Москва-трећи Рим ... и последњи пре краја света, четвртог бити неће!!!

MOSKVAtrećiRIM · 27.02.2011. u 01:14

Наставак текста блога.....

Значи ли то да је старац Николај предвидео и остварење оне мере покајања која је потребна за обнову руске монархије? То ће свакако будућност показати, можда и брже него што мислимо. У сваком случају, чињенице да од покајања и преумљења свих нас који смо од предака наследили православни Крст, зависи и обнова истинске православне државности која ће задржавати долазак Антихриста и омогућити што већем броју људи пребивање у окриљу Цркве, подстиче нас додатно да се вратимо таквом крстоносном путу, или пак да се утврдимо или истрајемо на њему. Јер православно царство јесте и таква установа која нас подсећа на Царство Небеско и која нас у сагласју са Црквом Христовом, упућује на њега.
Гледајући непрегледну масу људи како се уз заглушујућу буку возова који напросто пролећу, у журби пробија пешачким тунелима московског метроа, сетих се да jе својевремено и Руска Православна Црква подигла глас против изградње овог подземног мравињака. Заиста, ђаво воли буку и брзину, како то уче наши православни Свети Оци. Но тешко ми је замислити нормално функционисање оволиког велеграда без метроа. Наиме, испод града у поподневном периоду када се Московљани враћају са посла, налази се и до неколико милиона људи. Иначе треба напоменути да је московски метро изненађујуће ефикасан. Возови долазе на сваких пола минуте, а мреже пешачких међустаничних тунела, као и саме станице, уредно су испуњене прецизним путоказним таблама, тако да је веома лако сналазити се.

Можда је у праву био Константин Леонтјев када је писао да развој технике и напредак цивилизације неминовно имају негативне духовне последице, размишљам пењући се покретним степеницама бесконачно дугог излазног тунела који води на површину центра града. Као што је познато, дух данашње Русије не разликује се много од безбожног духа савременог Запада. Идеали, мода, музика, начин живота, стремљења омладине... све је то мање или више слично у највећем делу човечанства, па ни Русија нажалост није изузезак.

MOSKVAtrećiRIM · 27.02.2011. u 01:17

..."Пред дверима је" - Пролазе ми кроз главу речи оца Тихона, монаха Свето-Троицког скита са острва Анзер, којим је одговорио на моју константацију да долазак Антихриста може уследити у скоријем времену уколико се по пророчанству Светога Серафима Саровског не обнови царска власт у руској земљи.

Но ипак, и у мору духовне и културне отуђености од заборављених идеала, присутна су у данашњој Москви и својеврсна духовна "острва" на којима се може осетити дух Свете Русије - једине праве Русије, коју је Свети праведни баћушка Јован Кронштатски назвао подножјем престола Божијег.
Свети Серафим Саровски
Шетајући Арбатом - једном од знаменитих централних градских улица (која неодољиво подсећа на београдску Кнез Михајлову), сусретох две прилично младе девојке обувене у некакве цокуле и обучене у летњу, лагану али тамну одежду. Посматрам како пијуцкају пиво на степеништу неког запуштеног улаза, пажљиво одмеравајући пролазнике. Ма колико да се трудиле да своје понашање ускладе са наказним поткултурним покретом којем припадају, из њихових нежних црта лица и плавих очију ипак провејава нека смиреност и чистота, која као да се просто буни против загађености ума. Сетих се руске историје и разних покушаја да се западњачки отрови убризгају руском народу са циљем да га преобликују. При таквим покушајима, потврђивала се често и велика отпорност руског народа који се никада није дао потпуно сломити. У том контексту, вредан помена је и отпор руског народа бољшевичкој тиранији из тридесетих година прошлог века, услед које је комунизам морао делимично еволуирати у својој тактици. Последица тога јесте факт да је почевши од краја тридесетих година прошлог века, јавни морал и у отворено богоборном комунизму био на много вишем нивоу но што је то у савременој либералној демокртији. Верујем да и у данашњем руском нараштају постоји клица отпора тиранији бездушне рекламаторске либерал-демократске културе која је по рушењу комунизма поплавила Трећи Рим.

