Bravo duco03,radujem se sto si tu 
-
- Popularno:
- Srđan Valjarević - stihovi, pesme...
- Две Србије или два различита света!
- Vojska je uz studente!
- Jeste li za nabavku francuskih ili...
- Vučić kritikovao premijera Macuta:...
- INVAZIJA NA VENECUELU JE SPREMNA, KREĆU...
- Велика војна парада “Снага јединства” у...
- Idete li sutra na vojnu paradu?
- Žene više vole blokadere! 😲
- Zasto ne dolaze Putin i Xi na paradu?
Momo Kapor
- Začetnik teme HELLGIRL
- Datum pokretanja
duca03
Poznat
- Poruka
- 9.245
OGLAS I
Traži se jedan svet, prekjuče iščezao.
Traži se jedna polovina nedelje bez vesti o nesrećama i ratovima. Traže se prijatelji, makar dotrajali, svi oni iščezli, raseljeni, umrli, izgubljeni, poženjeni - traže se svi oni što su nas raznosili komad po komad, deo po deo: delove našeg vremena, naše ljubavi, traže se da vrate ljubav.
Traži se jedan svet, prekjuče iščezao.
Traži se jedna polovina nedelje bez vesti o nesrećama i ratovima. Traže se prijatelji, makar dotrajali, svi oni iščezli, raseljeni, umrli, izgubljeni, poženjeni - traže se svi oni što su nas raznosili komad po komad, deo po deo: delove našeg vremena, naše ljubavi, traže se da vrate ljubav.
Тражи се један џемпер.
Вуна му је острижeна са херцеговачких оваца. Прела је једна сељанка са Пељешца. Плела једна девојка из Београда, која је одавно удата. С временом је примио боју лондонске магле. Био је то џемпер који приања уз тело попут сопствене коже. Носио сам га годинама, све док од њега нe направих личност.
Његов леви рукав мирисао је на гар старих железница. Његов десни рукав мирисао је на повратак из војске, џип »вилис« и товатну маст за конзервирање мотора.
Онај део који зову ранфла мирисао је на »герлен« једне младе даме; предња страна — на трулe даске једног сплава на Ади Циганлији, када се спава потрбушке.
Било је ту још неких мириса: хладних ходника са расутим ђубретом, киселог купуса без меса из мeнзe »Стари град«, па онда мириса неких уличних углова, кад човек не зна шта друго да ради него да придржава леђима неки зид да се нe сруши — свега и свачега јe у њему било.
Увeчe, на мору, тај џемпер сe могао елегантно носити свезан око врата. На њему се лежало, волело, у њему сe киснуло. У Врсару га је закрпила нека љубазна старица, јер се поцепао на трњу.
Шта је све чуо, шта је све упијао као сунђер. кога свe није додиривао. одакле све није био избачен са својим власником, тај стари сиви џемпер!
Једанпут, на неком дугом путовању, поче да ми недостаје. Не знам шта бих све дао само да је поново на мени! Како сам могао да га оставим код куће! Вратих се ранијe него што сам намеравао. Поотварах све ормаре — није га нигде било!
Однела га нека Циганка, са осталим старим стварима, у замену за ћурку.
Да нисте случајно негде видели мој џемпер? Тражи се она реч што ми je већ данима наврх језика, а никако да је изговорим и, можда, напишем. Тражим већ годинама ту страшно важну реч кора би ме спасила, а не могу никако да је нађем, па излазим да јe тражим по улицама. Пре тога, отварам сандуче за писма (можда ми је неко послао поштом?), али тамо су само неплаћени рачуни и опомене.
Тражи се она реч што ми je већ данима наврх језика, а никако да је изговорим и, можда, напишем. Тражим већ годинама ту страшно важну реч кора би ме спасила, а не могу никако да је нађем, па излазим да јe тражим по улицама. Пре тога, отварам сандуче за писма (можда ми је неко послао поштом?), али тамо су само неплаћени рачуни и опомене.
Нико ништа нe зна о њему. Шта да радим?
Молим госпођу Циганку да ми врати бар изгубљене мирисе. Џемпер може да задржи.
Вуна му је острижeна са херцеговачких оваца. Прела је једна сељанка са Пељешца. Плела једна девојка из Београда, која је одавно удата. С временом је примио боју лондонске магле. Био је то џемпер који приања уз тело попут сопствене коже. Носио сам га годинама, све док од њега нe направих личност.
Његов леви рукав мирисао је на гар старих железница. Његов десни рукав мирисао је на повратак из војске, џип »вилис« и товатну маст за конзервирање мотора.
Онај део који зову ранфла мирисао је на »герлен« једне младе даме; предња страна — на трулe даске једног сплава на Ади Циганлији, када се спава потрбушке.
Било је ту још неких мириса: хладних ходника са расутим ђубретом, киселог купуса без меса из мeнзe »Стари град«, па онда мириса неких уличних углова, кад човек не зна шта друго да ради него да придржава леђима неки зид да се нe сруши — свега и свачега јe у њему било.
Увeчe, на мору, тај џемпер сe могао елегантно носити свезан око врата. На њему се лежало, волело, у њему сe киснуло. У Врсару га је закрпила нека љубазна старица, јер се поцепао на трњу.
Шта је све чуо, шта је све упијао као сунђер. кога свe није додиривао. одакле све није био избачен са својим власником, тај стари сиви џемпер!
Једанпут, на неком дугом путовању, поче да ми недостаје. Не знам шта бих све дао само да је поново на мени! Како сам могао да га оставим код куће! Вратих се ранијe него што сам намеравао. Поотварах све ормаре — није га нигде било!
Однела га нека Циганка, са осталим старим стварима, у замену за ћурку.
Да нисте случајно негде видели мој џемпер? Тражи се она реч што ми je већ данима наврх језика, а никако да је изговорим и, можда, напишем. Тражим већ годинама ту страшно важну реч кора би ме спасила, а не могу никако да је нађем, па излазим да јe тражим по улицама. Пре тога, отварам сандуче за писма (можда ми је неко послао поштом?), али тамо су само неплаћени рачуни и опомене.
