Ne daj da te prevarim.
nemoj da te prevari lice koje nosim.
Jer nosim masku, hiljadu maski,
maske koje se bojim da skinem,
a ni jedna od njih nisam ja.
Pretvaranje je moja druga priroda,
ali nemoj da te prevarim.
Molim te, Boga radi, ne daj da te prevarim.
Ostavljam utisak da sam siguran,
da je poverenje moje ime i smirenost moja igra,
da su moje vode mirne,da ja svime upravljam,
i da mi niko nije potreban.
Ipak,
ne veruj mi.
Moja površina izgleda mirna,ali to je
samo maska,uvek drukčija i koja me krije.
Ispod nje nema smirenosti.
Ispod nje je zbrka,strah i usamljenost,
Ali to krijem.Ne želim da to neko sazna.
Plašim se pomisli da neko vidi moju slabost i strah,
,zato stalno stvaram maske da se sakrijem,
lagodnu prefinjenu fasadu, da mi pomogne,
da me skrijem od pogleda koji je znan.
Ali baš takav pogled je moj spas;
moja jedina nada, i ja to znam.
Naravno,ako uz njega ide prihvatanje,
ako uz njega ide ljubav.
To je jedino što može da me oslobodi od mene samog,
od mojih sopstvenih zatvorskih zidova,
sa barijera koje sa toliko truda podižem.
To je jedino što me može uveriti
u ono u šta samog sebe ne mogu da uverim,
da ja zaista nešto vredim.
Ali ne govorim ti o tome,ne usuđujem se,bojim se
bojim sa da tvoj pogled neće biti praćen prihvatanjem,
neće biti praćen ljubavlju.
Bojim se da ćeš manje misliti na mene,
da ćeš me ismevati,a tvoj smeh će me ubiti.
Bojim se,da duboko u sebi nisam ništa
i da ćeš to ti videti i odbaciti me.
.
I tako igram svoju igru,moju očajničku sramnu igru
fasadom uverenosti
a uplašenog deteta u sebi.
I tako počinje blistava ali prazna parada maski
i moj život postaje bojište.
I dok ti uzaludno čavrljam
ljubaznim tonom u našem površnom razgovoru,
pričam ti sve,a u stvari ništa
i što je sve ono što plače u meni.
I tako dok prolazim kroz moju svakodnevicu
nemoj se zavaravati onim što govorim.
Molim te slušaj pažljivo
i pokušaj čuti
ono što nisam izrekao,
što bih želeo da kažem,
i što zbog opstanka moram da kažem
ali što ne mogu izreći.
Ne volim da se krijem.
Ne volim da igram lažne, površne igre.
Želim da prestanem sa njima.
Želim da budem ono što sam, da budem ja,
Ali moraćeš da mi pomogneš u tome.
Moraš da mi pružiš ruku,
iako izgleda da je to poslednje što želim.
Samo ti možeš da mi izbrišeš iz očiju
prazan pogled mrtvaca koji diše.
Samo me ti možeš prizvati u život.
Svaki put kad si ljubazna, nežna i ohrabruješ me,
svaki put kad pokušaš da razumeš jer ti je zaista stalo,
mom srcu počnu da niču krila,vrlo mala,
vrlo krhka krila,
ali krila!
Uz tvoju moć da me dotakneš
moći ćeš da udahneš život u mene,
želim to da to znaš,
želim da znaš koliko si mi važna
i kako možeš biti stvoritelj mog bića
od osobe kakav sam ja,
ako se na to odlučiš.
Samo ti možeš srušiti zid iza koga ja drhtim.
samo ti možeš ukloniti moju masku
samo ti možeš da me izbaviš
iz mog uznemirenog sveta senki,
iz mog usamljeničkog zatvora,
ako ti tako odlučiš.
Molim te odluči.
Ne zaobilazi me,
to neće biti lako za tebe
dugo verovanje o bezvrednosti,gradi snažne zidove
što bliže priđeš meni,slepo mogu da uzvratim.
To je nerazumno,ali uprkos onome što knjige kažu o čoveku
često sam i ja nerazuman.
Borim se baš protiv onih stvari,koje sam oplakao.
Ali čuo sam,da je ljubav jača od najčvršćih zidova
i u tome leži moja nada.
Molim te pokušaj urušiti te zidove
snažnim rukama
jer nežne ruke
deteta su vrlo osetljive.
Ko sam ja, možda ćeš se pitati.
Ja sam neko koga vrlo dobro znaš.
Ja sam svaki čovek kojeg sretneš,
Ja sam svaka žena koju sretneš.
Charles Carroll Finn
Poslednja izmena:
