.
Gospode...,čuješ li ovu moju molitvu tamo gore...?
Umorna sam Gospode...umorna od prevelikih želja ispredenih iz mog srca.
U tim željama pohodim snove,a oni mi se ne ostvaruju...
Gospode...,ja sam poput nemirne ptice u kavezu,a dozvoljavam da budem omedjena jedino nebom iznad svojih krila.
Ti najbolje poznaješ moju dušu i znaš da joj nikada neće biti dosta leta.
Da li si me kaznio kada si mi trajno usadio misao o slobodi,a onda me zatvorio u lavirintski kavez od snovidjenja,Gospode...?
Gospode...,ja se toliko zasanjam,da i budna kroz snove hodam,a ti nikoga ne šalješ da me omamljenu probudi.
Tebi priznajem poražavajuću istinu da često ne razlikujem dan od noći,vodu od vatre,led od magme,pesak od živog blata.
Ne razlikujem ponekad ni istinu od pritvorne laži...toliko me moj san može obmanuti.
I onda se pitam,ima li zaista razlike izmedju tvoja dva vremena koja si nam veličanstvenom kreacijom u amanet ostavio?
Ovog ovde,stvarnog i onog tamo,gore kojeg jedino u mašti možemo da zamislimo?
A ja samo jednu želju imam u ovoj svojoj molitvi i za njeno ispunjenje ti se obraćam,Gospode...
Želim jedan običan,mali svoj život.
Hoću da verujem u postojanost tog svog sveta,u sreću malih trenutaka i radost oko običnih stvari.
Onih stvari koje se mogu dosegnuti i za koje sa sigurnošću reći mogu reći :“da,moje su..“.
Jer,ako ih držim u ruci,onda mi one i pripadaju,zar ne?
I zato te molim,Gospode,da mojim lutanjima konačno dodje kraj...
I ne iskušavaj me više Gospode...dosta je bilo tvoje udeljene mi volje.
Zaustavi me u jurišanju na vetrenjače,zaštiti me od opsenarskih snova,što samo su slikovite iluzije magle i dima.
Ti snovi mi ne pripadaju,drže me zaočenu u varljivoj stvarnosti...ti snovi me neosetno ubijaju.
Mir želim,Gospode...utkaj njegove niti u moja snovidjenja.
Za stvarnost života te neću moliti....sa njom ću već umeti nekako,kao i do sada.
Stari smo znanci Život i ja....ratujemo već dugo,prekaljeni bitkama,u nerešenim ishodima,bez pobednika i gubitnika.
Ali,sa snovima...sa njima već ne umem,Gospode.
I zato te molim da mi kroz njih podariš svoj Znak...lik čoveka koji mi po tvojoj volji pripada.
Pomozi mi da ga prepoznam...ne toliko po liku njegovom,on nije važan.
Ukaži mi ga po obličju,duši i srcu,po krvi od koje je sazdan...krvi,slične mojoj.
Gospode...,čuješ li ovu moju molitvu tamo gore...?
Ja samo želim da ponovo imam život,jedan mali običan svoj život,Gospode.....
Ps.Za Aleksandra....
...
Gospode...,čuješ li ovu moju molitvu tamo gore...?
Umorna sam Gospode...umorna od prevelikih želja ispredenih iz mog srca.
U tim željama pohodim snove,a oni mi se ne ostvaruju...
Gospode...,ja sam poput nemirne ptice u kavezu,a dozvoljavam da budem omedjena jedino nebom iznad svojih krila.
Ti najbolje poznaješ moju dušu i znaš da joj nikada neće biti dosta leta.
Da li si me kaznio kada si mi trajno usadio misao o slobodi,a onda me zatvorio u lavirintski kavez od snovidjenja,Gospode...?
Gospode...,ja se toliko zasanjam,da i budna kroz snove hodam,a ti nikoga ne šalješ da me omamljenu probudi.
Tebi priznajem poražavajuću istinu da često ne razlikujem dan od noći,vodu od vatre,led od magme,pesak od živog blata.
Ne razlikujem ponekad ni istinu od pritvorne laži...toliko me moj san može obmanuti.
I onda se pitam,ima li zaista razlike izmedju tvoja dva vremena koja si nam veličanstvenom kreacijom u amanet ostavio?
Ovog ovde,stvarnog i onog tamo,gore kojeg jedino u mašti možemo da zamislimo?
A ja samo jednu želju imam u ovoj svojoj molitvi i za njeno ispunjenje ti se obraćam,Gospode...
Želim jedan običan,mali svoj život.
Hoću da verujem u postojanost tog svog sveta,u sreću malih trenutaka i radost oko običnih stvari.
Onih stvari koje se mogu dosegnuti i za koje sa sigurnošću reći mogu reći :“da,moje su..“.
Jer,ako ih držim u ruci,onda mi one i pripadaju,zar ne?
I zato te molim,Gospode,da mojim lutanjima konačno dodje kraj...
I ne iskušavaj me više Gospode...dosta je bilo tvoje udeljene mi volje.
Zaustavi me u jurišanju na vetrenjače,zaštiti me od opsenarskih snova,što samo su slikovite iluzije magle i dima.
Ti snovi mi ne pripadaju,drže me zaočenu u varljivoj stvarnosti...ti snovi me neosetno ubijaju.
Mir želim,Gospode...utkaj njegove niti u moja snovidjenja.
Za stvarnost života te neću moliti....sa njom ću već umeti nekako,kao i do sada.
Stari smo znanci Život i ja....ratujemo već dugo,prekaljeni bitkama,u nerešenim ishodima,bez pobednika i gubitnika.
Ali,sa snovima...sa njima već ne umem,Gospode.
I zato te molim da mi kroz njih podariš svoj Znak...lik čoveka koji mi po tvojoj volji pripada.
Pomozi mi da ga prepoznam...ne toliko po liku njegovom,on nije važan.
Ukaži mi ga po obličju,duši i srcu,po krvi od koje je sazdan...krvi,slične mojoj.
Gospode...,čuješ li ovu moju molitvu tamo gore...?
Ja samo želim da ponovo imam život,jedan mali običan svoj život,Gospode.....
Ps.Za Aleksandra....
...
i dva 
..hvala za visoku ocenu o ovom postu,dečkonjo....