Тражи се она реч што ми je већ данима наврх језика, а никако да је изговорим и, можда, напишем. Тражим већ годинама ту страшно важну реч кора би ме спасила, а не могу никако да је нађем, па излазим да јe тражим по улицама. Пре тога, отварам сандуче за писма (можда ми је неко послао поштом?), али тамо су само неплаћени рачуни и опомене.
Нико ништа нe зна о њему. Шта да радим?
Молим госпођу Циганку да ми врати бар изгубљене мирисе. Џемпер може да задржи.
Тражи сe сваштара; она дивна, дебела свеска купусара, коју смо некада давно звали сваштаром. Сваштара! Чудесна реч. Међу њеним корицама има Цезарових похода, левих и десних притока Сене, има неправилних глагола, сасушене јагорчевине и једначина са три непознате. У њој су наши први стихови, у њој смо вежбали својеручни потпис, сабирали оцене пред крај године, у њој је двеста пута записано неко име у којe смо заљубљени, а одмах после тога казна — двеста педесет пута исписана реченица: »Не ваља се китити туђим перјем!« Цртежи на маргинама, мрље од ужине, загонетке, игра подморница и потапања, разливено мастило (трагови суза), цитати и диктати, у њој је љубав... Многи од нас матурирали су само са том једном једином свеском, сваштаром, која је лако могла да стане у леви џеп капута. Сeдели смо на њој у парку, у пролеће, када је трава још влажна. њом смо сe гађали на великим одморима или је држали над главом уместо кишобрана, док смо још умели да трчимо но киши. Као да смо већ тада знали да живот није само један прeдмет и да не може стати у једну једину свеску, на којој пише »Историја«. Можда се тај живот, у ствари, најпријатније осећао у оној старој сваштари, коју смо успут негде загубили, а која се тражи у овом огласу.
GLUVARENјE
Nismo ga videli dvesta godina, a onda se pojavio na našem ćošku sa nekom plavom mačkom; jednom od onih, mislim, što rade na zlatne poluge; šta se dogodilo, proslavio se, pa sad došao da se pokaže. Kaže, ćao, momci, još gluvarite na ćošku? Ovo je Burza, kaže mački, a ovo je Miki; ovaj ovde (to, za mene!), to je, kaže, Keba, ima dve leve noge! Pokazuje nas dami kao da je u nekom jebenom zoološkom vrtu. Šta se dešava? Napisao momak scenario za film i zgrnuo grdnu lovu! Posle nam poslao karte za premijeru. Što jest, jest, neću da grešim dušu, dao nam najskuplјa mesta u »Jadranu«. A znate li o čemu se radilo u tom filmu? E, sad ćete da padnete na dupe! O nama. Mislim, o Mikiju, Burzi, Kostici i meni, i o tome kako godinama odvajamo ćošak od sedam do deset. Naravno, igrali su nas neki drugi momci; mene je igrao onaj plavi, slavni Kakoseonozvaše, ali inače, sve je bilo isto, potpuno isto! Bogami, dečko nije badava prestajao sve one godine s nama na ćošku; na kraju ih je lepo uvalјao, a mi mu ispali nešto kao zamorčići. I šta se događa? Treba mu tema za novi film i eto ti njega ponovo na ćoše. Pa, kako je, kaže, šta ima novo, šta se napada? Bez veze! Vidimo lepo, mesto ga nekako ne drži; nervozan je, sav u grču, uopšte više nije za gluvarenje. Tako ćutimo i premeštamo se s noge na nogu, a onda Miki tresnu sve u lice: Ako oćeš novi film, kaže, a nemaš čime da masiraš narod, kaže, dođi, kaže. da odvajaš, kaže, ćošak sa nama, jedno pet-šest godina, rekao je, pa ćeš valјda nešto smisliti! Tako on ode, a posle smo mu videli i taj drugi film — ali nam nije on poslao kartone, sami smo ih kupili. Film je bio fenomenalan, na časnu reč! Igrao je celo jedno poslepodne, ali ne i uveče, i ne na matineu u deset sati, čoveče! Koja je to bila masaža! Mislim, sva ta kuknjava za starim dobrim ćošetom, i kako mu nedostaju frendovi, i siromaštvo, i sve! Jedan tip u toj filmčugi dosledno kaže: »Blagosloveno vreme dosade...« Blagosloveno vreme sranja! E, tu je malo falilo pa da ne povratim na nekog tipa ispred sebe, na časnu reč. Lavor, vikao je Miki, lavor, dajte mi lavor! Taj film je potukao sve rekorde u kratkom zadržavanju na repertoaru — totalni čabar! I, uopšte, mislim, prilično mi ide na jetru kad neko ko obilazi sve te festivale po venecijama i londonima, počne da kuka
kako je nekada davno odvajao neki ćošak, ako shvatite šta oću da kažem. U čemu je štos? Kao da se meni gluvari ovde godinama, kao da ja ne bih zbrisao istog časa na neko bolјe mesto kada bi mi se pružila šansa? Znate kada bih požalio za ovim ćoškom? Nikada! **** off!
