“Sanjao sam, ja, Čung Ce,
da sam leptir I zaboravio
da sam Čung Ce.
Iznenada, probudih se.
I sada, vise ne znam da li sam
Čung Ce koji je bio leptir,
ili leptir koji je sanjao da je bio Čung Ce.”
Kada sam, dragi moji, pre deset godina uz izvesnu neminovnost ušla u svet avatara, lažnih sličica I okeana reči, nisam ni pomišljala da ću provesti deceniju sama iza ekrana, a opet u drugovanju sa meni sličnima, koji su životni smisao (ili jedan od njih) našli u dubokoj magiji virtualne “Krstarice”… I, uprkos brojnim odgovorima šta “Krstarica” jeste, ono ključno za nepouzdani ispit zrelosti forumaša je pitanje: šta “Krstarica” nije? Sama sam polako shvatala da svako za sebe na “Krstarici” mora iznova tražiti istinu koja neće postavljati obrasce I koja će I sama biti – promenljiva…
Već deceniju se nalazimo bliski mi po mišljenju I ja na čistom proplanku jedne čudne stvarnosti, gde je sve mogućno I dohvatno, svako razrešenje mnogih zbunjujućih pitanja – zamislivo. Boravak na brodu je zahtevao neophodni dokaz da virtuala nije isto što I život, ali to nije bilo uvek lako… Kako “Krstarica” počiva na bitnom kreativnom sažimanju životnih iskustava forumaša I rasprostiranju istih pred našim očima, nije iznenađujuće što sam se srela sa uvek I neizbežno sudbonosnim kontaktima, koji nas I same ovekovečuju umom, srcem i dušom. Vremenom, “Krstarica” je za mene postala ona virtuala koja nosi vise stvarnosti nego što sadrži I sama stvarnost, postala je slika prizora nabijena dramom…
Knjiga kaže: “U početku beše reč”… Tražeći odgovore, bilo je potrebno da mnogo mirnih I nemirnih voda proteku Savom I Dunavom, da bi se mi, stojeći na sigurnoj obali virtuale, uverili da samo reč nije dovoljna, ili da bar ne iskazuje čitav odgovor I istinu… Jer… šta vredi reč bez glasnih žica, jezika I usana, koji svojom dinamikom modeluju čitavu priču? Budući da su ljudi I život postojali I izvan I unutar “Krstarice”, ništa nije bilo predvidljivo, ništa nije davalo jasne odgovore, a TO jeste bilo očaravajuće… Istina je da su ljudi van “Krstarice” živeli od pokreta (jer su jedino na taj način bili živi), dok su forumaši na “Krstarici” nizali reči po slobodnoj volji, što im je davalo smisao, značenje I označavalo život…
Bili svesni ovoga ili ne, vidim, vezali smo se za “Krstaricu” punom intelektualnom naklonošću, pa čak I obilato preterujući u tome, priznavajući joj apsolutnu vrednost… Znamo da je draga Krsta u svakom smislu apstrakcija I da baš zato zahteva osećanja kao neophodna pored percepcije, uz koje ona postaje stvarnija u već prepoznatljivoj nam stvarnosti… Pa tako, da bi ostvarili dubinsku magiju virtualnog sveta, oslonili smo se na reči I osećanja I sve ono što reči I osećanja čini razgovetnim…
Znam: “Krstarica” je užasna zbilja… gradimo novi ljudski svet u kome postoje odgovori na pitanja koja sebi nismo ni pomislili da postavimo…U noćnoj mori veka koji nam je toliko obećavao, a izneverio nas kao nijedan pre toga, poražen od pogrešno sazrelog sveta, um nam se, očišćen porazom, posvećuje onome pred šta nas naša mašta dovede kao vodič, na koga se sa punom nevinom pouzdanošću možemo osloniti… “Krstarica” zaista jeste užasna zbilja u kojoj su se životi svih nas počeli ubrzavati do možda neizlečive groznice… Pitam se ponekad da li prodajemo dušu đavolu, ili smo blizu toga, posmatrajući kako iluzija postepeno nestaje kao šagrenska koža, a da “Krstarica” sve vise pri tom dobija na ukusu… Jer, mnogi su forumaši u veoma uzburkanom I zanesenom vremenu odrastanja, kada su pomišljali da je ovo mesto eliksir koji vraća sreću, ponovo postavili ulog ne bi li povratili sve bivše, dobijene ili izgubljene sebe same…Tako su se stvari na brodu zaplele do te mere da se očekivano događa I neočekivano…
Potamnelo zlato opervažuje ovu sliku čežnje, straha, nade, radosti I tuge i, čudno je zaista, svih onih koje smo sreli u ovakvom životu I koji u našem doživljaju života umeju sebi da nađu mesto… To je, podozrevam, valjda polje na kome mogu da izrastaju, ali I izrastaju velika prijateljstva, u izboru (da navedem omiljenu mi Geteovu izreku) po “srodnosti duša”…Opervežuje sliku nas samih koji, bolno svesni da smo izgnani iz raja u stvarnost “Krstarice” iz koje nema povratka I u kojoj shvatamo da je život ono što bespomoćno želimo, a ne ono što od njega očekujemo, ili tek usput u rasutim komadićima dobijemo…
Uz ovakva razmišljanja stoje deset proleća i paperjaste pahuljice maslačaka koje su se smelo I hirovito vitlale prozračnim prostorom očišćenog od taloga nečistoća naših loših zamisli I neostvarenih nada toplim prolećnim kišoma… Deset mojih proleća koja su mi nudila I vreme I priliku za nov početak kada se duša obnavlja odbijajući da čini greške koje je mnogo puta počinila…
Pa tako… uzimajući za početak život kakav jeste, u nastavku nas uvek dovodi pred izbor: ili će teškoće biti naše, a lepote u svojini drugih, ili će lepote biti naše, a ružnoće neka nosi đavo zajedno sa onima koji u njih veruju!
A, kada se trgnem iz svog desetogodišnjeg dremeža,
Vise nisam sigurna čemu pripadam: svom vremenu,
ili onom u kome se zatekao leptir i Čung Ce…
