Moje psihicko stanje

[cepelin123]

Imam 24 godine. Prije par godina sam dozivio pocetak anksioznosti na koji se nadovezala depresija, to stanje je dovelo do mog odlaska psihijatru. Moje psihicko stanje je bilo tesko. Kasnije sam imao prisilne misli kada bih bio anksiozan ali sam to naucio da podnosim pa mi to nije stvaralo toliki problem.

Slijedio sam upute psihijatra i citao sam mnogo i mnogo kako bih sebi pomogao. Put mog opravka i ozdravljenja je bio dug, jako dug ali moram priznati uspjesan.

Zadovoljan sam svojim psihickim stanjem u odnosu prije dvije godine ili godinu ipo.
Imam problem sto me osobe iz okruzenja umore svojom napetoscu ili ruznim rjecnikom i to me opterecuje i vraca tjeskobu a time i strah da ce mi se ponoviti proslost.

Dopustite mi da vam navedem sta mi se danas desilo.
Jedna osoba, meni bliska, me jutros verbalno napala (razlog ne bih navodio stvarno je beznacajan), u kratkom vremenskom periodu sam zaprimio toliko uvreda i psovki da sam kroz grad od straha isao u grcu i s knedlom u grlu. Oci su mi bili tako teske, oci su htjele da placem a ja nisam dozvolio da ljudi ne bi skontali da placem.
Sad mi je krivo sto nista nisam odgovorio toj osobi vec sam bio sokiran i samo sam sutio i molio Boga da muka sto prije zavrsi.

Druga situacija danas, poznanik, prica mi nesto i ja govorim: "nisi valjda to uradio?" i dobijem odgovor "u p**** m***erinu", u tom trenutku ostajem zbunjen, poznanik nastavlja komunikaciju kao da nije nista oposvao. Jedva sam cekao da izadjem iz auta tog poznanika.
Sad se dvoumim je li ta psovka bili upucena meni iako nije upotrijebio rijec "mrs" ili nije.
Zbog ovih stresova krece ruminacija da sam sebi nametnuo opet osjecaj nize vrijednosti i samokrivnje jer nisam odbrusio doticnim osobama, strah me da nisam nista napredovao.

Psihijatrica je rekla da imam izrazen superego, vidjela je da imam izrazen osjecaj samokrivnje, previse skromnosti i poslusnosti. Trudim se da suzbijem to i uspjevam. Ali nekako ja se lakse osjecam kad presutim odnosno iskuliram nego da kazem nesto.

Ja se stvarno trudim da slijedim upute doktora i sredio sam svoj zivot, uredno spavam, panicnih napada imam daleko manje.

Sta da radim po pitanju ovakvih situacija s ljudima?

 

[Sweet Dreams167]

Ljudi ce te tretirati onako kako im dozvolis.Odbrusi im slobodno.

 

[Џорџи]

Bas na pola citanja tedoh reci da ti je psihijatar samo zamazao stvarnost fejk samopouzdanjem,bolje bi bilo da si nasao ribu i bacio se na neki sport

 

[Džudi S]

Jedna osoba, meni bliska, me jutros verbalno napala (razlog ne bih navodio stvarno je beznacajan), u kratkom vremenskom periodu sam zaprimio toliko uvreda i psovki da sam kroz grad od straha isao u grcu i s knedlom u grlu

Ako je razlog beznačajan, zašto te je to toliko povredilo?

Druga situacija danas, poznanik, prica mi nesto i ja govorim: "nisi valjda to uradio?" i dobijem odgovor "u p**** m***erinu", u tom trenutku ostajem zbunjen, poznanik nastavlja komunikaciju kao da nije nista oposvao

Tebi zapravo smetaju psovke? Zašto?

Sta da radim po pitanju ovakvih situacija s ljudima?

Da li si o tome razgovarao sa psihijatricom?

 

[Ništak]

Poradi malo na jačanju svog samopouzdanja i asertivnosti, na primer kada je taj lik opsovao u autu, trebao si da ga pitaš šta je rekao, ako je opsovao tebe to nije u redu i lik je prešao granicu. Možda si i ti prebacio pa nisi lepo razumeo. Ali imao si pravo da pitaš šta je rekao, a ovako si konstantno brinuo da li je to upućeno tebi. Svakako povuci granice u komunikaciji sa ljudima gde definišeš šta je prihvatljivo a šta ne. Kada ih pređu upozori ih, većina normalnih ljudi će tvoje upozorenje da uzme u obzir, a ako ne, samo se udalji od takvih ljudi jer svakako nisu dobri za tebe. Šta će ti neko ko narušava tvoj integritet i gazi preko tvojih granica.