MOSKVAtrećiRIM · 27.02.2011. u 01:18

----Света Русија

Сабори Христа Спаса, Архангелски и Василија Блаженога
Кретајући се даље овом знаменитом улицом, подстакнут светлином тена код чланова једне руске породице са којом се мимоилазим, сетих се бесмислица Гебелсове антисловенске пропаганде која је руски народ покушавала да представи као сумњиву мешавину Татара, Монгола и Калмика. Иако су код неких Руса приметне и црте лица које сведоче о вишевековном суживоту са извесним азијатским народима, апсолутна већина Руса у знатно већој мери него Немци на пример, одају утисак типичних представника наше аријске расе којој је по речима Светога владике Николаја, Бог доделио почасну улогу да буде носилац Хришћанства у свету.

Иначе, косооки азијати се у Москви могу запазити готово на сваком кораку. И то не само припадници традиционалних народа у Русији попут Татара или Угро-Финаца, чији су знатни делови и примили православну веру, већ и Кинеза и Кавказаца који су сасвим туђи руском тлу. Последњих деценија у Русији је све учесталија илегална имиграција, а државне власти за сада не показују спремност за борбу са овим злом.

Услед навике на беле анзерске ноћи које сам стекао недавним боравком на крајњем северу Русије, лако сам осетио груписање црних облака који полако али сигурно заклањају сунчеве зраке који су тих јулских дана Москву обасјавали неуобичајено јако. Пријала би ми једна ситна киша, помислих. Мада, после купања у хладном Белом мору и обливања леденом језерском водом у бањама руског севера, једна московска провала облака, била би дечија шала.
Свети Јован Кронштатски
Пролазећи поред Пушкиновог дома, и пробијајући се кроз масу страних туриста који опседају продавнице и тезге са сувенирима, постављене савршено правилним редом по средини ове знамените улице, сетих се једне мисли поменутог руског песника који вели: "Ако желите да чујете глупост, питајте странца шта мисли о Русији". Ипак у данашњем времену, код већине западних туриста, а нарочито оних који су у Русији први пут, могу се уочити импресије које засигурно руше њихову усађену предрасуду о наводном руском варварству. Ипак, приметно је да већина њих купује и "гута" културне а често и псеудокултурне садржаје без икаквог плана, реда и укуса, сасвим у духу духовне и етичке дезорјентисаности савременог западног човека. Њихова лица као да су послужила за модел обездуховљених пролетера са социјал-реалистичких камених скулптура које деценијама "украшавају" московске метро станице. Није ни чудо, што су такви туристи најчешћи посетиоци мрачне, тамно црвене пирамиде на Црвеном тргу у којој се налази балсамован леш бољшевичког крволока Лењина. Сетих се боравка у Троице-Сергијевој лаври, великом и знаменитом манастиру у близини Москве, у коме се хиљаде православних благочестивих младих Руса смерно клањају Светим моштима Светога Сергија игумана радоњешког. Каква супротност између Светих моштију угодника Божијег, које је Бог обдарио нетрулежношћу и чудотворном исцелитељном силом, и једног леша кога су људи балсамовали, а који данас привлачи само преостале залуђене непокајане идолопоклонике лажног комунистичког раја, као и њима сродне духовно дезорјентисане западне туристе. Или каква само супротност између ове суморне и одвратне пирамиде и једног природног хришћанског "споменика" у виду крстолике брезе на острву Анзер која је у сред шуме израсла из крви руских мученика за Христа.

