Moje priče

Obožavam da vozim Beogradom u predvečerje.
Saobraćajna gužva na tren utihne.
Oni koji se vraćaju sa posla već su u svojim stanovima
a oni koji idu u provod tek su počeli da se spremaju.
Društvo mi prave zakasneli taksisti koji jedva čekaju da parkiraju
i umorni vozači GSB-a koji dremljivo broje stanice do zavrsetka smene.
Svetla na prozorima se pale i iza njih počinje život.
Radosti,tuge,razočarenja,strasti,mržnje...svaka sudbina za sebe.
Tako blizu a opet tako daleko.
Uvek sam se pitao sta žele svi ti ljudi.
O čemu sanjaju? Čemu se nadaju i koga vole?
Možda bas u soliteru preko puta ljubav njihovog života provodi jos jedno dosadno veče gledajući turske serije a oni to ni ne slute odlazeći da uplate tiket u obliznju kladionicu.
Nadam se i navijam da se sretnu.
Ovaj grad ce biti lepši za jedan zajednićki osmeh.
______________________

"Dobro jutro gospođo Hadži Spasić, idem do prodavnice. Da li Vam nešto treba?"
"Dobro jutro draga moja, da li sam ti rekla da ti taj parfem dobro stoji?"
"Hvala Vam ali to je običan dezodorans, ništa posebno."
"Dama, u svakom trenutku, treba da bude dama a to, između ostalog, znači da treba da lepo miriše. Baka mi je pričala da je za vreme okupacije pravila mirise tako što je potapala lišće i cvetove u alkohol, držala ih potopljene oko mesec dana i time se mirisala. Znači, nema izgovora. Jedini parfem o kom treba da posebno vodiš računa je onaj koji nosiš na sebi kada vodiš ljubav. On treba da miriše na greh, da bude mračan ali ne previše. Da muti um ali ne predugo. Da bude poseban, da ga nikada ne zameni sa nekim drugim i da mu se iznova vraća. "
" Ali gospođo ja nemam momka. "
" Bože draga pa bar to danas nije problem. Na tom tvom internetu naći ćeš ceo fudbalski tim a ne jednog. Nego, molim te kupi mi one lepe biskvite, što si mi uzela prošli put. Presuću ih u kutiju kolača što sam ih kupila u Londonu, dok je Dragoslav još bio živ. Trebaće mi da ih poslužim dok sa onim "babama" budem igrala bridž "
"Ali one su sve vaše godište, zašto kažete da su babe? "
"Svašta, da li možeš da poveruješ u to? One pamte vreme kada su Turci vladali Beogradom. Ihihiiiii..."
"Pravi ste mangup, gospođo"
"Rođena sam na Dorćolu, draga. A u ove konzerve su me strpali jer imam nežno srce i sažalim nad svakom suzom. Tako da se sad moja divna snaha, baškari u "saloncu" a ja se kuvam u ovim "sardinama".
"Nije valjda baš sve tako crno. Rekli su mi da volite šetnje uz Savu."
"Volim ja i guštere pa ih ne gajim u dnevnoj sobi a i Sava nije reka. Samo potok koji se uliva u Dunav."
"Znači samo biskvite da uzmem?"
"Da, i požuri. Još malo pa će nam početi serija a znaš koliko volim da je gledam sa tobom. Da vidimo da li će Zejnep da se odluči za svog šefa ili onog ludog Mehdija."
"Znam da vi navijate za njenog šefa a ne Mehdija"
"Grešiš draga moja, ja navijam za Mehdija. Takav je kakav je ali je voli. Kada se osvrnem u nazad ja sam najlepše dane svog života provela sa mangupima. Od intelektualaca mi je muka. Ne umeju brate da uzburkaju krv."
"Prošli put ste mi rekli da se klonim takvih a da se udam za onog profesora sa jedanaestog sprata."
"Rekla sam da se udaš ali nisam ti rekla da se zakopaš. Tebi treba neko ko će da te izvrne naopačke da konačno shvatiš da si prelepa žena a ne kurirska služba dokonim staricama. Ajde sad požuri a ja ću pristaviti čaj."
__________________________________
"Izvinite, možete li da mi pomognete. Ne snalazim se dobro sa ovim blokovima. Idem kod tatine tetke, ona ne voli kada se kasni a kako je krenulo nisam siguran da ću je pronaći do sutra."
"To vam je odmah iza ugla. Pokazaću vam, ja živim u toj zgradi."
"Hvala ti, spasila si mi život. Da mi je živa majka i ona bi me ubila. Uvek je govorila da nisam za nigde drugde osim za Dorćol a i krivila tatu što je prevario da se sa Vračara preseli među" divljake" iz Jevrejske. Mislim ona je samo tako pričala. Volela je ona nas dorćolce, volela je i gospođu Hadži Spasić, tako je zvala moju baka tetku. Uffff...ja sam te ugušio mojom pričom. Izvini. Gle, i ti voliš iste kekse kao i ona. Vidi kupio sam ih i ja. "
"Šta li je sad smislila? Kada je ona u pitanju slučajnosti ne postoje.", razmišljala je.
___________________________________
" Vas dvoje ste se već upoznali. Potpuno sam zaboravila da mi dete mog jadnog pokojnog brata dolazi. Šta ćete, Alchajmer mi kuca na vrata. Zašto me gledaš tako zabezeknuto, draga moja? Znaš li ti koliko ja godina imam? Nego, ne zamajavaj me, nisam vas ni upoznala. Svetislave ovo je Milijana, učiteljica. Radi u školi preko puta, fantastično kuva, zna da šoferira i slobodna je. Milijana ovo je Svetislav, dete mog pokojnog brata. Završio je fakultet ali se odlučio da nastavi da radi u onoj šupi od radionice njegovog oca, nikada mi neće biti jasno zašto. Ima zlatne ruke, ume sve. I da popravlja kola i da pegla i da grli. Što me oboje tako gledate. Pa logično je da se uzmete a i nisam provodadžisala od prošlog milenijuma."
______________________________

