Увијек сам била у неку руку побожна. Није то оно класично стање човјека који се моли Богу јер су га тако учили или тјерали, већ мој избор. Некада, када немам са ким да разговарам, једноставно разговарам са Њим. Мислим да ме Он најбоље разумије.. Ако ништа друго, бар ме увијек слуша и не прави глупе примједбе на моје изборе, не осуђује ме због грешака и сигурно не одаје моје тајне, а знам да зна..
Ево, напримјер, ситуације у којој сам се нашла прије пар ноћи - не могу да спавам, вани пљушти киша, јако је хладно, иако је јул у пуној снази.. Читала сам "Исповест из Харема", за коју ми је једна другарица недавно рекла (када сам одлучила да је напокон прочитам) да не треба да то САДА узимам, јер је књига одавно аут. Нисам могла а да не примијетим, и то иронично, да једној гимнзијалки дефинитивно не требају такви глупи испади. Ако књига може да изађе из моде - каква год да је, онда сам ја реинкарнација Брижит Бардо! И тако, размишљам о томе какву ли то умјетничку вриједност заправо има тај скуп страница, реченица и ријечи, а не могу сама себе да спријечим од анализирања двјесто ствари упоредо.
Мислим о Теодори, иначе мојој најбољој другарици, па о поклону који сам требала да купим Марији, а нисам (лијена сам, и не могу да то промијеним), размишљам о Воји (којег сам ту ноћ и сањала), о сестрама, о љетовању, пријемном за факултет, екскурзији.. Знаааам, једном кад почнем да размишљам о том створу (Воји), једноставно, све друго падне у таму и борим се да не замишљам неке ситуације које би ме и као маштања скупо коштале! У исто вријеме ме излуђује и јако занима, нервира и драг ми је.. А највише од свега бих само хтјела да је опет ту, као прије три године, да ме загрли и да знам да ће све бити уреду. Мада, ништа од тога, бар тренутно.
И тако.. Питам себе и Овог изнад зашто сам толико слуђена у посљедње вријеме, зашто ми никако не иде од руке да се концентришем и одредим шта желим од себе и других. У једном моменту, чујем одговор: "Драга, ти си у пубертету, не знам зашто очекујеш од себе да треба да знаш шта желиш. Само ме пусти да те усмјеравам гдје сматрам да ћеш најбоље да прођеш а на теби је да се више смијеш и излазиш. На крају крајева, нађи ми једну тинејџерку која је задовољна тим што чиним за њу. Не знате ви још шта је добро за вас.." Блаблабла - класично родитељски! А опет, знам да Је апсолуно у праву. Са тим мислима сам утонула у сан.. Кхм! Некад Му се дивим! Како може да остане усресређен и држи све конце у рукама поред мојих блесавих снова, жеља и ситуација из којих се једва извлачим?! Како га не нервирам?
Мислим да ме никада неће напустити, колико год ме је тешко усмјеравати у вољети. Ко мене не би волио, поред свега што јесам и што дефинитивно никада нећу бити?!
Ево, напримјер, ситуације у којој сам се нашла прије пар ноћи - не могу да спавам, вани пљушти киша, јако је хладно, иако је јул у пуној снази.. Читала сам "Исповест из Харема", за коју ми је једна другарица недавно рекла (када сам одлучила да је напокон прочитам) да не треба да то САДА узимам, јер је књига одавно аут. Нисам могла а да не примијетим, и то иронично, да једној гимнзијалки дефинитивно не требају такви глупи испади. Ако књига може да изађе из моде - каква год да је, онда сам ја реинкарнација Брижит Бардо! И тако, размишљам о томе какву ли то умјетничку вриједност заправо има тај скуп страница, реченица и ријечи, а не могу сама себе да спријечим од анализирања двјесто ствари упоредо.
Мислим о Теодори, иначе мојој најбољој другарици, па о поклону који сам требала да купим Марији, а нисам (лијена сам, и не могу да то промијеним), размишљам о Воји (којег сам ту ноћ и сањала), о сестрама, о љетовању, пријемном за факултет, екскурзији.. Знаааам, једном кад почнем да размишљам о том створу (Воји), једноставно, све друго падне у таму и борим се да не замишљам неке ситуације које би ме и као маштања скупо коштале! У исто вријеме ме излуђује и јако занима, нервира и драг ми је.. А највише од свега бих само хтјела да је опет ту, као прије три године, да ме загрли и да знам да ће све бити уреду. Мада, ништа од тога, бар тренутно.
И тако.. Питам себе и Овог изнад зашто сам толико слуђена у посљедње вријеме, зашто ми никако не иде од руке да се концентришем и одредим шта желим од себе и других. У једном моменту, чујем одговор: "Драга, ти си у пубертету, не знам зашто очекујеш од себе да треба да знаш шта желиш. Само ме пусти да те усмјеравам гдје сматрам да ћеш најбоље да прођеш а на теби је да се више смијеш и излазиш. На крају крајева, нађи ми једну тинејџерку која је задовољна тим што чиним за њу. Не знате ви још шта је добро за вас.." Блаблабла - класично родитељски! А опет, знам да Је апсолуно у праву. Са тим мислима сам утонула у сан.. Кхм! Некад Му се дивим! Како може да остане усресређен и држи све конце у рукама поред мојих блесавих снова, жеља и ситуација из којих се једва извлачим?! Како га не нервирам?
Мислим да ме никада неће напустити, колико год ме је тешко усмјеравати у вољети. Ко мене не би волио, поред свега што јесам и што дефинитивно никада нећу бити?!