MOJI PREPEVI

[grmilko]

Од скоро сам почео са препевима са енглeског и руског.
У новом броју "Serbian Literature Magazine" који се шаље свим иснтитутима славистике, објављено је 5 мојих препева Виљема Блејка.Храбро сам се „залетео“ баш на њега, јер је вероватно најтежи за препев. Рецимо, „Тигар“ је писан у 7-ерцу, а када га преведеш, добијеш преко 10 слогова. И сада ти то крати, а да задржиш смисао, риму, мелодику...

Наравно да нисам задовољан својим препевом, али ем теши што ни други нису до краја успешни.

The Tyger by William Blake

TIGER, tiger, burning bright
In the forests of the night,
What immortal hand or eye
Could frame thy fearful symmetry?

In what distant deeps or skies
Burnt the fire of thine eyes?
On what wings dare he aspire?
What the hand dare seize the fire?

And what shoulder and what art
Could twist the sinews of thy heart?
And when thy heart began to beat,
What dread hand and what dread feet?

What the hammer? what the chain?
In what furnace was thy brain?
What the anvil? What dread grasp
Dare its deadly terrors clasp?

When the stars threw down their spears,
And water'd heaven with their tears,
Did He smile His work to see?
Did He who made the lamb make thee?

Tiger, tiger, burning bright
In the forests of the night,
What immortal hand or eye
Dare frame thy fearful symmetry?

*
Мој препев:

Тигре, тигре, грудво плама
из дубоких горских тама
Чи’ бесмртни, ручни рад
направи тај страшни склад?

У ком кутку плавог неба
искру твоје око вреба,
побеђују крила тежу
канџе смело огањ стежу?

Чијих плећа моћне силе
сплеле твога срца жиле?
Кад ти срце куцат поче,
стопе први корак кроче?

Које ватре мами зов?
Који чекић, који ков?
Ког наковња тешки бат
слути нечи’ судњи сат?

Ко са копљем звезде скине
небом прска сузе њине
смешком прати своје дело?
Створи ли он јагње бело?.

Тигре, тигре, ватро жива
царе гора и масива
чије вечно око, рука
црта оквир твога струка?

 

[grmilko]

А ево једне Јесењинове песме, мало познате, али јаке. Као што Десанка жали цветне ливаде, тако и Серјожа жали класје жита:
Сергей Есенин:
ПЕСНЬ О ХЛЕБЕ

Вот она, суровая жестокость,
Где весь смысл — страдания людей!
Режет серп тяжелые колосья
Как под горло режут лебедей.

Наше поле издавна знакомо
С августовской дрожью поутру.
Перевязана в снопы солома,
Каждый сноп лежит, как желтый труп.

На телегах, как на катафалках,
Их везут в могильный склеп — овин.
Словно дьякон, на кобылу гаркнув,
Чтит возница погребальный чин.

А потом их бережно, без злости,
Головами стелют по земле
И цепами маленькие кости
Выбирают из худых телес.

Никому и в голову не встанет,
Что солома — это тоже плоть!..
Людоедке-мельнице — зубами
В рот суют те кости обмолоть

И, из мелева заквашивая тесто,
Выпекают груды вкусных яств...
Вот тогда-то входит яд белесый
В жбан желудка яйца злобы класть.

Все побои ржи в припек окрасив,
Грубость жнущих сжав в духмяный сок,
Он вкушающим соломенное мясо
Отравляет жернова кишок.

И свистят, по всей стране, как осень,
Шарлатан, убийца и злодей...
Оттого что режет серп колосья,
Как под горло режут лебедей.

*
ПЕСМА О ХЛЕБУ
Препев: Грмилко
Битисање на патњу се свело
Суровост је вечна, неумрла
српом кољу жуто класје зрело
ко лабуда испод бела грла.

Наше њиве ко мртвачке јаме
у освите августовске свеже,
увезане у снопове сламе
житнe влати беживотне леже.

Колицима, снопље мртвог жита
одвозе у гробницу - на гумно,
ђакон-возар опела им чита
на запрегу вичући безумно.

Па их затим у грубој нежности
све наслажу ко полутке меса
вршалицом ваде ситне кости
из тананих и сувих телеса.

И никоме мисао не сину
да то класје беше живо тело
бацају га житоједу - млину
ситне кости гурају у ждрело.

Пеку много укуснијег јела
од те масе коју с водом месе,
склизне црна, само споља бела
у желуцу јаја злобе снесе.

На убоје што жетелац зада
капље знојна и воњава слина
црева где то сламно месо пада
трује жрвањ разјареног млина.

