Свети Теофан Затворник
ПРЕУЗНОШЕЊЕ ИЛИ ПРЕЦЕЊИВАЊЕ СЕБЕ
Његова опасност по душу. У чему се састоји.
Раздражљивост, гнев, нетрпељивост, таштина - разуме се, све су то рђава дела. Али добро је већ то што сте свесни њихове рђавости. Потражите узрочнике њихове и притисните их, па ће и ишчадија ова пропасти сама по себи. Погледајте има ли у Вама прецењивања себе, односно постојања осећаја да, тобоже, представљате нешто значајно, или, да то дефинишемо негативним одређењем, одсуства осећаја да сте нико и ништа. Тај је осећај дубоко скривен, али он управља свиме у животу. Од њега долази први и основни наш захтев - да све буде по вољи нашој, и чим није тако, роптамо на Бога и на људе се срдимо. Одатле и уверење да смо све кадри сами учинити и устројити, и када поссгнемо за средствима за која се определимо, очекујемо да ће све бити управо онако како смо замислили. Пошто дело своје отпочињемо без усрдне молитве, и на исти га начин настављамо. и завршавамо га са роптањем уколико није све онако како смо намислили, у нама се рађа и осећај самодовољности уколико се све одвија по нашој вољи. Бога у свему томе замишљамо као спољашњег посматрача, а не као главног актера. Пажљиво се, дакле, преиспитајте да видите има ли овога у бићу Вашем, и ако тога има макар и у малој мери, постарајте се да оживите у себи осећај своје ништавности у сваком погледу. И свагда се Господу за то молите. И што дубље у себи изградите и убеђење, и осећај да је Господ уредитељ свега и у спољашњем, и у унутарњем животу.
Без Господа се ништа суштаствено добро не може укоренити у нама. Ако је тако, значи да је потребно приволети Му се. Не треба прекидати ни властите трудове и напоре, али по-лагати наду у њих не смемо; и ништа од тих самих напора не треба да очекујемо, уколико их Господ не благослови.
(Сабр. преписка, том 1, писмо 120, стр. 127-128)
Свети Теофан Затворник
Азбучник духовног живота, стр. 237-238
--------------------------------------------------------------------------------
О СВЕТОЈ ТАЈНИ ПРИЧЕШЋА
Свети Јован Кронштатски
У мени самом је Христос, Богочовек, суштаствено, Који ме очишћава, обнавља и обожава чудесно.
Буди непоколевљиво убеђен у то, да кроз Тајну причешћа примаш Тело и Крв Христову. Као што је сигурно да дишем, тако је сигурно да примам у себе мога Господа Исуса Христа, Који је мој живот, моје дисање, моје духовно јело и спасење. Схвата ли ко величину дара који нам Христос пружа у Тајни причешћа?
Нико, чак ни анђелски разум. Овде, на престолу, Он се свадневно приноси у Свом бићу, у својој пуној божанској и човјечанској природи, и вјерници га примају као јело. Какво чудесно сједињење божанства са нашом палом, немоћном људском природом - али не са грехом, који се ватром благодати спаљује. Какво блаженство за нашу природу, да Христа можемо у себе да примимо, да се са Њим у једно повежемо. У овом примању, кроз веру, почива наше очишћење и оснажење, обновљење и бесмртност.
Кад примаш свето причешће, представи себи у виду хљеба и вина самога Христа. Утисни у њих Његово име; прати их са тим натписом до унутрашњости твога срца и тамо остави животодавног Госта. Ако Свету Тајну примаш са таквом вером, онда ћеш спознати да ти она доноси најдубљи мир. Господ наш облагодаћује према нашој вери; по мери унутрашње приготовљености Христово тело и крв постају животодавне врлине у срцу: "Који једе моје тело и пије моју крв стоји у мени и ја у њему." То је опипљиво искуство.
-------------------------------------------------------------------------------
СВЕТОСАВЉЕ
Православље, коме је право име Хришћанство (Православном зовемо нашу Веру да би смо се, за шире народне масе, разликовали од римокатолика, протестаната и осталих кривославних, јереси и јеретика који се усуђују да у своје сврхе користе Пречасно Име Господње) је, као што је познато, подељено на помесне Цркве. Помесне Цркве одређене су простором који обухватају, и које најчешће коегзистирају са нацијама које живе на тим просторима. Дакле, помесне Цркве су углавном и националне Цркве, а творац и утемељивач прве националне Цркве у историји је наш СВЕТИ САВА.
