.
Sanjala sam noćas veliki most preko uzburkane vode…
Možda je to samo fragment sećanja na našu omiljenu Simon`s and Garfunkel`s “A bridge over troubled water” song?
I u snu si bio pored mene i ja sam te pitala pogledom,a ne glasom:“Da li to samo moje oči vide most kojeg izmedju nas nema,dragi”?
Da li to je moj um slikao viziju moje neusahle želje kroz njegove visoke vitke lukove koji su uranjali u duboku nemirnu vodu?
Da li su uskovitlani talasi pod njim predstavljali simbol naše burne prošlosti?
Da li je naša šetnja bila samo moja potisnuta nada za susretom našim nad vodom zaborava?
Bio si pored mene,a ja sam i dalje bila uplašena nad beskrajnim okeanom koji niotkuda nije imao svoju utoku,ni sopstveno izvorište.
Da li je ta mutna voda bila samo zamaskirana slika mojih strahova da me nisi voleo na način koji mi je bio potreban?
Svu moju strepnjau,strah,očaj…da li su ih simbolično krile dubine ove neprozirne,uznemirene vode?
I onda se u jednom trenutku nad njegovim plavetnim nebom pojavio koloritni spektar duge,bljesnuo poput providjenja.
Iskrsla je neočekivana slika nebeskog raja nad mutnom vodom pakla.
Božanski sjaj duge,kao možda nedokučivo predskazanje meni upućeno po volji samog Tvorca lično?
Da li je On želeo da svetlim bojama prekrije zamrle krike naše mračne prošlosti kroz izranjavana bekstva naša…porazna bekstva nas od sebe samih?
Da li su naše siluete na mostu snovidjenja bile samo zavodljiva iluzija zanemoćalog mi uma.....promicale bez odjeka koraka,kao da lebde.
A mi smo nečujno hodali tim mostom sagradjenim od magle i dima,u opsenarskoj slici našeg nekadašnjeg srećnog života.
Sve mi je izgledalo tako stvarno,već vidjeno…moji česti,prepoznatljivi deja vu trenuci.
Sve je imalo obličje opasno primamljive iluzije.
I pitala sam te bezglasno kuda smo se mi to uputili dok se lagano krećemo ovim fantomskim mostom,dok su nam ruke čvrsto stisnute jedna u drugoj?
A ti mi nisi odgovorio,samo si se nasmešio i još čvršće su tvoji prsti stisnuli moj dlan.
I nastavili smo tako da hodamo,ne nazirući završetak asfaltne trake fatamorganskog mosta.
Promicali smo njegovim lukovima kao nejasne siluete dve izgubljene,pa ponovo nadjene duše…duše čije se postojanje neumitno prepliće kroz vekove već.
Jesmo li to odlazili u neki drugi život,da se ponovo rodimo jedno za drugo ili smo konačno,zauvek odlazili u prošlost?
I evo me,u osami,razmišljam o noćašnjem snu…o simbolici poruke kojom je Gospod hteo da me upozori..
Da me upozori na šta?…uzaludno prekopavam po saznajnom delu svojih sivih moždanih ćelija.
San neće pružiti odgovor…odgovar zna jedino Onaj koji vuče konce sudbine naše.
Nema puteva ni načina kako da stupimo u kontakt sa Njim….samo slikama predskazanja On komunicira sa nama.
Ne umemo da ih dešifrujemo….naš um ne prepoznaje njihove kodove.
Uporno povezujem nepovezivo...znam da se nikada stvari koje su nam namenjene u budućnosti u snu ne mogu izreći na razumljiv način.
Sićušan je naš um da bi mogao da dešifruje kodirane poruke Nesvesnog..
Kada bi mogli da udjemo u taj svet nepoznatog makar na trenutak,bilo bi nam jasno ono što se vekovima pitamo…koje su krajnje granice naših moći?
Ko smo,šta smo,zašto smo ovde,kakva nam je misija udeljena?
Čaroban je to svet,imaginaran svet,nezamisliv ni uz pomoć najveće mašte...mislim da bih u njemu bila poput Alise u Zemlji čuda.
Celi dan me drži misao o snu od prošle noći…razmišljam o simbolici mosta.
Mostovi nastaju sa ciljem da spajaju ljude....ne grade sa namenom da ih razdvajaju.
Most kao simbol susretanja dve obale,dve reke,dva kontinenta,dve zaraćene strane,dve ljudske sudbine.
Most,tvrdjava pred kojom se ratovi gube.
Most,hram pred kojim se ponizno kleči i kazuje molitva zahvalnosti.
Most kao graditeljski prkos daljinama,kao spomenik njihovom porazu.
Most kao hram koji čuva zvuke nestalih epoha.
Most u mom snu je most naših nepremostivih,hiljadama kilometra prostretih daljina.
I znam,to je most moje podsvesti,svedok našeg zauvek poništenog vremena,izgubljenih nas...
...