MOSKVAtrećiRIM · 27.02.2011. u 01:19

....Убрзаним кораком, маневришући по мањим централним градским улицама, приближавам се Црвеном тргу, чија величина, положај и пространост између моћних зидина Кремља и прелепог храма Светога Василја Блаженог, неумољиво осликавају империјални карактер Русије. Пространо поље Црвеног трга, као да сваког посетиоца приврженог вредностима патриотизма, поретка и традиције, напросто нагони на марширање. Можда се баш овде крије та невидљива сила која је попут снажног магнета привлачила европске империјалне завојеваче Наполеона и Хитлера ка неосвојивим руским пространствима. Зидине Кремља, својом крепкошћу подсећају ме на још лепше и древније зидине Спасо-Преображенског Соловјецког манастира који је чудом Божијим издржао опсаду непријатељске енглеское флоте током Кримског рата. У спомен на те догађаје у манастирској порти и данас стоји велико црквено звоно као дар императора Александра II. Звоно је украшено великим натписом: "Да воскреснет Бог, и расточатсја врази јего, и да бјежат од лица јего ненавидјашчи јего" - који упозорава све непријатеље православља и Свете Русије који утиру пут Антихристу, на чињеницу да ће против себе имати десницу Божију која увек окрепљује бранитеље праве вере и свога Отачаства. У поменутом рату из средине деветнестог века, римокатоличке и протестантске западноевропске државе помажу Турској у борби против православне Русије. Да ли је то израз захвалности западних европских народа за руску победу на Куликовом пољу, која и за Европу има значај раван значају Косовске битке или битке код Лас Навас де Толоза. Услед ових битака отклоњена је опасност евентуалног азијатског продора у дубину европског тла, који би по мишљењу знаменитог руског сликара и мислиоца Иље Глазунова, заувек променио етнички и културни идентитет беле и хришћанске Европе? Но из данашње перспективе јасно је видљиво да је тај идентитет већ одавно у процесу разарања. Западна Европа је духовно потонула у сопственом греху. Уколико дође до духовног усправљања и одлучних покушаја народа европског Запада у тежњи да се искобељају из неевропских канџи у којима се налазе, у данашњем и будућем времену ови народи могу потражити спас једино у ослонцу на духовно и државно уздизајућу Русију. На Русију Достојевског - како ју је назвао Шпенглер. Тачније на њену животворну уздизајућу силу, или како би Достојевски казао - нову реч коју Русија има да саопшти Европи и човечанству.

Многобројне и предивне златне куполе храмова које се издижу иза зидина Кремља, враћају ми сећање на недавни боравак у овом древном руском империјалном седишту. Музеји и палате изграђени у духу западноевропског класицизма, с једне стране плене својом спољашњом естетиком али с друге стране, подсећају на духовно погубне реформе цара Петра I, који је руски народ третирао као материјал од кога ће створити државу по западноевропском образцу. У Алмазном фонду Кремља, највећи утисак на мене оставиле су круне руских царева. Као православни Хришћанин и монархиста, нисам могао а да се не прекрстим гледајући у царску круну Романова која је красила главе руских православних императора - владара Трећег Рима - тог подножја престола Божијег. Посматрајући одежду Светога мученика Цара Николаја II и хаљину Свете Царице Александре, помислих да је овим стварима можда место тамо где се налазе и мантија Светога Јована Шангајског, камилавка и фелон Светога Серафима Роуза, предмети Светога патријарха Тихона и личне ствари других руских нововековних светитеља и мученика које сам имао прилике да видим у музеју храма Христа Спаситеља.

MOSKVAtrećiRIM · 27.02.2011. u 01:20

.....Централни трг Кремља сачувао је потпуну аутентичност предпетровске Русије. Пространо камено-плочно поље, окружено је предивним, углавном белим храмовима са карактеристичним златним куполама. Тргом доминирају високи звоник Ивана Великог, као и Успенски Сабор, који је вероватно најзначајнији храм у Москви. Фасаду овог величанственог здања, израдили су још у петнестом веку италијански мајстори, тако да се на њој преплићу руски и романски елементи, а унутрашњост храма сасвим је у руско-византијском стилу. Древни фрескопис мада веома леп, ипак се по красоти не може мерити са нашим Сопоћанима или Студеницом. Но ипак он је аутентично руски и православан, сасвим лишен барокних и других штетних западних уплива који надиру у Русију после поменутих реформи цара Петра. Уз зидине храма по читавој дужини, налазе се кивоти са моштима руских патријараха, поређани у саврешеном реду.