Образац свима људима кроз све векове, па и Србима, је Господ Христос! Међутим, сваки човек је и специфична јединка Божија, који је – иако створен по Образу и Подобију Божијем – НЕПОНОВИВО боголико биће, посебно и различито, са сопственим стилом и искуством. Тако је и са помесним Црквама, а уједно и свим православним народима – сваки је са својим стилом и искуством.
И у нашем народу има једна особена црта, аутентично србска. Та се "црта" огледа у овоме: Срби су кроз своју многовековну заветну историју увек сведочили своју Веру Православну више крвљу неголи мишљу, више мучеништвом него исповедништвом, више умирањем неголи живљењем. Па и у ово данашње смутно и суморно време трагови тога су остали, у србској Црној Гори поготово, где се више гледа како је ко умро (пострадао) неголи како је ко живео. Могао је неко бити и најлепшег живота, али ако је јуначки и мученички пострадао памтиће га и спомен ће његов остати светао у народу. Наравно, није свака јуначка погибија мучеништво за Веру, али овде говоримо о траговима србске светости и честитости који су у народу остали и дан данас, чак и у овом времену свеопштег безбожја, безверја и безобразја. И не само о траговима који су остали него и о дан-данашњем начину размишљања и живљења. По томе се може говорити о том особеном србском стилу и о том аутентично србском искуству Православља – СВЕТОСАВЉУ.
Ако се погледа наша свештена историја, у њој не доминирају блистави умови и великани теолошке мисли (они су се тек у новије време у нас појавили). У нашој свештеној историји доминирају понајприје ратници и мученици за Веру, затим велики подвижници и чудотворци, па тек онда богослови и остали Светитељи...
Како је код наших Светитеља, тако је и међу простим народом. Има у њему нека особена и тврђа, нека језгровита снага где су наши стари – можда и не познајући јасно све догмате Вере - радије бирали да остану у том "блаженом незнању" али са спремношћу да својим животом запечате Православље.
Онима којима наводно није јасан појам Светосавље и који бестидно критикују његово ''пречесто спомињање'' поручујемо:
Ако вам није јасан појам СВЕТОСАВЉЕ идите у Цркву-костурницу у Лазаревцу где су подхрањене кости свих учесника Колубарске битке, на једном месту и под једним кровом. И освајачи и србски бранитељи, без разлике. Тога нема нигде у свету, нити је то било у историји и једног народа. Одите у Пећку Патријаршију, до трона Светога Саве и уверите се колико има Ћивота на једном месту. Није ми познато да их има више игде, изузев можда Свете Земље и Свете Горе. Идите у Јасеновац, обиђите Херцеговачке и Црногорске јаме и стратишта. Тога нема нигде на свету, изузев можда Свете Русије. Онај ко "критички расуђује", који мсили да је термин ''Светосавље'' сувишан и који говори да су Срби ''само хришћани'', зашто не оде у Србску Македонију, у Албанију, Бугарску, Румунију, Мађарску, Епир и Тесалију, Јерусалим, Цариград, и даље обиђе целу Европу, Америку, Аустралију (итд.)? Видеће како су никле, или ничу, светиње једног малог безначајног али Богом чуваног народа. Нађите на просторима Србије, Босне и Херцеговине, Црне Горе, Далмације, да не набрајам даље србске земље и завичаје, макар и једну задужбину других православних народа.
Сетите се Косовског Завета, народног опредељења и његове Жртве да би се називали Синовима Божијим!
Ако смо – као што неки кажу - "отуђени" а не само хришћани, зашто у погромима наши преци носише ЋИВОТЕ, не благо и имовину, већ светиње које Бог прослави као највеће србско Благо! То нема ниједан православни народ у своме памћењу...
Па да све ово и није ништа, зашто је онда католичка-римска курија пре више од 10
година званично обелоданила да неће да сарађује са Србском Православном Црквом докле год је она СВЕТОСАВСКА!
Србски народ, као један од Божијих народа, има у Светом Сави бесмртнога духовног оца и вечног учитеља. На основу тога, ми свакога ко себе сматра духовним чедом Светог Саве, називамо Светосавцем. Светосавац значи опредељеник и искушеника, али је истовремено и нека врста попчасне титуле међу православним народима.
Размисли о овоме брате Србине и заборави на критички приступ. Нисмо ми мудрији од наших предака.
