Dok su bili u dvorištu štenci su pravili haos. Vukli su za nogavice, saplitali, igrali se, režali jedno na drugo, razvlačili sve čega su mogli da se dočepaju. Papuče, patike, krpe za sudove bili su svuda. Misteriozno su nestajale činije, sitan alat, metle i djubravnici, drvca za potpalu, kanapi. Jednog dana sam prostrla zavese. Male, kratke od markizeta začas su se osušile. Pogledam, a na sred travnjaka leži zavesa. Uzmem je u ruku i pitam strogim glasom
„Ko je ovo uradio?“
Svi leže i nastavljaju da rade to što su započeli samo Aleksa pobeže pod čempres. Gad mali preslatki. Inače, Aleksa je prvobirajuće štene koje je vlasnik mužjaka odabrao za sebe. Bio je prelep, krupan, pametan i nenormalno nestašan. Svi mužjaci su bili pirgavi kao Maza, samo je ženkica Maša bila čisto bela sa velikim oranž tufnama kao i njen otac. Aleksu je poklonio svojim prijateljima koji su imali blago retardiranu devojčicu. Pas joj je, kako kažu, mnogo pomogao, opustio je, lakše je savladjivala probleme, ulepšao život svim ukućanima i toliko su ga obožavali da su ga totalno razmazili. Bilo mi je drago zbog toga. Ko kaže da nema dobrih ljudi na ovom svetu?
Ja sam na proleće kupila 9 istih niskih žbunastih tamno crvenih ruža krupnog cveta. To je vrsta ruža koja cveta više puta godišnje i na svakoj grani ima puno cvetova. . Posadili smo ih po ivici travnjaka u polukrug. Ideja mi je bila da te ruže kada se razbokore budu kao tamno crvena bordura oko travnjaka. Od te moje ideje nije bilo ništa jer su ih vrtiguzi pojeli. Kako su bile mlade i niske taman su im bile zgodne da legnu kraj njih i glodju vrhove. Znam ja da su njih zubići svrbeli ali bre mogli su da glodju isečena drva a ne moje ruže.
Moje bebe, tj Mazine, su bili pravi mali prepametni vragolani. Tolika energija me je zaprepastila. Znam da je i Maza kao štene bila kao struja ali sada je to zaista bilo mnogo struje. Komšijska deca su ih mazila, igrala se sa njima. Oni su se medjusobno igrali a Maza je polako počela da ih podučava nekim kerećim stvarima. Svi su bili kao pufnice, preslatki, mekani i trobojni. Pored oranž-bele boje imali su i crne fleke od smole koje sam bezuspeha pokušavala da skinem. Na kraju, kada smo ih davali ljudima uveravali smo ih da je to bebeća dlaka i da će ionako otpasti. Mislim, to je bila istina ali ipak.....
A što su učili brzo. Pa to je neverovatno. Milina ih je gledati. Kada pljesnem rukama I pozovem “bebe” sedam malih vrtećih bezrepih dupeta doleće sa svih strana I obavezno njihova ponosna majka ne bi li nešto ižickala. Kada izlazim iz kuće osete me I sedam šarenih glava viri iz kućice. Propnu se prednjim nožicama na ivicu kućice I glavice sa sve onim ljubopitljivim okicama im vire iza drvenog zida. A posle klope samo odu u kućicu I popadaju jedno preko drugog, umorne male dušice.
I dresirala sam ih hahahaha.....zapravo ja sam se igrala i uživala maksimalno. Tako mali su naučili da stanu u polukrug na tremu kada pljesnem I kažem “bebe keks”. Ja sednem na stolicu I oni se poredjaju ispred mene u polukrug I svi sede. Uvek krećem od prvog s moje leve strane.
“Aleksa” I on bez skakanja zine I dam mu mali komad keksića
“Borivoje” I on zine bez skakanja I dobije kesić
“Gligorije” I on zine I dobije keks
I tako redom. Nema skakanja I otimanja od drugih. Onaj ko to uradi dobije blago kažiprstom preko njuškice, vratim ga na mesto komandom “sedi” I normalno ne dobije keks.
Da li mi verujete da mi je trebalo dva popodneva sa vežbom od 15 minuta da ih to naučim (duže ne može da se radi jer im pada koncentracija). Naravno da nije bilo savršeno, naravno da smo narednih dana to uvežbali, ali osnovu su naučili za samo 30 minuta I to svi čoporativno. To smo ponavljali svakog popodneva. Posle nekoliko dana nije bilo ni jednog ispada. Bila sam jako ponosna na moje bebe a komšije očarani. E sad, kada su došle Macine kolege, lovci, sudije, odgajivači, pokazali smo im šta znamo a oni su me gledali otvorenih usta. Kažu da nikada nisu videli da tako mala štenad tako lepo slušaju. Razlog, halapljivi na majku a keksić im se jako dopao.......i neko treba da radi sa njima, što oni očigledno nisu bili voljni da čine. Tako smo mi izvodili predstavu na oduševljenje publike. Macin kolega reče "Baš se vidi da uživaš sa psima." "Ma, ješnog kera možete naučiti brzo raznim stvarima, a moje bebe su I ješne I pametne" odgovaram. "Nije samo to Ljiljo, ti voliš i umeš ovo da radiš, u tome je caka. Svaka čast, ovako male a naučene još nisam video". A ja, rastem kao kvasac.
Uveče, bebe poležu na jorgan u njihovoj kućici, zavlada mir u dvorištu i mrak obavije čemprese, tišina, zvezde i čvrčci koji se čuju. Uzmem hoklicu i sednem kraj kućice. Mazim i posmatram moje mališane, glava mi je prazna, samo osećam meku dlaku pod rukom i meškoljenje po nekog šteneta.......par minuta samo mog mira.
ovo prvo štene, sa tufnom na glavi je Šaša-Maša
URL=http://img50.imageshack.us/i/99930081.jpg/]
[/URL]
od srca
Toliko ljubavi prema njima a samo u jednom srcu?