Nismo ga videli dvesta godina, a onda se pojavio na našem ćošku sa nekom plavom mačkom; jednom od onih, mislim, što rade na zlatne poluge; šta se dogodilo, proslavio se, pa sad došao da se pokaže. Kaže, ćao, momci, još gluvarite na ćošku? Ovo je Burza, kaže mački, a ovo je Miki; ovaj ovde (to, za mene!), to je, kaže, Keba, ima dve leve noge! Pokazuje nas dami kao da je u nekom jebenom zoološkom vrtu. Šta se dešava? Napisao momak scenario za film i zgrnuo grdnu lovu! Posle nam poslao karte za premijeru. Što jest, jest, neću da grešim dušu, dao nam najskuplјa mesta u »Jadranu«. A znate li o čemu se radilo u tom filmu? E, sad ćete da padnete na dupe! O nama. Mislim, o Mikiju, Burzi, Kostici i meni, i o tome kako godinama odvajamo ćošak od sedam do deset. Naravno, igrali su nas neki drugi momci; mene je igrao onaj plavi, slavni Kakoseonozvaše, ali inače, sve je bilo isto, potpuno isto! Bogami, dečko nije badava prestajao sve one godine s nama na ćošku; na kraju ih je lepo uvalјao, a mi mu ispali nešto kao zamorčići. I šta se događa? Treba mu tema za novi film i eto ti njega ponovo na ćoše. Pa, kako je, kaže, šta ima novo, šta se napada? Bez veze! Vidimo lepo, mesto ga nekako ne drži; nervozan je, sav u grču, uopšte više nije za gluvarenje. Tako ćutimo i premeštamo se s noge na nogu, a onda Miki tresnu sve u lice: Ako oćeš novi film, kaže, a nemaš čime da masiraš narod, kaže, dođi, kaže. da odvajaš, kaže, ćošak sa nama, jedno pet-šest godina, rekao je, pa ćeš valјda nešto smisliti! Tako on ode, a posle smo mu videli i taj drugi film — ali nam nije on poslao kartone, sami smo ih kupili. Film je bio fenomenalan, na časnu reč! Igrao je celo jedno poslepodne, ali ne i uveče, i ne na matineu u deset sati, čoveče! Koja je to bila masaža! Mislim, sva ta kuknjava za starim dobrim ćošetom, i kako mu nedostaju frendovi, i siromaštvo, i sve! Jedan tip u toj filmčugi dosledno kaže: »Blagosloveno vreme dosade...« Blagosloveno vreme sranja! E, tu je malo falilo pa da ne povratim na nekog tipa ispred sebe, na časnu reč. Lavor, vikao je Miki, lavor, dajte mi lavor! Taj film je potukao sve rekorde u kratkom zadržavanju na repertoaru — totalni čabar! I, uopšte, mislim, prilično mi ide na jetru kad neko ko obilazi sve te festivale po venecijama i londonima, počne da kuka
kako je nekada davno odvajao neki ćošak, ako shvatite šta oću da kažem. U čemu je štos? Kao da se meni gluvari ovde godinama, kao da ja ne bih zbrisao istog časa na neko bolјe mesto kada bi mi se pružila šansa? Znate kada bih požalio za ovim ćoškom? Nikada! **** off!
- Poruka
- 95.554
Teško onome kome se, posle mnogo godina pruži prilika da provede noć sa nekom od svojih najvećih ljubavi koju nikad nije takao! Ostaće bez ičega u srcu, siromašniji za jednu najlepšu bajku. Kada se uveri da se ne razlikuje od drugih žena, da nije ni bolja, ni lošija, tačnije da nije bila ni iz bliza vredna onolike patnje, i da joj je svu vrednost koju je posedovala ustvari rasipnički poklanjala samo ta neuzvraćena ljubav. Hoću svoju ljubav natrag!
vaya con dios
Zainteresovan član
- Poruka
- 294
"Svako od nas je pomalo Odisej.Sta radimo kad predjemo pedesetu?Pokusavamo da se vratimo u ono doba kada smo jos imali nadu i posedovali sjaj u ocima.Polovinu zivota pokusavamo da osvojimo svet , koji je za nas isto sto je bila Troja za Odiseja, a drugu polovinu da se vratimo kuci, u mladost,dok smo sve to samo zamisljali."
"Anglos"
Momo Kapor
"Anglos"
Momo Kapor
“Čemu bi uopšte život trebalo da vodi? Kad već hoćeš da čuješ šta mislim o tome, reći ću ti: samo bez aplauza, molim! Neću da utucam ovaj svoj životić u nekom nreperstanom čekanju. Šta radiš celog bogovetnog dana, samo nešto čekaš? Platu, večeru, proleće, letovanje, zimu, da provri ručak, da se ugreje peć, maturu, pa fakultet, pa muža, pa decu, pa unuke, pa kišu, pa sunce, pa da prestane vetar, pa da otplatiš kredit, pa da ti se očiste dosadni gosti iz kuće, pa da poče predstava, da počne neka televizijska masaža – i šta si radio? Ništa! Neprestano si nekog đavola čekao i on je stvarno stigao jednog dana, taj đavo, mislim, ali sorry, bilo je već kasno. Hoću da mi se sve dešava odmah. Evo sada! Hoću da ćutim i slušam muziku koja mi se dopada i da nipta ne čekam, već samo da postojim, tako nekako – da osećam ruke, noge, zube, nepce, kosu; jednom rečju oću da baš sad živim, ako si razumeo šta oću da kažem?”
― Momo Kapor, Beleške jedne Ane
― Momo Kapor, Beleške jedne Ane
Svakoga dana pronalazio bi po koju zaboravljenu Uninu stvarčicu, iz koje bi ga nasmešeno gledale njene srneće oči. Kada je jedanput istresao madrac, pronašao je tri ukosnice, napukli češalj sa srebrnim zvezdama, četvrt čokolade punjene kokosom i do pola popušenu kutiju "Marlboroa". U kupatilu je otkrio ljubičasti ruž za usne i vatu. Fetišista! Je li to sve što ostaje posle ljubavi? I šta, uopšte, ostaje posle nje? Telefonski broj koji lagano bledi u pamćenju? Čaše sa ugraviranim monogramima ukradene u "Esplanadi". Posle ljubavi ostaje običaj da se belo vino sipa u te dve čaše, i da crte budu na istoj visini. Posle ljubavi ostaje jedan sto u kafani kod znaka "?" i začuđeni pogled starog kelnera što nas vidi sa drugima. Posle ljubavi ostaje rečenica: "Divno izgledaš, nisi se ništa promenila..." I: "Javi se ponekad, još imaš moj broj telefona." I neki brojevi hotelskih soba u kojima smo spavali ostaju posle ljubavi. Posle ljubavi ostaju tamne ulice kojima smo se vraćali posle ljubavi. Ostaju tajni znaci, ljubavne šifre: "Ako me voliš, započni sutrašnje predavanje sa tri reči koje će imati početna slova mog imena..." Ušao je u amfiteatar i kazao: "U našoj avangardi..." Poslala mu je poljubac. Posle ljubavi ostaje tvoja strana postelje i strah da će neko iznenada naići. Klak - spuštena slušalica kada se javi tuđi glas. Hiljadu i jedna laž. Posle ljubavi ostaje rečenica koja luta kao duh po sobi: "Ja ću prva u kupatilo!" - i pitanje: "Zar nećemo zajedno?" Ovaj put, ne. Posle ljubavi ostaju saučesnici: čuvari tajni koje više nisu nikakve tajne. Posle ljubavi ostaje laka uznemirenost kad u prolazu udahnem "Cabochard" na nekoj nepoznatoj, crnomanjastoj devojci. Prepune pepeljare i prazno srce. Navika da se pale dve cigarete, istovremeno, mada nema nikog u blizini. Fotografije snimljene u automatu, taksisti koji nas nikada nisu voleli ( "Hvala što ne pušite!" - a pušili smo), i cvećarke koje jesu. Posle ljubavi ostaje povređena sujeta. Metalni ukus promašenosti na usnama. Posle ljubavi ostaju drugi ljudi i druge žene. Posle ljubavi, ne ostaje ništa. Sranje...”