ПРЕУЗНОШЕЊЕ ИЛИ ПРЕЦЕЊИВАЊЕ СЕБЕ
Његова опасност по душу. У чему се састоји.
Раздражљивост, гнев, нетрпељивост, таштина - разуме се, све су то рђава дела. Али добро је већ то што сте свесни њихове рђавости. Потражите узрочнике њихове и притисните их, па ће и ишчадија ова пропасти сама по себи. Погледајте има ли у Вама прецењивања себе, односно постојања осећаја да, тобоже, представљате нешто значајно, или, да то дефинишемо негативним одређењем, одсуства осећаја да сте нико и ништа. Тај је осећај дубоко скривен, али он управља свиме у животу. Од њега долази први и основни наш захтев - да све буде по вољи нашој, и чим није тако, роптамо на Бога и на људе се срдимо. Одатле и уверење да смо све кадри сами учинити и устројити, и када поссгнемо за средствима за која се определимо, очекујемо да ће све бити управо онако како смо замислили. Пошто дело своје отпочињемо без усрдне молитве, и на исти га начин настављамо. и завршавамо га са роптањем уколико није све онако како смо намислили, у нама се рађа и осећај самодовољности уколико се све одвија по нашој вољи. Бога у свему томе замишљамо као спољашњег посматрача, а не као главног актера. Пажљиво се, дакле, преиспитајте да видите има ли овога у бићу Вашем, и ако тога има макар и у малој мери, постарајте се да оживите у себи осећај своје ништавности у сваком погледу. И свагда се Господу за то молите. И што дубље у себи изградите и убеђење, и осећај да је Господ уредитељ свега и у спољашњем, и у унутарњем животу.
Без Господа се ништа суштаствено добро не може укоренити у нама. Ако је тако, значи да је потребно приволети Му се. Не треба прекидати ни властите трудове и напоре, али по-лагати наду у њих не смемо; и ништа од тих самих напора не треба да очекујемо, уколико их Господ не благослови.
(Сабр. преписка, том 1, писмо 120, стр. 127-128)
Свети Теофан Затворник
Азбучник духовног живота, стр. 237-238
--------------------------------------------------------------------------------
О СВЕТОЈ ТАЈНИ ПРИЧЕШЋА
Свети Јован Кронштатски
У мени самом је Христос, Богочовек, суштаствено, Који ме очишћава, обнавља и обожава чудесно.
Буди непоколевљиво убеђен у то, да кроз Тајну причешћа примаш Тело и Крв Христову. Као што је сигурно да дишем, тако је сигурно да примам у себе мога Господа Исуса Христа, Који је мој живот, моје дисање, моје духовно јело и спасење. Схвата ли ко величину дара који нам Христос пружа у Тајни причешћа?
Нико, чак ни анђелски разум. Овде, на престолу, Он се свадневно приноси у Свом бићу, у својој пуној божанској и човјечанској природи, и вјерници га примају као јело. Какво чудесно сједињење божанства са нашом палом, немоћном људском природом - али не са грехом, који се ватром благодати спаљује. Какво блаженство за нашу природу, да Христа можемо у себе да примимо, да се са Њим у једно повежемо. У овом примању, кроз веру, почива наше очишћење и оснажење, обновљење и бесмртност.
Кад примаш свето причешће, представи себи у виду хљеба и вина самога Христа. Утисни у њих Његово име; прати их са тим натписом до унутрашњости твога срца и тамо остави животодавног Госта. Ако Свету Тајну примаш са таквом вером, онда ћеш спознати да ти она доноси најдубљи мир. Господ наш облагодаћује према нашој вери; по мери унутрашње приготовљености Христово тело и крв постају животодавне врлине у срцу: "Који једе моје тело и пије моју крв стоји у мени и ја у њему." То је опипљиво искуство.
-------------------------------------------------------------------------------
СВЕТОСАВЉЕ
Православље, коме је право име Хришћанство (Православном зовемо нашу Веру да би смо се, за шире народне масе, разликовали од римокатолика, протестаната и осталих кривославних, јереси и јеретика који се усуђују да у своје сврхе користе Пречасно Име Господње) је, као што је познато, подељено на помесне Цркве. Помесне Цркве одређене су простором који обухватају, и које најчешће коегзистирају са нацијама које живе на тим просторима. Дакле, помесне Цркве су углавном и националне Цркве, а творац и утемељивач прве националне Цркве у историји је наш СВЕТИ САВА.