Услед мноштва туриста, пре свега страних, у самом храму се не може у потпуности доживети онакав осећај какав приличи таквој светињи.

Сличан је утисак и у вези са највећим московским храмом - Христа Спаситеља, подигнутог у деветнестом веку у част победе над Наполеоном. Храм је разорен од стране комуниста тридесетих година пошлог века, а подигнут је изнова током његове последње деценије. Историјат храма нагони на созерцавање крваве руске историје двадесетог века. Комунистичка власт, у рукама је имала сву материјалну моћ, прогањала је материјално и физички беспомоћну Цркву Христову још суровије него пагански Рим, а данас комунизам је мртав, а руско православље је васкрсло попут овога великога храма у коме је на овогодишњи празник Вазнесења Господњег извршен дуго очекивани чин уједињења два дела руске Цркве. Но зло свакако не спава, већ перфидно пресвлачи одежду и мења тактику. Данас више нема отворених и сурових прогона вере, али демократско друштво јемчи константно и агресивно духовно загађивање руског духовног простора, а екуменситичке, либералне, новаторске и псеудоправославне идеје не мимоилазе потпуно ни јерархију руске Цркве, мада је јасно да у оном верном и благочестивом делу руског народа жељном истинског православља и правоживља, такве идеје немају упоришта.

Већ из даљине, обасјава спољашња величанственост огромног храма, која напросто прикује поглед пролазника. Ипак, делимично разочарење које настаје већ при улазу у храм који због обезбеђења и ренгенског прегледа ручног пртљага, више подсећа на улаз у аеродром, продужава се при осматрању и созерцавању ентеријера у коме су уз мноштво белих свећа и пуно тамног мермера, обједињени разни културни туђински упливи који су запљуснули постпетровску царску Русију. Помишљам, штета је што храм такве лепоте и таквог значаја нема више изворних руско-византијских елемената, но ипак светиње попут моштију Светога Филарета Московског, Светога Јована Златоустог или Светога апостола Андреја као и торжественост Службе Божије у овоме храму, омогућавају да се и овде у извесној мери осети дух
Мислим да би се овај дух могао много више осетити у древном и прелепом храму Светог Василија Блаженог, само када би га државна власт коначно вратила у власништво руској Цркви. Тада би засигурно у храму заживела и Служба Божија а са њом и дух Свете Русије. Испод девет прекрасних раскошних купола, налази се девет храмова, осам мањих и један централни храм, мало већи од осталих. Сви храмови су међусобно повезани ходницима, тако да ентеријер целокупног храма одаје утисак мистичног лавиринта. Храм, кроз чије ходнике одјекују звуци древноруских духовних напева, осликан је старим фрескама и предивним цветним мозаицима. Пошто храм има статус музеја, неопходно је купити улазницу како би се ступило у унутрашњост храма. Када сам се на благајни представио као србски студент, имао сам по питању куповине улазнице једнак третман као и руски студенти, па чак нисам ни морао да доказујем свој студентски статус. Осим ове, имао сам још неколико сличних пријатности за време свог боравка у Москви, које су ме увериле да руско-србско браство није мртво слово на папиру. Остаће ми урезан у памћењу благи и необично пријатни осмех смерне руске монахиње која је на Словенском тргу сакупљала прилог за свој манастир, а којим је реаговала на моје национално представљање.

Ипак чини ми се, да се дух Свете Русије понајбоље може осетити у мањим московским црквама које се налазе изван ужег центра града, подаље од очију западних туриста, комерцијализма, и свих оних који Цркву доживљавају искључиво као музеј, културни објекат или нешто треће.