 

[cepelin123]

@Џорџи nije mi dala lazno samopouzdanje, zasto bi? Ja napredujem po pitanju svog zdravlja jer sam znam, osjetim, ne treba niko da me uvjeri ili razuvjeri u to.

Da li si o tome razgovarao sa psihijatricom?
Ako je razlog beznačajan, zašto te je to toliko povredilo?
Tebi zapravo smetaju psovke? Zašto?

Nisam. Samo mi je diskretno navela da ne trebam uvijek "postovati autoritet".
Zato sto je stvar nebitna i ta osoba je osula paljbu po meni zbog tako nebitne stvari. Pitam se samo sta bi bilo da je nesto ozbiljnije u pitanju, sta bi ta osoba tek da mi uradi.
Smetaju mi jednostavno. Vrijedjaju me i stvaraju mi traumu.

@Ništak hvala ti na odgovoru. Zbunilo me jer nije zvucalo kao direktna psovka a opet... nadam se da si uspio da razumijes iz mog upisa kako je to izgledalo. Ali ako sam ja presao granicu onda me treba lijepo upozoriti a ne posvkom uzvracati.

 

[Џорџи]

Pa ok al si puko na nebuloze koje se svakom svakodnevno desavaju i ne primecujemo ih

 

[Urwald]

Imam 24 godine. Prije par godina sam dozivio pocetak anksioznosti na koji se nadovezala depresija.

Kako je bilo pre tog perioda po pitanju anksioznosti/depresije, takođe da li se neka promena u tvom životu desila kada je ovo počelo?

to stanje je dovelo do mog odlaska psihijatru. Moje psihicko stanje je bilo tesko. Kasnije sam imao prisilne misli kada bih bio anksiozan ali sam to naucio da podnosim pa mi to nije stvaralo toliki problem.

Psiholog je bolja opcija za ove situacije (posebno neki matoriji lik bez dlake na jeziku).

Slijedio sam upute psihijatra i citao sam mnogo i mnogo kako bih sebi pomogao. Put mog opravka i ozdravljenja je bio dug, jako dug ali moram priznati uspjesan.

Šta si tačno čitao? Čitanje članaka može sa koristi za ublažavanje simptoma/napada, mada koren problema ostaje...

Zadovoljan sam svojim psihickim stanjem u odnosu prije dvije godine ili godinu i po.
Imam problem sto me osobe iz okruzenja umore svojom napetoscu ili ruznim rjecnikom i to me opterecuje i vraca tjeskobu a time i strah da ce mi se ponoviti proslost.

Prošlost u smislu?

Dopustite mi da vam navedem sta mi se danas desilo.
Jedna osoba, meni bliska, me jutros verbalno napala (razlog ne bih navodio stvarno je beznacajan), u kratkom vremenskom periodu sam zaprimio toliko uvreda i psovki da sam kroz grad od straha isao u grcu i s knedlom u grlu. Oci su mi bili tako teske, oci su htjele da placem a ja nisam dozvolio da ljudi ne bi skontali da placem.

Rekao bih da i nije nebitno jer inače ne bi prouzrokovalo takvo stanje.
Za šta te je tačno teretila ta osoba?

Sad mi je krivo sto nista nisam odgovorio toj osobi vec sam bio sokiran i samo sam sutio i molio Boga da muka sto prije zavrsi.

To baš nije dobro, jer ćeš jednog dana da pukneš i potencijalno ćeš napraviti kolateralnu štetu...
Poželjno bi bilo da naučiš kako da budeš ono što ljudi zovu "đubre" - ako neko tebe napada bili verbalno ili fizički poželjno je uzvratiti.

Druga situacija danas, poznanik, prica mi nesto i ja govorim: "nisi valjda to uradio?" i dobijem odgovor "u p**** m***erinu", u tom trenutku ostajem zbunjen, poznanik nastavlja komunikaciju kao da nije nista oposvao. Jedva sam cekao da izadjem iz auta tog poznanika.

Šta je taj uradio da si se začudio?

Sad se dvoumim je li ta psovka bili upucena meni iako nije upotrijebio rijec "mrs" ili nije.
Zbog ovih stresova krece ruminacija da sam sebi nametnuo opet osjecaj nize vrijednosti i samokrivnje jer nisam odbrusio doticnim osobama, strah me da nisam nista napredovao.

Overthinkuješ...

Psihijatrica je rekla da imam izrazen superego, vidjela je da imam izrazen osjecaj samokrivnje, previse skromnosti i poslusnosti. Trudim se da suzbijem to i uspjevam. Ali nekako ja se lakse osjecam kad presutim odnosno iskuliram nego da kazem nesto.

Ako si odrastao u okruženju gde ti recimo roditelji nisu dozvoljavali da izraziš mišljenje, svađali su se/tukli i sl. Možeš da se razviješ u povučenog/fearful tipa.

Ja se stvarno trudim da slijedim upute doktora i sredio sam svoj zivot, uredno spavam, panicnih napada imam daleko manje.

Sta da radim po pitanju ovakvih situacija s ljudima?

Ništa za sada...

Moraš da izgradiš svoj identitet kao odrastao muškarac, to se više odnosi na fizičku stranu ličnosti. Izloži se sam napetim situacijama, započni konflikte i budi nekada "đubre" dok ti se sve ne iskristališe i dok ti nivo anksioznosti postane skroz beznačajan.
A i kada te neko verbalno napadne obrusi mu/joj 3x gore tako da cela ulica čuje, pa ćeš videti kakva će se anksioznost razviiti kod njih i kako će ućutati

 

[milance19]

Imam 24 godine. Prije par godina sam dozivio pocetak anksioznosti na koji se nadovezala depresija, to stanje je dovelo do mog odlaska psihijatru. Moje psihicko stanje je bilo tesko. Kasnije sam imao prisilne misli kada bih bio anksiozan ali sam to naucio da podnosim pa mi to nije stvaralo toliki problem.

Slijedio sam upute psihijatra i citao sam mnogo i mnogo kako bih sebi pomogao. Put mog opravka i ozdravljenja je bio dug, jako dug ali moram priznati uspjesan.

Zadovoljan sam svojim psihickim stanjem u odnosu prije dvije godine ili godinu ipo.
Imam problem sto me osobe iz okruzenja umore svojom napetoscu ili ruznim rjecnikom i to me opterecuje i vraca tjeskobu a time i strah da ce mi se ponoviti proslost.

Dopustite mi da vam navedem sta mi se danas desilo.
Jedna osoba, meni bliska, me jutros verbalno napala (razlog ne bih navodio stvarno je beznacajan), u kratkom vremenskom periodu sam zaprimio toliko uvreda i psovki da sam kroz grad od straha isao u grcu i s knedlom u grlu. Oci su mi bili tako teske, oci su htjele da placem a ja nisam dozvolio da ljudi ne bi skontali da placem.
Sad mi je krivo sto nista nisam odgovorio toj osobi vec sam bio sokiran i samo sam sutio i molio Boga da muka sto prije zavrsi.

Druga situacija danas, poznanik, prica mi nesto i ja govorim: "nisi valjda to uradio?" i dobijem odgovor "u p**** m***erinu", u tom trenutku ostajem zbunjen, poznanik nastavlja komunikaciju kao da nije nista oposvao. Jedva sam cekao da izadjem iz auta tog poznanika.
Sad se dvoumim je li ta psovka bili upucena meni iako nije upotrijebio rijec "mrs" ili nije.
Zbog ovih stresova krece ruminacija da sam sebi nametnuo opet osjecaj nize vrijednosti i samokrivnje jer nisam odbrusio doticnim osobama, strah me da nisam nista napredovao.

Psihijatrica je rekla da imam izrazen superego, vidjela je da imam izrazen osjecaj samokrivnje, previse skromnosti i poslusnosti. Trudim se da suzbijem to i uspjevam. Ali nekako ja se lakse osjecam kad presutim odnosno iskuliram nego da kazem nesto.

Ja se stvarno trudim da slijedim upute doktora i sredio sam svoj zivot, uredno spavam, panicnih napada imam daleko manje.

Sta da radim po pitanju ovakvih situacija s ljudima?

Osluškuj sebe.
Dozvoli sebi da i sam doneseš neke zaključke.
Prejak super ego sam i ja imao ali i to se da... Srediti
Ima dobrih psihijatara i psihologa ali živi život!
Ništa nije katastrofa

 

[Monteverdi]

ko super ego ustroji ogleda mu se na svim poljima

najvise na umetnickom

 

[Monteverdi]

moje psiićko stanje je complicated

i da, mnogo toga je u zivotu katastrofa i sto se pre prviknes da ces u zivotu imati katastrofe, lakse ce ti biti no da se optimisticno ko idiot grlis sa vetrenjacama lazne srece.

 

[Belgradeboy]

Imam 24 godine. Prije par godina sam dozivio pocetak anksioznosti na koji se nadovezala depresija, to stanje je dovelo do mog odlaska psihijatru. Moje psihicko stanje je bilo tesko. Kasnije sam imao prisilne misli kada bih bio anksiozan ali sam to naucio da podnosim pa mi to nije stvaralo toliki problem.

Slijedio sam upute psihijatra i citao sam mnogo i mnogo kako bih sebi pomogao. Put mog opravka i ozdravljenja je bio dug, jako dug ali moram priznati uspjesan.