"Sad ću da dođem, znam da imam časove baleta, majko. Ne, nije damski da devojka mojih godina popravlja kola i da ima zamazane ruke. Da majko okupaću se da ne smrdim na ulje. Zamolila sam te milion puta da me ne zoveš Aleksija, znaš koliko mrzim to ime. Ceo Dorćol me zeza. Baš me briga za Novi Beograd I to što mi je prababa ostavila stan tamo. Ja ću upisati brodarsku školu i udaću se za lađara. Živećemo na šlepu srećno do kraja života. Izrodićemo devetoro dece, gajićemo kokoške i plovke, imaćemo psa Garu i mnogo mačaka. Znam tu priču majkooo...znam gde ste se i kod koga te je moj otac očarao i sa kojim si u vrtlogu svoje strasti dobila mene. Doduše, dobili ste i onog debila koji mi je brat samo biološki. Dobro što se odmah ljutiš, pa nije me donela roda. Mene možda i jeste ali kada je "ono" donosila bila je garant na nekim drogama Evo prestajeeem, nego baci petaka na tiganj i onu divnu slaninicu što smo ćale i ja doneli iz Kačareva da se tvoj Beli labud restartuje."

 

[solarnaeklipsa]

АЛКОХОЛ АНТЕ ПОРТАС

„Добар део мог живота је везан и одређен алкохолом. Једним делом, то је традиција. Очеви своје мушке потомке, у Срба, воде прво у кафану. Један од стубова мачизма и стамени чувар догме, да мушко дете иницијацију у свет мушкараца добије баш за кафанским столом. После се чуде кад и потомци заврше на лечењу. Другим делом сам годинама живео од новца зарађеног, што продајом пива што држањем кафане. То му дође, нешто као привредни аспект алкохола, у мом животу. Трећи је филозофско уметнички, тачније оправдање што проводим време у кафани. Лепше звучи боем од пијандура. О политици у овом посту ни речи,мада би студија могла да се напише о утицају истог на друштвено-политичке односе и мене у свему томе. Елем, као предани уживалац алкохола, свих боја и нација, ред би био да напишем једну покајничку. Бирам смешну, оне друге ћемо препустити забораву.Неке давне зиме, у Гроцкој, у дискотеци Трскара након дуготрајне и предане конзумације штока кренух кући. Негде уз пут, из мени ни до дан данас познатог разлога, ја сам остао без једне чизме. Као генијално решење ми се указало да бацим и другу. Ту зиму прегурах некако са старим. Али заплет се десио тек наредне године.. Моја мајка се неким чудом сетила да ми је прдтходне године купила оне инкриминисане каубојке, кад јој ја затражих новац за нове. Некако се извукох говорећи да су ми на поправци код локалног обућара. Бар сам ја помислио да се извукох.. Да скратим. Мајка оде до обућара, обућар у годинама у маленој радњи, где си могао наћи од попа уши, наравно, логично не и моје чизме, поред усрдне претраге. Мајка љута, обућар посрамљен а ја згранут. У главном, он је понудио да купи нове убеђен да је моје грешком дао некоме другом. На једвите јаде сам убедио мајку да одбије то.