Ту се могу видети благочествие побожне руске породице; мужеви, жене, деца, и старији људи. Један другачији свет који изнад свега стреми спасењу душе. Дистанциран од свеопште спољашње галаме и јурњаве за новцем, самоистицањем и уживањем, тај побожан руски свет који у данашњем времену живи ритмом Свете Русије, напросто одаје утисак бајковитости. Мушкарци који и поред силних обавеза око издржавања породице, пронађу време како би повели децу на вечерњу службу, и сами се помолили пред светим иконама и моштима. Деца, младићи и девојке који пажљиво исписују подсетнике за исповест пред својим духовником. Руске жене - домаћице, које са усрдном молитвом у храму исчитавају акатисте, а својом чедном одећом, своју лепоту чувају само за своје мужеве, чиме као да несвесно пркосе суровим рекламаторско-капиталистичким полупорнографским билбордима и рекламама које попут некадашњих бољшевичких комесара позивају на бестидност и разврат. Баш као на једној од слика са импресивне московске галерије Иље Глазунова, на којој се млада златокоса руска жена, заједно са осталим верним народом пркосно одупире развратним револуционарним рушитељима светиња.

Такви храмови, често су и значајни културно-историјски споменици с обзиром да је знатан број њих саздан у шеснестом или седамнсестом веку. Таква је и црква Светог Николе на Берсеневској обали реке Москве. Већ при крају дивног пешачког моста који спаја храм Христа Спаситеља и Берсеневску обалу, назиру се кроз крошње високих бреза, златне куполе предивног црвенкастог храма осредње величине. Јереј Константин Татаринцев са Иконом Светога Јевгенија РодионоваУ великој и пространој порти храма са доста зеленила, налази се мноштво жена које се на овом месту привремено подвизавају живећи монашким уставом. У овај храм, повели су ме припадници Савеза Православних Хоругвеносаца - руског православно-националистичког покрета који се бави организовањем крсних ходова, промовисањем православног монархизма и руских традиционалних вредности као и борбом против болесних ствари у руском друштву. Водећи ме у подрум храма у коме се налазе њихове скромне али предивне просторије, преносили су ми утиске са недавног разбијања московске параде хомосексуалних изопачењака.

Међу мноштвом икона и стегова које красе ове подрумске просторије, пажњу ми привлачи икона цара Ивана Грозног. Од припадника Савеза, сазнајем да је дотична просторија својевремно и била скровиште Грозног и чини се оклеветаног цара руске земље. Иконе руских новомученика – младог војника Жење Родионова као и једног нешто старијег руског официра који је свој земни живот положио зарад живота једног детета, при терористичком нападу на московско позориште Дубровка 2002. године, подсећају да су светост и подвиг до тачке жртвовања за веру и ближњег, могући и у данашњим тмурним временима.

MOSKVAtrećiRIM · 27.02.2011. u 01:21

....У близини Словенског трга на коме се налази споменик светој словенској браћи Ћирилу и Методију, наишао сам и на подворје србске патријаршије. То је прелепа црква Светих апостола Петра и Павла, стара неколико векова. Она је додељена србској Цркви уместо првобитног србског храма који су порушили комунисти.

Спуштам се са трга низ град до реке Москве. Како је само мирна и безазлена у поређењу са Белим морем, поменух у себи. Сетих се муке која ми је припала током бурног таласања при шесточасовној пловидби од луке маленог градића Кем па до Соловјецких острва. Не памтим када ми је молитва толико пријала као акатист Пресветој Богородици који је од стране нас руских и србских путника заједнички очитан пред бурну и тешку ноћну пловидбу.

Побуђен тим мислима, уздижем шаку и изнова посматрам ожиљке који су последица многобројних убода инсеката. Њих сам зарадио, на предивном соловјецком острву Анзер на које сам отишао са групом од двадесетак Руса и неколико Срба, ради физичког рада и поклоништва тамошњим светињама. На острву се налази и преко шездесет језера, тако да при одговарајућим временским условима, неугодних инсеката буде буквално на милијарде. Нека, кажем у себи. Ваљда је добро што је и мене недостојног Бог удостојио да пустим крв на том светом острву на коме је живот за Христа положило на хиљаде и хиљаде руских мученика.

Често сам после размишљао, како смо нас четворица Срба релативно лако поднели тежак рад при недостатку одговарајуће опреме, сталним нападима агресивних инсеката и неудобном смештају. Осим благодатне снаге Светог места, крепила нас је подршка браће Руса из наше групе, који се нису либили да у свакој прилици искажу своја братска осећања према нама.