― Momo Kapor, Una
― Momo Kapor, Una
“Ja uopšte mislim da najčudniji ljudi izgledaju vrlo konvencionalno, vrlo
standardno. Jer čovek koji je zaista čudan iznutra, onaj koji je u dubokom
nesporazumu sa svetom koji ga ne prihvata i ne shvata, ne oseća nikakvu
potrebu da se ukrašava spolja, da privlači ičiju pažnju. Naprotiv! On želi
da se sakrije. Ima li čudnijeg ljudskog stvorenja od Kafke, na primer, a on
je gotovo čitavog života radio u jednom osiguravajućem društvu u Pragu,
ne razlikujući se spolja od ostalih činovnika.”
― Momo Kapor, Una
standardno. Jer čovek koji je zaista čudan iznutra, onaj koji je u dubokom
nesporazumu sa svetom koji ga ne prihvata i ne shvata, ne oseća nikakvu
potrebu da se ukrašava spolja, da privlači ičiju pažnju. Naprotiv! On želi
da se sakrije. Ima li čudnijeg ljudskog stvorenja od Kafke, na primer, a on
je gotovo čitavog života radio u jednom osiguravajućem društvu u Pragu,
ne razlikujući se spolja od ostalih činovnika.”
― Momo Kapor, Una
Ako hoćeš da budeš srećan jedan dan", kaže stara poslovica iz Gruzije, "onda se dobro napij! Ako želiš da budeš srećan godinu dana, zaljubi se u lepu ženu. Ali, ako hoćeš da budeš srećan celog života, onda pij dobro vino sa starim prijateljima!"
- Možda se sreća sastoji u tome da na vreme prestanemo sa trkom za srećom? Da stignemo do života pre no što nam lekari zabrane pušenje, alkohol, hranu, kupanje, sunčanje i ljubav?”
― Momo Kapor, Magija Beograda
- Možda se sreća sastoji u tome da na vreme prestanemo sa trkom za srećom? Da stignemo do života pre no što nam lekari zabrane pušenje, alkohol, hranu, kupanje, sunčanje i ljubav?”
― Momo Kapor, Magija Beograda
Wuka
Veoma poznat
- Poruka
- 11.925
МАЛИ ОГЛАСИ
I
Тражи се онај улични часовник на бандери под којим смо чекали, под којим су нас чекали, онај сат што још увек откуцава у нашем памћењу. Он се тражи.
Испод његових казаљки упознавали су се будући љубавници.
Испод тих казаљки преживљаване су највеће трагедије седамнаестогодишњака, према којима је бродолом "Титаника" - бура у чаши воде. Чекање без икакве наде. Испод њих су коцкари уговарали партију покера у све што поседују. Испод њих су лопови договарали похаре. Испод тог истрошеног бројчаника дангубе су дангубиле, преварене веренице чекале своје срећне супарнице са наоштреним ноктима и живом содом, бекрије покушавале да утврде колико касне за својим животом, неуспели - колико је успех одмакао испред њих, болесни - колико им још преостаје сати; илегалци - колико треба чекати док се не распрсне паклена машина, полицајци - колико ће још трајати школски час са кога су побегли...
Све то испод уличног часовника који се тражи.
Једанпут бисмо приметили да мала казаљка стоји на шест, а велика на дванаест, и не бисмо се честито ни окренули а казаљке су поново стајале на шест и на дванаест, само би између та два погледа протекао цео живот. И он се тражи - тај живот што промиче од данас до сутра, онај живот што је колао, кључао, пузио, преклињао, волео, цмиздрио, чекао, богорадио, заустављао се, подизао и поново падао и опет се дизао испод оног уличног часовника који се тражи, а који је ко зна куда однесен.
II
Тражи се један свет, прекјуче ишчезао.
Тражи се једна половина недеље без вести о несрећама и ратовима. Траже се пријатељи, макар дотрајали, сви они ишчезли, расељени, умрли, изгубљени, пожењени - траже се сви они што су нас разносили комад по комад, део по део: делове нашег времена, наше љубави, траже се да врате љубав.
III
Траже се сви они барови у којима смо учили да се опијамо и играмо енглиш валцер, тражи се Меги Фриза, Деса Кеса, Лили Петобанка, које су плесале игру са седам велова под лажним именима Кора Кент, Бети Буп, Лулу Брекфаст, траже се ма где биле, ма за кога срећно удате. Траже се.
И још се траже сви они подводачи, странци, покераши, блефери, све оне лепе жене и уклети песници што су први седели у кафе-бару "Теразије" док је био још нов новцат и док се у њему служио врућ пунч у чашама опточеним сребром. Траже се сви бивши министри, генерали, полицајци, доушници, ислужени шпијуни, педери, архитекте са олињалим лептир-машнама, све оне ***** се траже што су некада седеле у плишаном "Мажестику" и пиле капуцинер у шест по подне, причајући да их је завео професор математике када су му односиле писмене задатке кући на исправку.
Траже се да дођу на поноћни бал код Небојша куле, мртви или живи и заиграју валцер "На лепом плавом Дунаву" са вилењацима, вештицама, духовима и давним дављеницима. Траже се.
IV
Тражи се нада.
У овом малом огласу тражи се она давна нада полагана у себе саме и у време које долази. Ако та нада изневери, ако се та нада не врати, њене дугове не признајемо за своје.