Тако се некако и завршило, опет сам ја то бар тако мислио. Много година касније у невезаном разговору, а да се похвали пред својом службеницом, мој вршњак а сада велико мудо у нашој малој вароши, исприча искривљену верзију приче о чизмама, са нагласком на своју улогу у томе. Дубоко сам сигуран да тај догађај, до тада, нисам никоме ни поменуо а опет садашњи властоносац у то време није био ни алкохоличар а ни чести посетилац дискотеке.Коначно схватих, уз ту функцију иде и прошлост, али занимљива и интересантна. Јер морате признати, да не иде уз слику коју жели да други виде о њему то да му је младост била поприлично досадна. Уз функцију иду легенде. Реших да га не исправљам, поносан што моје лудорије путуј у незаборав па макар и с њим у сценарију. Живели.“

А онда сам коначно одрастао.

„Сви који ме познају, знају да немам трему. Потпуно ми је свеједно да ли говорим пред, неким "јадником", случајно нахватаним, да слуша моје бесконачне тираде или је то кафански сто, трибина, неко славље. Где год се сакупи критична маса, вољних да буду сведоци моје хроничне логореје. Узроци се могу пронаћи у томе да сам јединац, поприлично начитан и гладан доказивања. Све се то некако складиштило у мени а финиш се десио при полагању мог првог испита. Првенац, социјологија, професор Алексич. Препун амфитеатар, што штребера, што блејача, што нас који смо хтели да само прође факултетско губљење невиности па да наставимо. Наравно, по могућности, да то прође што брже и да што мање боли. Ал, међутим, студент снује а ректорат одлучује. Неко паметан се сетио да згура све, ацадемиц виргинем, у један термин. Ја као сваки просечан штребер из Гроцке, дојахао сам пола сата раније и заузео стратешки добро место. Ни превише близу да не будем увлакач,а ни превише далеко да ме не прогласе кукавицом. Испит се одужи. Бар се мени тако чинило,и ја наивно одох у кафић "Црно бела деветка", потпуно адекватан објекат за моје психо-физичко стање. Е ту се одвија драма. Моја прва грешка. Уместо намераване кафе, наручих шток са кока колом, надајући да ће то да ми улије преко потребну смиреност. После првог, а под образложењем да сам ушао на две ноге, паде и други. Пажња попусти и ту настаје заплет. Темпом од један шток на сат чекао сам да стигне судњи час. И стигао је, прерано или прекасно просудите сами. Око седам увече седох испред профе. Ни не примећујући да треме нема. Питања лака, бар колико сам могао да их прочитам. Перформанс креће, ја у најбољем издању. Сијам, ватромет знања, врх ораторске вештине. Смеши се десетка. Долази треће, ја немам појма ни шта пише а не шта треба да причам. Стигла ме промена темпаратуре од шетње на релацији амфитеатар-кафић. Ја мало ћутим мало заплићем језиком док се Алексић није смилово и поклонио ми шестицу. Сретан одлазим а прати ме савет да на следећи испит изађем трезнији. Од тада па до данашњег дана, страха и треме немам а љубав према штоку је остала. НАРАВОУЧЕНИЈЕ : КАД ИМАТЕ ТРЕМУ НИКАДА НЕ ПИЈТЕ САМО ЈЕДНО ИЛИ ДВА ПИЋА. ПОПИЈТЕ ДОВОЉНО,ТО ЈЕДИНО ИМА СМИСЛА.“