Образац свима људима кроз све векове, па и Србима, је Господ Христос! Међутим, сваки човек је и специфична јединка Божија, који је – иако створен по Образу и Подобију Божијем – НЕПОНОВИВО боголико биће, посебно и различито, са сопственим стилом и искуством. Тако је и са помесним Црквама, а уједно и свим православним народима – сваки је са својим стилом и искуством.
И у нашем народу има једна особена црта, аутентично србска. Та се "црта" огледа у овоме: Срби су кроз своју многовековну заветну историју увек сведочили своју Веру Православну више крвљу неголи мишљу, више мучеништвом него исповедништвом, више умирањем неголи живљењем. Па и у ово данашње смутно и суморно време трагови тога су остали, у србској Црној Гори поготово, где се више гледа како је ко умро (пострадао) неголи како је ко живео. Могао је неко бити и најлепшег живота, али ако је јуначки и мученички пострадао памтиће га и спомен ће његов остати светао у народу. Наравно, није свака јуначка погибија мучеништво за Веру, али овде говоримо о траговима србске светости и честитости који су у народу остали и дан данас, чак и у овом времену свеопштег безбожја, безверја и безобразја. И не само о траговима који су остали него и о дан-данашњем начину размишљања и живљења. По томе се може говорити о том особеном србском стилу и о том аутентично србском искуству Православља – СВЕТОСАВЉУ.
Ако се погледа наша свештена историја, у њој не доминирају блистави умови и великани теолошке мисли (они су се тек у новије време у нас појавили). У нашој свештеној историји доминирају понајприје ратници и мученици за Веру, затим велики подвижници и чудотворци, па тек онда богослови и остали Светитељи...
Како је код наших Светитеља, тако је и међу простим народом. Има у њему нека особена и тврђа, нека језгровита снага где су наши стари – можда и не познајући јасно све догмате Вере - радије бирали да остану у том "блаженом незнању" али са спремношћу да својим животом запечате Православље.
Онима којима наводно није јасан појам Светосавље и који бестидно критикују његово ''пречесто спомињање'' поручујемо:
Ако вам није јасан појам СВЕТОСАВЉЕ идите у Цркву-костурницу у Лазаревцу где су подхрањене кости свих учесника Колубарске битке, на једном месту и под једним кровом. И освајачи и србски бранитељи, без разлике. Тога нема нигде у свету, нити је то било у историји и једног народа. Одите у Пећку Патријаршију, до трона Светога Саве и уверите се колико има Ћивота на једном месту. Није ми познато да их има више игде, изузев можда Свете Земље и Свете Горе. Идите у Јасеновац, обиђите Херцеговачке и Црногорске јаме и стратишта. Тога нема нигде на свету, изузев можда Свете Русије. Онај ко "критички расуђује", који мсили да је термин ''Светосавље'' сувишан и који говори да су Срби ''само хришћани'', зашто не оде у Србску Македонију, у Албанију, Бугарску, Румунију, Мађарску, Епир и Тесалију, Јерусалим, Цариград, и даље обиђе целу Европу, Америку, Аустралију (итд.)? Видеће како су никле, или ничу, светиње једног малог безначајног али Богом чуваног народа. Нађите на просторима Србије, Босне и Херцеговине, Црне Горе, Далмације, да не набрајам даље србске земље и завичаје, макар и једну задужбину других православних народа.
Сетите се Косовског Завета, народног опредељења и његове Жртве да би се називали Синовима Божијим!
Ако смо – као што неки кажу - "отуђени" а не само хришћани, зашто у погромима наши преци носише ЋИВОТЕ, не благо и имовину, већ светиње које Бог прослави као највеће србско Благо! То нема ниједан православни народ у своме памћењу...
Па да све ово и није ништа, зашто је онда католичка-римска курија пре више од 10
година званично обелоданила да неће да сарађује са Србском Православном Црквом докле год је она СВЕТОСАВСКА!
Србски народ, као један од Божијих народа, има у Светом Сави бесмртнога духовног оца и вечног учитеља. На основу тога, ми свакога ко себе сматра духовним чедом Светог Саве, називамо Светосавцем. Светосавац значи опредељеник и искушеника, али је истовремено и нека врста попчасне титуле међу православним народима.
Размисли о овоме брате Србине и заборави на критички приступ. Нисмо ми мудрији од наших предака.