Zadovoljan sam svojim psihickim stanjem u odnosu prije dvije godine ili godinu ipo.
Imam problem sto me osobe iz okruzenja umore svojom napetoscu ili ruznim rjecnikom i to me opterecuje i vraca tjeskobu a time i strah da ce mi se ponoviti proslost.

Dopustite mi da vam navedem sta mi se danas desilo.
Jedna osoba, meni bliska, me jutros verbalno napala (razlog ne bih navodio stvarno je beznacajan), u kratkom vremenskom periodu sam zaprimio toliko uvreda i psovki da sam kroz grad od straha isao u grcu i s knedlom u grlu. Oci su mi bili tako teske, oci su htjele da placem a ja nisam dozvolio da ljudi ne bi skontali da placem.
Sad mi je krivo sto nista nisam odgovorio toj osobi vec sam bio sokiran i samo sam sutio i molio Boga da muka sto prije zavrsi.

Druga situacija danas, poznanik, prica mi nesto i ja govorim: "nisi valjda to uradio?" i dobijem odgovor "u p**** m***erinu", u tom trenutku ostajem zbunjen, poznanik nastavlja komunikaciju kao da nije nista oposvao. Jedva sam cekao da izadjem iz auta tog poznanika.
Sad se dvoumim je li ta psovka bili upucena meni iako nije upotrijebio rijec "mrs" ili nije.
Zbog ovih stresova krece ruminacija da sam sebi nametnuo opet osjecaj nize vrijednosti i samokrivnje jer nisam odbrusio doticnim osobama, strah me da nisam nista napredovao.

Psihijatrica je rekla da imam izrazen superego, vidjela je da imam izrazen osjecaj samokrivnje, previse skromnosti i poslusnosti. Trudim se da suzbijem to i uspjevam. Ali nekako ja se lakse osjecam kad presutim odnosno iskuliram nego da kazem nesto.

Ja se stvarno trudim da slijedim upute doktora i sredio sam svoj zivot, uredno spavam, panicnih napada imam daleko manje.

Sta da radim po pitanju ovakvih situacija s ljudima?

Ljude ne shvataj previše k srcu. Prolazni su. Nebitni. Neko kraće, neko duže svi se rasture i odu kao da te nisu poznavali. Biće ti lakše kad to shvatiš.

 

[Araon]

Moraš da izađeš iz stava žrtve, da se uvek nelagodno osećaš kad te neko verbalno napadne ili opsuje ili ti kaže nešto loše.

Prvo, nemoj da dozvoljavaš da te neko napada, verbalno ili fizički. Apsolutno nisi dužan da trpiš da te bilo ko napada, naaaaročito ako nisi uradio doslovno ništa i svestan si toga. Doslovno ti si taj koji će da kroji kakav neko tretman ima prema njemu.

Čak ne moraš ni ti njih da napadaš, dovoljno je da kažeš "od*ebi, bre" ili "otkud ti ideja da tako razgovaraš sa mnom?".

Meni je XY puta rešilo sve probleme kad sam viknuo na tu osobu "odakle ti ideja da mi se tako obraćaš?", trenutno sam rešio sve probleme sa tom osobom.

Nemoj ni da se ustručavaš puno da ih sastaviš šakom. Ne preporučujem nasilje, ali je činjenica da će ti mnogi glumiti mangupe jer se ti skupiš, oni vide da mogu i to se nastavlja.

 

[bas kao]

on nije takva osoba, ajde ne lupajte, pa ne moze sada da se pretvpri u tabadziju

Sta da radim po pitanju ovakvih situacija s ljudima?

nista, ljudi su jos gori, spasavaj se ko moze

Imam problem sto me osobe iz okruzenja umore svojom napetoscu ili ruznim rjecnikom i to me opterecuje i vraca tjeskobu a time i strah da ce mi se ponoviti proslost.

ne dozvoli im, moras da si jaci, otporniji
ali ne cekaj da se smoris, napustaj prostoriju, to drustvo, nisi duzan nikoga da trpis

Zbunilo me jer nije zvucalo kao direktna psovka a opet... nadam se da si uspio da razumijes iz mog upisa kako je to izgledalo. Ali ako sam ja presao granicu onda me treba lijepo upozoriti a ne posvkom uzvracati.

znaju neki da budu dvosmisleni, ne znas jel mu psovka uzrecica ili psuje tebe

ti si samo mlad i naivan, pa ne znas sta sve ima, tesko ces pocitati, to moras da iskusis, ali pazi, ko se cuva i Bog ga cuva, ne trebaju coveku bas sva zivotna iskustva, ako mozes biraj drustvo, pusti ove siledzije