“I ne uvedi nas u iskušenje, no izbavi nas od zloga “
Poslednje moljenje glavne hrišćanske molitve, Molitve “Oče naš“, glasi ovako: I ne uvedi nas u iskušenje, no izbavi nas od zloga (Mt. 6, 13). Ovo moljenje je, od davnina, izazivalo nedoumice i bilo je tumačeno na sve moguće načine. Pre svega, šta znači ovo – “ne uvedi”? Znači li to da nas Sâm Bog iskušava, da nam On šalje stradanja, provere, iskušenja i sumnje kojih je prepun naš život i koje naš život često čine tako mučnim?
Ili, zar nas Sâm Bog muči, da bi nas, u konačnom ishodu, to mučenje, da tako kažemo, prosvetlilo ili spaslo? Dalje, kada se molimo da nas Bog izbavi “od zloga”, o kome se tu radi? Tu reč su prevodili i prevode naprosto kao “zlo”: “izbavi nas od zla”, jer jelinski original može da se prevede i kao “od zloga” i kao “od zla”. Bilo kako bilo, otkuda dolazi to zlo? Da li uopšte postoji Bog, ako u svetu sve vreme trijumfuje zlo i pobeđuju zli ljudi? I zašto je prisustvo silâ zla toliko očiglednije od prisustva sile Božije? Ako postoji Bog, zašto On dopušta sve to? I ako će, da tako kažem, Bog mene da spasi, zašto On neće da spasi i sve one koji na sve strane tako očigledno stradaju i propadaju?
Reći ćemo odmah da na ova pitanja nije lako odgovoriti. Ili još jasnije, na njih uopšte i nema odgovora, ako se pod odgovorom podrazumeva racionalno, razumsko, takozvano “objektivno” objašnjenje. Svi pokušaji takozvane “teodikeje”, to jest racionalnoga objašnjenja postojanja zla u svetu, u prisustvu Svemoćnoga Boga, bili su i neuspešni i neubedljivi, i protiv svih tih objašnjenja i dalje sa svom snagom važi čuveni odgovor Ivana Karamazova kod Dostojevskog: “Ako će buduća sreća biti sazdana na suzi samo jednog deteta, ja sa najvećim poštovanjem vraćam kartu za takvu sreću”. Ali, kakav se odgovor, onda, uopšte može dati?
I možda upravo tu počinje da se otkriva smisao, i čak ne toliko smisao, koliko unutarnja sila poslednjega moljenja Molitve “Očenaš“: “I ne uvedi nas u iskušenje, no izbavi nad od zloga”. Jer zlo nam, pre svega, dolazi kao iskušenje, upravo kao sumnja, kao narušenje vere, kao zacarenje pomračenosti, cinizma i nemoći naše duše.
Strašna sila zla nije toliko u njemu samom, koliko u narušenju naše vere u dobro i u to da je dobro jače od zla, narušenju koje je učinak zla. To i jeste iskušenje. I čak sami pokušaj da se objasni zlo, da se ono opravda, ako može tako da se kaže, bilo kakvim racionalnim objašnjenjima jeste jedno isto iskušenje, jeste unutarnja predaja pred zlom. Jer hrišćanski odnos prema zlu se upravo i sastoji u tome da je zlo neobjasnivo, neopravdivo, neosnovano, da je ono plod pobune protiv Boga, otpadništva od Boga, otkidanja od Istinitoga Života i da nam Bog ne objašnjava šta je to zlo, već nam daje silu da se borimo protiv zla i silu da pobeđujemo zlo. I ta pobeda, ipak, nije u tome da mi shvatimo i objasnimo zlo, već u tome da mi zlu suprotstavimo svu silu vere, svu silu nade i svu silu ljubavi, jer vera, nada i ljubav zapravo i jesu pobeda nad iskušenjem i, time, pobeda nad zlom.
I upravo tu pobedu je izvojevao Hristos, Onaj Čiji je čitav život bio jedno neprekidno kušanje. Oko NJega je sve vreme trijumfovalo zlo u svim njegovim vidovima, od masakra nevine dečice posle NJegovoga Rođenja pa sve do NJegove smrti u strašnoj samoći, kada je, izdan od svih, pretrpeo fizička mučenja i sramnu smrt na Krstu. Evangelije je zato, u izvesnom smislu, i kazivanje o pobedi zla i o pobedi nad zlom, povest o kušanjima Hristovim.
I Hristos nijedanput nije dao nikakvo objašnjenje zla, i zato ga nijedanput nije ni opravdao niti ozakonio, već je sve vreme zlu suprotstavljao – veru, nadu i ljubav. On nije ukinuo zlo, već je pokazao silu borbe protiv zla i tu silu nam je ostavio, i mi se upravo za tu silu molimo kada govorimo: “I ne uvedi nas u iskušenje”. U Evangeliju je kazano da se Hristu “one noći” – kada je u Getsimanskom vrtu, Sâm, iznemogao i satrven svim što se zbivalo, kako kaže Evangelije, počeo da se “žalosti i da tuguje” (Mt. 26, 37), tj. kada Ga je pritisla sva težina kušanja – javio Angeo sa Neba da bi Ga ukrepio.
Upravo se za tu tajanstvenu pomoć molimo i mi, da – u zlu, stradanju i iskušenju – ne bi popustila naša vera, da ne bi oslabila naša nada, da ne bi iščezla naša ljubav, da se ne bi tama zla zacarila u našoj duši i da sama duša ne bi postala izvor zla. Molimo se za to da imamo poverenja u Boga kao što je u NJega imao poverenja i Hristos, tj. za to da se o silu naše vere razbiju sva iskušenja.
Molimo se, takođe, i za to da nas Bog izbavi “od zloga”, i ovde nam je dato još jedno, ne objašnjenje već otkrivenje o ličnosnom karakteru zla, o [zloj] ličnosti kao nosiocu i izvoru zla.
Ne postoji nekakva stvarna sila po sebi koju bi bilo moguće nazvati mržnjom, već se ona, u svoj svojoj strašnoj moći, javlja u onome koji mrzi. Nema stradanja, već postoji onaj koji strada. Sve u ovom svetu, sve u ovome životu je – lično. I zato se mi u Molitvi Gospodnjoj molimo ne za izbavljenje od nekakvog bezličnog zla, već za izbavljenje “od zloga”. Izvor zla je u zlom čoveku, a to znači u čoveku u kome je zlo, na paradoksalni i strašni način, počelo da se prikazuje kao dobro, u čoveku koji živim zlom. I možda nam se upravo tu, u tim rečima o “zlome”, i daje jedino moguće objašnjenje zla, jer nam se tu zlo razotkriva ne kao neka bezlična suština razlivena po svetu, već kao tragedija ličnoga izbora, lične odgovornosti, lične odluke.
No, zato zlo i biva pobeđeno, tj. dobro trijumfuje jedino u ličnosti, a ne u nekakvim apstraktnim strukturama i organizacijama, i zato se mi, pre svega, i molimo za sebe same, jer svaki put kada u sebi pobedimo iskušenje, mi izabiramo veru, nadu i ljubav, a ne tamu zla.
U svetu tada započinje neki novi uzročno–posledični poredak, otkriva se nova mogućnost pobede, i zato se molimo: “Ne uvedi nas u iskušenje, već nas izbavi od zloga”.