У овом малом огласу траже се и власници оних адреса које нам још стоје под фиокама. Траже се да нам опросте што им не пишемо и што не мислимо на њих.
Траже се дедови, прадедови, баке, прабаке, стричеви, ујне, ујаци, браћа од стричева, тетака и ујни, кумови се траже, шураци, шурњаје, девери, пашенози, пунци, таште и свекрве, суседи; послужитељи који су нас гледали како улазимо мали, мањи од маковог зрна, а излазимо из школа велики, и не приметивши да стоје у капијама гимназија и факултета, сви они железничари и непознати војници који су нам у вагонима треће класе нудили печено пиле из масне хартије и вино из плетара, и оне старице што су нас даривале смоквама и стављале нам босиок на јастук да лепше сањамо, и оне газдарице из изнајмљених соба што су нас звале на кафу у кухињу, а били смо им дужни; сви они су нас пуштали да бесплатно уђемо на стадионе и у биоскопе, сви они што су нам пунили џепове орасима, а торбе сланином и црним хлебом када смо одлазили и обећавали сами себи да ћемо их се сетити и да ћемо вратити добро добрим, сви они које смо заборавили, заокупљени сами собом.
Траже се сви они које смо оставили у споредним собама, у подрумима и по таванима, у касарнама и болницама, на усамљеним салашима, на гробљима без пратње, сви они које смо оставили без цигарета и разгледница, сви они који нам данас говоре ви када се сретнемо, сви они што никада нису ништа тражили од нас, него само давали.
Сви они се траже.
Тражи се онај улични часовник на бандери под којим смо чекали, под којим су нас чекали, онај сат што још увек откуцава у нашем памћењу. Он се тражи.
Испод његових казаљки упознавали су се будући љубавници.
Испод тих казаљки преживљаване су највеће трагедије седамнаестогодишњака, према којима је бродолом "Титаника" - бура у чаши воде. Чекање без икакве наде. Испод њих су коцкари уговарали партију покера у све што поседују. Испод њих су лопови договарали похаре. Испод тог истрошеног бројчаника дангубе су дангубиле, преварене веренице чекале своје срећне супарнице са наоштреним ноктима и живом содом, бекрије покушавале да утврде колико касне за својим животом, неуспели - колико је успех одмакао испред њих, болесни - колико им још преостаје сати; илегалци - колико треба чекати док се не распрсне паклена машина, полицајци - колико ће још трајати школски час са кога су побегли...
Све то испод уличног часовника који се тражи.
Једанпут бисмо приметили да мала казаљка стоји на шест, а велика на дванаест, и не бисмо се честито ни окренули а казаљке су поново стајале на шест и на дванаест, само би између та два погледа протекао цео живот. И он се тражи - тај живот што промиче од данас до сутра, онај живот што је колао, кључао, пузио, преклињао, волео, цмиздрио, чекао, богорадио, заустављао се, подизао и поново падао и опет се дизао испод оног уличног часовника који се тражи, а који је ко зна куда однесен.
II
Тражи се један свет, прекјуче ишчезао.
Тражи се једна половина недеље без вести о несрећама и ратовима. Траже се пријатељи, макар дотрајали, сви они ишчезли, расељени, умрли, изгубљени, пожењени - траже се сви они што су нас разносили комад по комад, део по део: делове нашег времена, наше љубави, траже се да врате љубав.
III
Траже се сви они барови у којима смо учили да се опијамо и играмо енглиш валцер, тражи се Меги Фриза, Деса Кеса, Лили Петобанка, које су плесале игру са седам велова под лажним именима Кора Кент, Бети Буп, Лулу Брекфаст, траже се ма где биле, ма за кога срећно удате. Траже се.
И још се траже сви они подводачи, странци, покераши, блефери, све оне лепе жене и уклети песници што су први седели у кафе-бару "Теразије" док је био још нов новцат и док се у њему служио врућ пунч у чашама опточеним сребром. Траже се сви бивши министри, генерали, полицајци, доушници, ислужени шпијуни, педери, архитекте са олињалим лептир-машнама, све оне ***** се траже што су некада седеле у плишаном "Мажестику" и пиле капуцинер у шест по подне, причајући да их је завео професор математике када су му односиле писмене задатке кући на исправку.
Траже се да дођу на поноћни бал код Небојша куле, мртви или живи и заиграју валцер "На лепом плавом Дунаву" са вилењацима, вештицама, духовима и давним дављеницима. Траже се.
IV
Тражи се нада.
У овом малом огласу тражи се она давна нада полагана у себе саме и у време које долази. Ако та нада изневери, ако се та нада не врати, њене дугове не признајемо за своје.
У овом малом огласу траже се и власници оних адреса које нам још стоје под фиокама. Траже се да нам опросте што им не пишемо и што не мислимо на њих.
Траже се дедови, прадедови, баке, прабаке, стричеви, ујне, ујаци, браћа од стричева, тетака и ујни, кумови се траже, шураци, шурњаје, девери, пашенози, пунци, таште и свекрве, суседи; послужитељи који су нас гледали како улазимо мали, мањи од маковог зрна, а излазимо из школа велики, и не приметивши да стоје у капијама гимназија и факултета, сви они железничари и непознати војници који су нам у вагонима треће класе нудили печено пиле из масне хартије и вино из плетара, и оне старице што су нас даривале смоквама и стављале нам босиок на јастук да лепше сањамо, и оне газдарице из изнајмљених соба што су нас звале на кафу у кухињу, а били смо им дужни; сви они су нас пуштали да бесплатно уђемо на стадионе и у биоскопе, сви они што су нам пунили џепове орасима, а торбе сланином и црним хлебом када смо одлазили и обећавали сами себи да ћемо их се сетити и да ћемо вратити добро добрим, сви они које смо заборавили, заокупљени сами собом.
Траже се сви они које смо оставили у споредним собама, у подрумима и по таванима, у касарнама и болницама, на усамљеним салашима, на гробљима без пратње, сви они које смо оставили без цигарета и разгледница, сви они који нам данас говоре ви када се сретнемо, сви они што никада нису ништа тражили од нас, него само давали.
Сви они се траже.
Ja uopšte mislim da najčudniji ljudi izgledaju vrlo konvencionalno, vrlo standardno. Jer čovek koji je zaista čudan iznutra, onaj koji je u dubokom nesporazumu sa svetom koji ga ne prihvata i ne shvata, ne oseća nikakvu potrebu da se ukrašava spolja, da privlači ičiju pažnju. Naprotiv! On želi da se sakrije. Ima li čudnijeg ljudskog stvorenja od Kafke, na primer, a on je gotovo čitavog života radio u jednom osiguravajućem društvu u Pragu, ne razlikujući se spolja od ostalih činovnika.”
„Možda se sreća sastoji u tome da na vreme prestanemo sa trkom za srećom? Da stignemo do života pre no što nam lekari zabrane pušenje, alkohol, hranu, kupanje, sunčanje i ljubav?”
„Danas svako ima mobilni telefon, ali mnogi nemaju kome da telefoniraju. Nikada sastaviti sva dobra.”
„Teži i od građanskog i od verskog rata je onaj koji svako vodi sam u sebi.”
„Stvari ne vrede onoliko kolika im je cena, već onoliko koliko smo u njih uložili ljubavi.”
„Možda se sreća sastoji u tome da na vreme prestanemo sa trkom za srećom? Da stignemo do života pre no što nam lekari zabrane pušenje, alkohol, hranu, kupanje, sunčanje i ljubav?”
„Danas svako ima mobilni telefon, ali mnogi nemaju kome da telefoniraju. Nikada sastaviti sva dobra.”
„Teži i od građanskog i od verskog rata je onaj koji svako vodi sam u sebi.”
„Stvari ne vrede onoliko kolika im je cena, već onoliko koliko smo u njih uložili ljubavi.”
„Ne treba se plašiti samoće. Ona je plemenita, ona je deo našeg života, baš kao i okupljanje. Ali nju ne može svako da izdrži! Ona nije za slabe, koji neprestano moraju da budu okruženi drugima da bi zaboravili koliko su slabi. I ne može svako iz svoje samoće, poput školjke, oblikovati biser i pokloniti ga drugima. Jer, poznato je: ne pravi svaka školjka biser.”
Postoji
jedna reč u koju staje pola veka našeg života. To je reč - najmanji
zajednički sadržatelj. Reč fantom - *Nema*. Slušamo je od najmanjih
nogu. Čujemo je u isto vreme kad i svetu reč: mama! Nema. Ta četiri
slova sadrže čitavu istoriju naše bede. Kada ulazimo u trgovinu, mi ne
tražimo ono što nam treba, već pitamo: ima li?
U pekari: ima li
hleba? U mlekari: ima li mleka? Na benzinskoj pumpi: ima li goriva?
Nema. Verovao sam da sam do kraja istražio pustoš ta četiri slova i da
me više ništa ne može iznenaditi, ali, evo, stigli smo do samog kraja -
ulazimo u banke i pitamo: ima li para? *Nema*.
jedna reč u koju staje pola veka našeg života. To je reč - najmanji
zajednički sadržatelj. Reč fantom - *Nema*. Slušamo je od najmanjih
nogu. Čujemo je u isto vreme kad i svetu reč: mama! Nema. Ta četiri
slova sadrže čitavu istoriju naše bede. Kada ulazimo u trgovinu, mi ne
tražimo ono što nam treba, već pitamo: ima li?
U pekari: ima li
hleba? U mlekari: ima li mleka? Na benzinskoj pumpi: ima li goriva?
Nema. Verovao sam da sam do kraja istražio pustoš ta četiri slova i da
me više ništa ne može iznenaditi, ali, evo, stigli smo do samog kraja -
ulazimo u banke i pitamo: ima li para? *Nema*.
Duh
nikada ne stari, ali se još uvek zapanjim kad ustrčim na četvrti sprat i
zadišem se ili pokušam da nešto preskočim, a ne mogu. Onda osećam da
sam strašno star. Rođen sam 1937. godine, ali u ovom trenutku sigurno
imam 270 godina. Dok su drugi živeli svoj jedan život, ja sam živeo
najmanje osam. Dovoljno je da živite u dve umetnosti, pisanju i
slikanju, to su dva odvojena života. Pored toga, oduvek sam bio
radoznao. Voleo sam da vidim mnogo stvari i jurio sam na sve strane.
(izvod iz intervjua)
nikada ne stari, ali se još uvek zapanjim kad ustrčim na četvrti sprat i
zadišem se ili pokušam da nešto preskočim, a ne mogu. Onda osećam da
sam strašno star. Rođen sam 1937. godine, ali u ovom trenutku sigurno
imam 270 godina. Dok su drugi živeli svoj jedan život, ja sam živeo
najmanje osam. Dovoljno je da živite u dve umetnosti, pisanju i
slikanju, to su dva odvojena života. Pored toga, oduvek sam bio
radoznao. Voleo sam da vidim mnogo stvari i jurio sam na sve strane.
(izvod iz intervjua)
Sem
onog što nosite u glavi i umete rukama, ne posedujete ništa. Nema
posedovanja. Igrali smo se neko vreme na Zemlji, trudili se da igra bude
fer-plej- i otišli. Mi koji nemamo ništa, umiremo lakše i bez žaljenja.
Zamislite kako je teško Rokfeleru da umre, a kako je to lako piljaru sa
Čubure. To je moja filozofija života. Nisam sakupljač ni posrednik.
onog što nosite u glavi i umete rukama, ne posedujete ništa. Nema
posedovanja. Igrali smo se neko vreme na Zemlji, trudili se da igra bude
fer-plej- i otišli. Mi koji nemamo ništa, umiremo lakše i bez žaljenja.
Zamislite kako je teško Rokfeleru da umre, a kako je to lako piljaru sa
Čubure. To je moja filozofija života. Nisam sakupljač ni posrednik.