И постао филозоф.

„Дрвар али не онај босански. Београд. Карађорђева улица, за неупућене визави железничке и аутобуске станице.Време, ране осамдесете. Пролазна биртија, комбинација експрес ресторана и кафане. Широк дијапазон гостију, од зла оца и зле мајке преко студената и професора економског факултета и радника разних фирми накалемљених около па све до случајних стопера из иностранства које случај наведе у овај део света. Станичне проститутке, дежурни шибицари делили су ваздух са уваженим грађанима, сједињени око исте љубави. Алкохола. Брката конобарица у боросанама се подразумевала. Све у свему, кафански комунизам на делу и то уживо. За моје присуство тамо, кривицу сноси искључиво ред вожње ГСБ-а и распоред предавања. Но ни то није битно за ову причу. Оно што сам видео и запамтио за цео живот, везано је за шанк. Шанк је иначе, најистуренији део кафане, резервисан за оне нахрабрије. Е сад замислите, суморно јесење јутро. Дрвар пун, ја у њему чекам почетак предавања. Шибицари и проститутке се свађају око поделе ноћашњег пазара. Загрљени пар са наранџастим ранцима спава у углу, испред њих непоједен сендвич и одавно покварено кувано јаје. Шанк линија попуњена. Смео бих да се закунем да су одувек ту. Ћуте они, ћути горе поменута брката конобарица. Ћути и сипа. И то само дупликате, за младе, то је један деци жестине. Боја и јачина, небитна. Брзина испијања таква да ако не гледаш у том правцу,нема шансе да провалиш да је у чаши било шта било. Сви ћуте, конобарица сипа и не пита, гости ћуте и пију. Тек после трећег, усиљен разговор. Ту и тамо хватам по неко бесмислено питање у главном без одговора. Тада сам схватио, више инстинктом него памећу, разлику између пијанца и алкоса.Схватио и упамтио.Алкохоличар је роб а пијанац слободан човек. Алкохоличар је кукавица а пијанац, човек који је изабрао сам. Алкохоличар мисли да може да прекине кад хоће а пијанац зна да неће.Алкохоличар тражи публику, пијанцу она не треба али је се и не боји.Алкохоличар вам никада неће признати да пије а пијанац ни не прича, пиће се подразумева. Алкохоличар је позер а пијанац звезда која више нема коме да се доказује, само климне главом кад сретне себи сличног.Алкохоличар уништава све око себе а пијанац самог себе.Све у свему, алкохоличар живи од сумњиве славе а пијанац само живи.Очишћен од сујете, скрајнут од овоземаљског. Индиферентан на емоције,најближе савршеном. Несхваћен од околине, живи своје дане служећи једном краљу.Понекад али само понекад, враћа се у нашу димензију. Постоји само један разлог да он промени своју ћуд. Погађате, само љубав. Неизмерна љубав према некој жени може у пијанцу да изазове преокрет и да га избаци из привидне летаргије.Уз опасност да будем погрешно схваћен, посвећујем ову скаску пијанцима. Дубоки наклон за храброст да живе живот по сопственим правилима, оно за шта никада нисам имао храбрости. Зато, кад на улици, пијаци, или аутобусу сретнете неког таквог, покушајте да застанете са осудама. Учиниће они сами то много окрутније него што би ви и умели.Само окрените главу и прођите даље. Оставите их јер пут којим ходе је и без ваше осуде,претежак.“

Ако имате додатних питања или Вам треба савет, обратите се лекару или фармацеуту.

