Poželela sam da si noćas tu.
Da mi obrišeš suze i
Da mi kažeš da će proći strah.
Da će se podići magla koja lebdi nad gradom.
Pomislila sam da bi se nasmešio da si pored mene
I da bi rekao da me nisi takvom zamišljao.
Volela bih da ćutimo zajedno.
Da slušamo stihove u mukloj noći.
Po jedan stih između otkucaja srca.
Mog i Tvog.
Kao da je jedno.
Pitam se ponovo
Zašto se opet pali svetlost tamo gde zamislim,
Dok gledam u noć?
Imaš li ti odgovore na sve ono
Što sam želela da znam juče
ili što ću poželeti sutra?
Hoćeš li proći mojom ulicom?
Hoću li ja za to znati?
Hoćeš li biti iskren?
Hoćeš li me povrediti ikad?
Možda zato da bih kroz suze
Istekla stihove koji me guše.
Stoje mi u grlu i ne izlaze van.
A nemam snage da priznam sebi
Da mi se ne rastaje od njih.
Kako to da si baš Ti
Senka mog ja
Koje sam odavno negde zagubila?
Zašto se vraćaš sada?
Možda je trenutak da priznam šta želim
I da sklopim oči.
Da pružim ruke verujući
Da ne moram više da lutam.
Možda će sada ipak sve proći.
Možda će ponovo sijati sunce pred mojim prozorom.
Možda ću se i smejati.
Najzad.
...pa ko onda sve to tamo pita 