Postoje samo jedna ili dve osobe zbog kojih pisac piše. To je uvek
njegova prva i neostvarena ljubav. I sve što pišeš, pišeš za nju, da ona
to pročita. Ona to, naravno, ne zaslužuje, verovatno i ne čita, a i ako
čita, kad dođeš u moje godine, shvatiš da je ona baba od 72 godine i
užasneš se toga (smeh). Te prve neostvarene ljubavi pune tvoje
stvaralačke motore. One su gorivo. S tim što se toliko zanesemo,
pa ostarimo i ne primetimo da su i one ostarile. Najgore su te bivše
lepotice. One ostare, pa je onoj koja je imala lepu i raskošnu kosu
ostala ta kosa i ona je neprekidno zabacuje, a već je baba. Druga, koja
je imala dugačke noge, stalno ih prekršta, ostalo joj je to. I sve je u
redu dok se ne okrene (smeh). A čemu mi pisci služimo? Mi služimo da
sačuvamo njihovu lepotu. U našim knjigama one su i dalje lepe. Kaže
Stendal, bacite crnu suvu granu u rudnik soli kod Grenobla, izvucite je
kroz mesec dana i ona je sva u kristalima. On to zove kristalizacija
ljubavi. Mi se zaljubljujemo u neke devojke koje su zabunom dobile svoja
lica i onda kad ti kristali spadnu s te grane, pokažu se u pravom
svetlu."
(izvod iz intervjua)
njegova prva i neostvarena ljubav. I sve što pišeš, pišeš za nju, da ona
to pročita. Ona to, naravno, ne zaslužuje, verovatno i ne čita, a i ako
čita, kad dođeš u moje godine, shvatiš da je ona baba od 72 godine i
užasneš se toga (smeh). Te prve neostvarene ljubavi pune tvoje
stvaralačke motore. One su gorivo. S tim što se toliko zanesemo,
pa ostarimo i ne primetimo da su i one ostarile. Najgore su te bivše
lepotice. One ostare, pa je onoj koja je imala lepu i raskošnu kosu
ostala ta kosa i ona je neprekidno zabacuje, a već je baba. Druga, koja
je imala dugačke noge, stalno ih prekršta, ostalo joj je to. I sve je u
redu dok se ne okrene (smeh). A čemu mi pisci služimo? Mi služimo da
sačuvamo njihovu lepotu. U našim knjigama one su i dalje lepe. Kaže
Stendal, bacite crnu suvu granu u rudnik soli kod Grenobla, izvucite je
kroz mesec dana i ona je sva u kristalima. On to zove kristalizacija
ljubavi. Mi se zaljubljujemo u neke devojke koje su zabunom dobile svoja
lica i onda kad ti kristali spadnu s te grane, pokažu se u pravom
svetlu."
(izvod iz intervjua)
Hodajući, učio se da živi bez Une. Da korača, istina kao rekonvalescent,
ali ipak da korača. Da jede. Da pije sam. Da diše, da spava, da se
smeje, što mu je najteže polazilo za rukom...
ali ipak da korača. Da jede. Da pije sam. Da diše, da spava, da se
smeje, što mu je najteže polazilo za rukom...
Postali smo jedno. Njegov miris upio mi se u kožu. Počinjem da
upotrebljavam njegove reči, uzrečice, konstrukciju rečenice. Postala sam
njegov medijum. Može slobodno da me izvede pred, evo, ovu istu publiku,
da mi položi potiljak na naslon jedne, a pete - na naslon druge
stolice, pa da me pretesteriše ili nešto slično. Izgubila sam sve stvari
koje sam pre njega volela.
("Una")
upotrebljavam njegove reči, uzrečice, konstrukciju rečenice. Postala sam
njegov medijum. Može slobodno da me izvede pred, evo, ovu istu publiku,
da mi položi potiljak na naslon jedne, a pete - na naslon druge
stolice, pa da me pretesteriše ili nešto slično. Izgubila sam sve stvari
koje sam pre njega volela.
("Una")
Begrad je najidealniji grad na svetu da se iz njega pobegne preko
vikenda na selo. Oni koji ostanu, pravi su Beograđani. Oni nemaju nikog
na selu.
vikenda na selo. Oni koji ostanu, pravi su Beograđani. Oni nemaju nikog
na selu.
U proleće, mi smo najlepša zemlja na svetu i to svi znaju, pa nam zavide.
- Gospode - pitaju - zašto si zasuo obiljem Srbiju? Dao joj prijatnu
klimu, bogate žitnice, guste šume; dao si joj brze reke, visoke planine,
dao si joj rodnu godinu, dao si joj sve...
- Tačno! - odgovara Gospod Bog.
- Ali sam joj zato dao i Srbe!
- Gospode - pitaju - zašto si zasuo obiljem Srbiju? Dao joj prijatnu
klimu, bogate žitnice, guste šume; dao si joj brze reke, visoke planine,
dao si joj rodnu godinu, dao si joj sve...
- Tačno! - odgovara Gospod Bog.
- Ali sam joj zato dao i Srbe!
- Poruka
- 95.554
„Ne treba se plašiti samoće.
Ona je plemenita, ona je deo našeg života, baš kao i okupljanje.
Ali nju ne može svako da izdrži!
Ona nije za slabe, koji neprestano moraju da budu okruženi drugima da bi zaboravili koliko su slabi. I ne može svako iz svoje samoće, poput školjke, oblikovati biser i pokloniti ga drugima.
Jer, poznato je: ne pravi svaka školjka biser.”
M.Kapor
- Poruka
- 95.554
“Čemu bi uopšte život trebalo da vodi? Kad već hoćeš da čuješ šta mislim o tome, reći ću ti: samo bez aplauza, molim! Neću da utucam ovaj svoj životić u nekom nreperstanom čekanju. Šta radiš celog bogovetnog dana, samo nešto čekaš? Platu, večeru, proleće, letovanje, zimu, da provri ručak, da se ugreje peć, maturu, pa fakultet, pa muža, pa decu, pa unuke, pa kišu, pa sunce, pa da prestane vetar, pa da otplatiš kredit, pa da ti se očiste dosadni gosti iz kuće, pa da poče predstava, da počne neka televizijska masaža – i šta si radio? Ništa! Neprestano si nekog đavola čekao i on je stvarno stigao jednog dana, taj đavo, mislim, ali sorry, bilo je već kasno. Hoću da mi se sve dešava odmah. Evo sada! Hoću da ćutim i slušam muziku koja mi se dopada i da nipta ne čekam, već samo da postojim, tako nekako – da osećam ruke, noge, zube, nepce, kosu; jednom rečju oću da baš sad živim, ako si razumeo šta oću da kažem?”