Звизне замах, а сечиво засја
тих масовних убица у пољу
што тамане та невина класја
ко лабуде што под грлом кољу.

 

[grmilko]

А ево мог покушаја да потрефим римантичарски дух:
WHEN WE TWO PARTED
Lord Byron

When we two parted
In silence and tears
Half broken-hearted
To sever for years,
Pale grew thy cheek and cold,
Colder thy kiss;
Truly that hour foretold
Sorrow to this.

The dew of the morning
Sunk chill on my brow--
It felt like the warning
Of what I feel now.
Thy vows are all broken,
I hear thy name spoke
And light is thy fame:
And share in its shame.

They name thee before me,
A knell to mine ear;
A shudder comes o'er me
Why wert thou so dear?
They know not I knew thee,
Who knew thee too well:
Lond, long shall I rue thee,
Too deeply to tell.

I secret we met--
I silence I grieve,
That thy heart could forget,
Thy spirit deceive.
If I should meet thee
After long years,
How should I greet thee?
With silence and tears.

Мој препев:

КАД РАСТАСМО СЕ НАС ДВОЈЕ

Кад растасмо се двоје
у сузама и ћутке
срца напукла броје
ко године дуге тренутке,
образа хладна и сива
што хладе пољубац тад,
тај трен већ предсказива
сав овај чемер и јад.

На знојно чело се расу
јутарња роса што пада,
предсказа ми се у часу
оно што осећам сада.
Згажена обеђања,
и твоје „славе“ фама
име ти чујем, одзвања:
у румору бруке и блама.

Твоје ме име веза
у мојим ушима ври;
и преплави ме језа
што, душо, таква би?
Није имао нико
појма о нашој срећи,
а сад се кајем, толико
не могу речима рећи.

Прећутах за нас двоје
ни уздах свој не чух,
да срце не памти твоје
твој га заведе дух.
Да опет сретнем тебе
кад много лета мине
како да поздравим тебе?
Са сузом сред тишине.

 

[grmilko]

Почео сам и Серјожину "Ану Сњегину". И то од краја поеме, јер њу највише знамо. И, нашао сам неке фалинке Пешићевом препеву.
Израз "Залуд, неимарски" је незграпан, и нема ништа слично у оригиналу.
Такође, "и девојка је, друг нераздвојни" је удаљена од оригинала. Тамо не пише да ли су били другови, посебно не пише да су били нераздвојни, него пише да је била у белој одори (И девушка в белой накидке).
Ево како изгледа оригинал, Пешићев препев и мој:

ОРИГИНАЛ


Письмо как письмо.
Беспричинно.
Я в жисть бы таких не писал.

По-прежнему с шубой овчинной
Иду я на свой сеновал.

Иду я разросшимся садом,
Лицо задевает сирень.
Так мил моим вспыхнувшим взглядам
Погорбившийся плетень.

Когда-то у той вон калитки
Мне было шестнадцать лет.
И девушка в белой накидке
Сказала мне ласково: "Нет!"

Далекие милые были!..
Тот образ во мне не угас.

Мы все в эти годы любили,
Но, значит,
Любили и нас.

*
ММ ПЕШИЋ:
Писмо, ко писмо.
Залуд, неимарски.
Никад не бих писо ја писма та.
Ко некад огрнут у плашт овчарски,
к стаји за сено корачам ја.

Идем кроз бујну башту широку,
пада на лице јоргован блед.
Тако је драга мом врелом оку
погнута ограда, сав дуги ред ...

Некад сам крај тих вратница двојни'
имао шеснаест година, пре ...
И девојка је — друг нераздвојни,
рекла ми тихо и нежно: "Не!"

Далеки драги дани несвели!...
Никад да мине та слика и глас.

Тих година смо ми сви волели,
али су, богме,
волели и нас.

*
ПРЕПЕВ ГРМИЛКО

Писмо ко писмо,
сета се пришуња,
не пишем писма тужна као њено,

огрнут скутом овчарског гуња
ко некад идем ка штали за сено.

Корачам кроз башту, лишће ми шушти,
поглед ми поздравом јоргован зари,
а драгом знанцу поздрав немушти
шаље и плот нахерен, стари.

Са својих шеснаест ову сам башту
трептајем својим лако зањихо,
а девојка у белом плашту
рекла ми "не" нежно и тихо.

Драги, све вас сећањем пових
где заборава тама не пада

сви смо ми волели година ових
ал’ значи
и нас су волели тада.

*
Ако неко зна руски, волео бих да напише какав коментар, позитиван или негативан.... Да видим где сам...