajte.'' Tog dana sam se razbolela i nisam nedelju dana mogla da stanem na noge. Sva sreca, pa su okrivili obaveze za moje stanje. Poslao mi je poruku, nisam znala sta da kazem. Ponovo se dugo nismo culi i onda je jedno vece dosao pred moju kucu. Sve je bilo kao nekad, rekao mi je ono sto sam zelela da cujem. Voleo me je. Tad jeste. Dugo je stajao na putu kada sam otisla kuci, mozda je cak i plakao. Ne znam. Opet period tisine. Nasla sam i ja nekoga do koga mi je bilo stalo. Trajala je ta veza, ali je uvek postojala senka Njega. Opet sam ga srela, sasvim slucajno, sasvim nenadano. Devojka ga je ljubila, a on je gledao u mene. Sa onim crnim ocima... Najlepsim ocima na svetu... Nedostajao mi je. I danas mi nedostaje. Fali mi osecaj da ce sve biti dobro. Mnogi mi kazu da ja njega jos uvek volim. Ma ne volim... Valjda. Videli smo se pre par meseci. Nema vise nicega. Ili samo oboje dobro glumimo. Zagrlila sam ga i poljubila. Potonulo mi je nesto u stomaku. Nije to vise onaj moj on... Odrastao je. Ipak, opet mi je tepao i opet sam bila ''njegovo maleno koje nikada vise ne zeli da povredi...'' Kako da ne. Culi smo se jos neko vreme posle toga. Raskinula sam s tadasnjim deckom. Ovom sam poslala poruku da li ima vremena i vodootporno rame za plakanje. Odgovor nije stigao. Kasnije mi je rekao da ide da zivi sa njom, za koju je tvrdio da je ne voli, koju je prevario sa mnom... Ako ne fizicki, onda u glavi toliko puta. A to je ipak, mnogo gore. Bas se neko lepo igra sa mnom... Ne zeli vise nista sa mnom, ne zeli da mu se javljam. Postujem njegovu volju. On jedan od onih ljudi koji ne zele da rizikuju nesto sigurno radi neceg nestabilnog, ali pravog. Neceg savrsenog. Koliko je samo puta rekao da sam The one... Uvek sam imala osecaj kada ce se javiti i uvek sam imala osecaj da je ovo sa njim tek pocelo... Videcemo.
E moj D. ... Nisi za mene. Nisam za tako prizemne ljude. Ti si samo jedan u nizu. U nizu onih koji se plase moje inteliigencije i snage. Volela bih da si drugaciji. Ali... Mozda i mene negde ceka taj neko.