― Momo Kapor, Beleške jedne Ane
“Svakoga dana pronalazio bi po koju zaboravljenu Uninu stvarčicu, iz koje bi ga nasmešeno gledale njene srneće oči. Kada je jedanput istresao madrac, pronašao je tri ukosnice, napukli češalj sa srebrnim zvezdama, četvrt čokolade punjene kokosom i do pola popušenu kutiju "Marlboroa". U kupatilu je otkrio ljubičasti ruž za usne i vatu. Fetišista! Je li to sve što ostaje posle ljubavi? I šta, uopšte, ostaje posle nje? Telefonski broj koji lagano bledi u pamćenju? Čaše sa ugraviranim monogramima ukradene u "Esplanadi". Posle ljubavi ostaje običaj da se belo vino sipa u te dve čaše, i da crte budu na istoj visini. Posle ljubavi ostaje jedan sto u kafani kod znaka "?" i začuđeni pogled starog kelnera što nas vidi sa drugima. Posle ljubavi ostaje rečenica: "Divno izgledaš, nisi se ništa promenila..." I: "Javi se ponekad, još imaš moj broj telefona." I neki brojevi hotelskih soba u kojima smo spavali ostaju posle ljubavi. Posle ljubavi ostaju tamne ulice kojima smo se vraćali posle ljubavi. Ostaju tajni znaci, ljubavne šifre: "Ako me voliš, započni sutrašnje predavanje sa tri reči koje će imati početna slova mog imena..." Ušao je u amfiteatar i kazao: "U našoj avangardi..." Poslala mu je poljubac. Posle ljubavi ostaje tvoja strana postelje i strah da će neko iznenada naići. Klak - spuštena slušalica kada se javi tuđi glas. Hiljadu i jedna laž. Posle ljubavi ostaje rečenica koja luta kao duh po sobi: "Ja ću prva u kupatilo!" - i pitanje: "Zar nećemo zajedno?" Ovaj put, ne. Posle ljubavi ostaju saučesnici: čuvari tajni koje više nisu nikakve tajne. Posle ljubavi ostaje laka uznemirenost kad u prolazu udahnem "Cabochard" na nekoj nepoznatoj, crnomanjastoj devojci. Prepune pepeljare i prazno srce. Navika da se pale dve cigarete, istovremeno, mada nema nikog u blizini. Fotografije snimljene u automatu, taksisti koji nas nikada nisu voleli ( "Hvala što ne pušite!" - a pušili smo), i cvećarke koje jesu. Posle ljubavi ostaje povređena sujeta. Metalni ukus promašenosti na usnama. Posle ljubavi ostaju drugi ljudi i druge žene. Posle ljubavi, ne ostaje ništa. Sranje...”
― Momo Kapor, Una
― Momo Kapor, Beleške jedne Ane
“Svakoga dana pronalazio bi po koju zaboravljenu Uninu stvarčicu, iz koje bi ga nasmešeno gledale njene srneće oči. Kada je jedanput istresao madrac, pronašao je tri ukosnice, napukli češalj sa srebrnim zvezdama, četvrt čokolade punjene kokosom i do pola popušenu kutiju "Marlboroa". U kupatilu je otkrio ljubičasti ruž za usne i vatu. Fetišista! Je li to sve što ostaje posle ljubavi? I šta, uopšte, ostaje posle nje? Telefonski broj koji lagano bledi u pamćenju? Čaše sa ugraviranim monogramima ukradene u "Esplanadi". Posle ljubavi ostaje običaj da se belo vino sipa u te dve čaše, i da crte budu na istoj visini. Posle ljubavi ostaje jedan sto u kafani kod znaka "?" i začuđeni pogled starog kelnera što nas vidi sa drugima. Posle ljubavi ostaje rečenica: "Divno izgledaš, nisi se ništa promenila..." I: "Javi se ponekad, još imaš moj broj telefona." I neki brojevi hotelskih soba u kojima smo spavali ostaju posle ljubavi. Posle ljubavi ostaju tamne ulice kojima smo se vraćali posle ljubavi. Ostaju tajni znaci, ljubavne šifre: "Ako me voliš, započni sutrašnje predavanje sa tri reči koje će imati početna slova mog imena..." Ušao je u amfiteatar i kazao: "U našoj avangardi..." Poslala mu je poljubac. Posle ljubavi ostaje tvoja strana postelje i strah da će neko iznenada naići. Klak - spuštena slušalica kada se javi tuđi glas. Hiljadu i jedna laž. Posle ljubavi ostaje rečenica koja luta kao duh po sobi: "Ja ću prva u kupatilo!" - i pitanje: "Zar nećemo zajedno?" Ovaj put, ne. Posle ljubavi ostaju saučesnici: čuvari tajni koje više nisu nikakve tajne. Posle ljubavi ostaje laka uznemirenost kad u prolazu udahnem "Cabochard" na nekoj nepoznatoj, crnomanjastoj devojci. Prepune pepeljare i prazno srce. Navika da se pale dve cigarete, istovremeno, mada nema nikog u blizini. Fotografije snimljene u automatu, taksisti koji nas nikada nisu voleli ( "Hvala što ne pušite!" - a pušili smo), i cvećarke koje jesu. Posle ljubavi ostaje povređena sujeta. Metalni ukus promašenosti na usnama. Posle ljubavi ostaju drugi ljudi i druge žene. Posle ljubavi, ne ostaje ništa. Sranje...”
― Momo Kapor, Una
Wuka
Veoma poznat
- Poruka
- 11.925
Čovek uzima onoliko slobode koliki mu je kapacitet pluća. Morate sami da rizikujete i da to platite na razne
načine. Naravno, mogu vam brojati do deset, ali ako ste pravi, ako ste rodjeni borac, ako ste žilavi, vi ćete ustati sa patosa i ponovo se vratiti u ring. Slobode, dakle, uzimate onoliko koliko vam treba i plaćate onu cenu na koju ste spremni.