На острву смо прославили и Видовдан. Нас четворица Срба, подарили смо Голготско-Распјатском скиту Соловјецкога манастира, икону Светога кнеза Лазара, којој се братија скита веома обрадовала. Руски монаси ретко причају, али у свакој прилици исказују велику љубазност. Унешеност у молитву, потпуна посвећеност монашком позиву, и подвижничка настројеност видљиви су на сваком кораку. Уопште руске литургије а поготово манастирске, делују некако дубље, а и верни народ чини доста метанија (поклона до земље) што атмосферу чини некако мистичнијом.

Имао сам и част да при руској видовданској служби појем тропар и кондак честитоме и светоме србскоме кнезу.

MOSKVAtrećiRIM · 27.02.2011. u 01:22

....Могуће да је управо молитвено заступнишо Светога кнеза и других косовских мученика, главна препрека земаљским служитељима нечастивог, при њиховим настојањима да се и формално-правно одвоји окупирана Косовско-Метохијска земља од онога што је преостало од Србије. Пада ми на ум и актуелнан и изненађујуће озбиљан отпор руске власти западним отимачима Свете србске земље. Надам се да се то неће завршити још једним у низу разочарења србског народа у власти руске државе и да је дефинитивно прекинут континуитет у односу на јељциновску државорушилачку епоху.

Поподневне часове тог последњег дана свог боравка у Москви, испуњавам шетњом по Парку победе (над фашизмом) кроз кога сам хтео проћи само да бих видео чувену тродимензионалну панораму Бродинске битке која се налази у близини парка. Но ипак пажњу ми је привукао предиван велики храм Светога великомученика Георгија победоносца, који је подигнут пре дванаест година у спомен на погинуле црвеноармејце у Другом светском рату. Из чисто србског православног угла, рекло би се на први поглед да је у питању класична противречност оличена у тенденцији савременог руског друштва да помири царистичко наслеђе са совјетским.

Добро знам да је Хитлер за руски народ био веће зло од Стаљина, те је стога обичан руски човек био практично приморан да се и под сатанским комунистичким пентаграмом бори за свој опстанак, али зашто се молитвено не сетити и оних више стотина хиљада Руса који су такође били задојени патриотским духом а мислили су да је примарни руски интерес рушење бољшевичке власти, па макар то било и на таласу немачке нацистичке инвазије. Одмах се сетих занимљивог дубоког разговора који сам шетајући се уз тиху обалу реке Москве, претходног дана водио са руским православним патриотом и активистим Свети Филарет МосковскиСтепаном, који је на моје делимично изненађење потпуно сагласан са мојим виђењем руских прилика из Другог светског рата. Увидео сам да руски православни националисти потпуно разумеју да је србском народу 1945. исто што и Русима 1917. година. Константовали смо чињеницу да је комунистичка Совјетија несумњиво била окупаторска сила у земљама источне Европе, али данашњи погроми на црвеноармејска спомен обележја у бившим комунистичким земљама, имају заправо антируске, а не антикомунистичке побуде. Куриозитет је у томе што управо сорошевски евроатлантисти и мондијалисти из данашње источне Европе који кукају на вишедеценијску комунистичку диктатуру, преузимају барјак антинационалних и безбожничких идеја које су "красиле" и бољшевичку банду. И комунизам и демократија су жидовски изуми - парафразирам за крај разговора Светога владику Николаја Србског.

Узгред, веома ми је обрадовало присуство великог броја књига поменутог србског Светог владике, као и књига преподобног авве Јустина Ћелијског у руским храмовима. Популарност њихових дела у братској Русији само потврђује значај ових нововековних србских Светих Отаца, како за србски народ тако и за читаву православну вас

Путујући назад метроом, кроз главу ми се провлаче мисли о томе како се борба добра и зла у неким одељцима руске историје осликава иако очигледном, но ипак много сложенијом него што то иначе бива. Размишљам о тој борби и сам борећи се са наталоженим умором као плодом тронедељног пешачког савлађивања руских даљина.