Sanjala sam noćas veliki most preko uzburkane vode…
Možda je to samo fragment sećanja na našu omiljenu Simon`s and Garfunkel`s “A bridge over troubled water” song?
I u snu si bio pored mene i ja sam te pitala pogledom,a ne glasom:“Da li to samo moje oči vide most kojeg izmedju nas nema,dragi”?
Da li to je moj um slikao viziju moje neusahle želje kroz njegove visoke vitke lukove koji su uranjali u duboku nemirnu vodu?
Da li su uskovitlani talasi pod njim predstavljali simbol naše burne prošlosti?
Da li je naša šetnja bila samo moja potisnuta nada za susretom našim nad vodom zaborava?
Bio si pored mene,a ja sam i dalje bila uplašena nad beskrajnim okeanom koji niotkuda nije imao svoju utoku,ni sopstveno izvorište.
Da li je ta mutna voda bila samo zamaskirana slika mojih strahova da me nisi voleo na način koji mi je bio potreban?
Svu moju strepnjau,strah,očaj…da li su ih simbolično krile dubine ove neprozirne,uznemirene vode?
I onda se u jednom trenutku nad njegovim plavetnim nebom pojavio koloritni spektar duge,bljesnuo poput providjenja.
Iskrsla je neočekivana slika nebeskog raja nad mutnom vodom pakla.
Božanski sjaj duge,kao možda nedokučivo predskazanje meni upućeno po volji samog Tvorca lično?
Da li je On želeo da svetlim bojama prekrije zamrle krike naše mračne prošlosti kroz izranjavana bekstva naša…porazna bekstva nas od sebe samih?
Da li su naše siluete na mostu snovidjenja bile samo zavodljiva iluzija zanemoćalog mi uma.....promicale bez odjeka koraka,kao da lebde.
A mi smo nečujno hodali tim mostom sagradjenim od magle i dima,u opsenarskoj slici našeg nekadašnjeg srećnog života.
Sve mi je izgledalo tako stvarno,već vidjeno…moji česti,prepoznatljivi deja vu trenuci.
Sve je imalo obličje opasno primamljive iluzije.
I pitala sam te bezglasno kuda smo se mi to uputili dok se lagano krećemo ovim fantomskim mostom,dok su nam ruke čvrsto stisnute jedna u drugoj?
A ti mi nisi odgovorio,samo si se nasmešio i još čvršće su tvoji prsti stisnuli moj dlan.
I nastavili smo tako da hodamo,ne nazirući završetak asfaltne trake fatamorganskog mosta.
Promicali smo njegovim lukovima kao nejasne siluete dve izgubljene,pa ponovo nadjene duše…duše čije se postojanje neumitno prepliće kroz vekove već.
Jesmo li to odlazili u neki drugi život,da se ponovo rodimo jedno za drugo ili smo konačno,zauvek odlazili u prošlost?
I evo me,u osami,razmišljam o noćašnjem snu…o simbolici poruke kojom je Gospod hteo da me upozori..
Da me upozori na šta?…uzaludno prekopavam po saznajnom delu svojih sivih moždanih ćelija.
San neće pružiti odgovor…odgovar zna jedino Onaj koji vuče konce sudbine naše.
Nema puteva ni načina kako da stupimo u kontakt sa Njim….samo slikama predskazanja On komunicira sa nama.
Ne umemo da ih dešifrujemo….naš um ne prepoznaje njihove kodove.
Uporno povezujem nepovezivo...znam da se nikada stvari koje su nam namenjene u budućnosti u snu ne mogu izreći na razumljiv način.
Sićušan je naš um da bi mogao da dešifruje kodirane poruke Nesvesnog..
Kada bi mogli da udjemo u taj svet nepoznatog makar na trenutak,bilo bi nam jasno ono što se vekovima pitamo…koje su krajnje granice naših moći?
Ko smo,šta smo,zašto smo ovde,kakva nam je misija udeljena?
Čaroban je to svet,imaginaran svet,nezamisliv ni uz pomoć najveće mašte...mislim da bih u njemu bila poput Alise u Zemlji čuda.
Celi dan me drži misao o snu od prošle noći…razmišljam o simbolici mosta.
Mostovi nastaju sa ciljem da spajaju ljude....ne grade sa namenom da ih razdvajaju.
Most kao simbol susretanja dve obale,dve reke,dva kontinenta,dve zaraćene strane,dve ljudske sudbine.
Most,tvrdjava pred kojom se ratovi gube.
Most,hram pred kojim se ponizno kleči i kazuje molitva zahvalnosti.
Most kao graditeljski prkos daljinama,kao spomenik njihovom porazu.
Most kao hram koji čuva zvuke nestalih epoha.
Most u mom snu je most naših nepremostivih,hiljadama kilometra prostretih daljina.
I znam,to je most moje podsvesti,svedok našeg zauvek poništenog vremena,izgubljenih nas...
...
)
(a i sebi ujedno...
.)
....i beži u snu sa ovog mosta! 
)