- Уважемый пасажири, при выходу из поезда, не забиваите свои вещи, одјекује са разгласа пријатан типично руски женски глас који опомиње путнике да при изласку из метроа, не забораве своје ствари. То ме подсети да морам пожурити "кући" како би што пре спаковао свој пртљаг и раније пошао на починак. Као да заборављам да ме сутра чека напоран пут до аеродрома па лет до Београда.

У постељи, током те последње московске ноћи, наилазе ми сећања са свеноћног Бдења у малом дрвеном храму Христовог Васкрсења при Голготско-Распјатском скиту на острву Анзер. Сећам се како се са заједно са присутном браћом Русима борим против сна и умора током седмочасовног ноћног богослужења. Повремено сви међусобно разменимо по који поглед, којим као да желимо да ободримо једни друге у настојању да издржимо до краја. На то нас подстиче и држање духовно очеличених руских монаха који из сата у сат службе, делују једнако свежи, одморни и спремни на непрестану молитву. Благоверни Цар Иван Грозни, Икона из Грановитне Палате Московскога Кремља, 1882Таман када су ми и колена почела чешће клецати, завршено је Бдење и почела је Света Литургија посвећена чудесном јављању Пресвете Богородице преподобном Јову - оснивачу Голготско-Распјатског скита, које се збило у седамнестом веку баш на месту овога светога храма. После исповести, целивања Светих моштију и примања свете тајне причешћа, у мени је делимично обновљена свежина и снага.

Ишчекивајући тако последњи московски сан у мраку стана у коме сам ноћивао, препуштам се још једанпут сећању на недавно молитвено бдење по тихој анзерској ноћи, у омаленом али предивном храму у коме су упаљена кандила пред иконама била једини извор светлости, услед малих прозора кроз које се тешко пробијао анзерски ноћни сумрак.

Централне београдске улице, никада ми нису изгледале тако мале као у првих неколико дана по повратку у Београд. Свестан сам да су још свежи утисци из Москве у којој све делује тако џиновско. Мисли су ми махом и идаље у Русији, но ипак радујем се што сам код куће. Увиђам да ми је родна груда недостајала више но што сам мислио. Помишљам, остало је и у Србији пуно ствари за које се вреди борити, но још сам утврђенији у идеји да се та борба смислено и успешно може водити једино уз преоријентацију данашњег србског народа са лажних вредности безбожног Запада на Бога Живог и Истинитог и мајчицу Русију са којом нас уз словенску крв, кроз историју везује управо права вера у истинитог Бога. Мисли које лутају од србске родне груде па до братских руских пространстава и назад, побуђују ме да саберем своје руске утиске и пренесем их на србску хартију

MOSKVAtrećiRIM · 27.02.2011. u 01:23

...текст непознатог српског аутора о Русији као трећем Риму

zxy · 27.02.2011. u 08:39

Lepo opisani lični utisci jedne hrišćanske duše posvećene veri i nadi u Pravoslavlje u susretu sa ruskom zemljom ,svetinjama i istorijim.Ipak ,vidljivo je da se oni i pored autentičnosti doživljavanja,temelje na Špenglerovom uvidu u tok zapadne civilizacije koja je na zalasku o čemu je pisao u knjizi "Propast zapada" i viziji Dostojevskog o moralnom preporodu čovečanstva kroz pravoslavlje koje je otvoreno za kompromis neophodan za uspeh reforme .
Lepi utisci i razmišljanja da mu čovek pozavidi jer izgleda da stvarno veruje u njih.

Москва-трећи Рим ... и последњи пре краја света, четвртог бити неће!!!

MOSKVAtrećiRIM

Početnik

MOSKVAtrećiRIM

Početnik

MOSKVAtrećiRIM

Početnik

MOSKVAtrećiRIM

Početnik

MOSKVAtrećiRIM

Početnik

MOSKVAtrećiRIM

Početnik

MOSKVAtrećiRIM

Početnik

MOSKVAtrećiRIM

Početnik

zxy

Veoma poznat