 

[solarnaeklipsa]

NIJE KOME JE NAMENJENO VEĆ KOME JE SUĐENO

"Ne postoji bolje vreme. Postoji samo ono koje sad i ovde živiš. Zato nemoj da propustiš da kažeš onome do koga ti je stalo, koliko ga zaista voliš. Sutra već možda bude kasno."

"Jel ovo realno? Mora da se šališ", upita Mila, svoju majku Esmu.
"Nemoguće je da ćeš ti ovo da pišeš, samo još treba da mi kažeš da ćeš to da uradiš pod svojim imenom" nastavi Mila.
"Šta fali ovoj temi?" odgovori joj Esma.
"Šta fali? Sve fali. Ti koja si gradila reputaciju slobodnog i nezavisnog novinara, pisaćeš ovo. Zašto ne pišeš o muškarcima poput Slobodana." sve više je u vatru padala Mila.

"Da, ono što je učinio Vesni i liči na tog skota, on sme samo da bije slabije od sebe. A opet, sama ga je birala. Pravedno je da plati cenu toga" bio je Esmin komentar.

"Sveta Esma, da li dopuštaš da nisu svi jaki kao i ti. Koga lažeš, sebe ili one koji slušaju tvoje feminističke propovedi. Ako se zalažeš za jednakost polova onda ta jednakost treba da bude jednaka za sve, bez da ti budeš sudija ko je više a ko manje jednak" odgovori joj Mila.
"Kad odrasteš, kašće ti se samo" bilo je jedino što je čula iz majčinih usta pre nego što je izašla iz stana.

"Milosave, za sve si mi ovo ti kriv i niko drugi. Mogli smo sad da se svađamo ko svi normalni bračni parovi ili da gledamo jeftine aranžmane za letovanje ali ne. Morao si da se praviš pametniji nego što si bio. Ko ti je dozvolio da pogineš i zašto tvoja ćerka toliko liči na tebe."

"Emi, da li si je čula? Ne mogu da verujem." Mila se obrati baki. Emi je ćutala što je Milu još više nerviralo.
"Sad vidim na koga je Esma!"Mila je pokušavala da isprovocira Emi koja je i dalje ćutala.
" Pa da, Mila je razmaženo derište koje ništa ne razume."
Emi je na sto iznela kafu i sipala. Onda se okrenu ka unuci.
"Sedi ovde, ćuti i pokušaj da čuješ ono što ću ti sada reći, malena. Tvoja majka je heroj a ne osoba poslata na ovaj svet samo da tebe muči. Dva puta u životu sam doživela dane apsolutne sreće, prvi put kad sam je rodila a drugi put kada nam je darivala tebe. Ne teraj me da menjam mišljenje. Upotrebi mozak, znam da ga imaš, ne ponašaj se kao infantilni pubertetlija. Život nije video igra, udarci koje ti priredi bole izistinski a Esma se potrudila da većinu od njih ne osetiš. Tvoj otac, Bog dušu da mu prosti, se izvukao. Ne širi oči i ne mršti se, tako je. Ona je morala da bude, otac, majka i ćerka u isto vreme. Zar ne misliš da joj je lakše bilo da te preda dedama i babama na čuvanje a ona da gradi karijeru? Naravno da jeste. Ona je odlučila da si joj bitnija ti od ponuda najvećih novinskih kuća. "
" Ali bako"pokuša Mila da je prekine.
"Nema tu nikakvog ali mlada damo. Ne znaš koliko je zla ovoj porodici naneo Slobodan i takvi kao što je on ali nju nisu uspeli da slome. Misliš da je bilo lako gledati mladu ženu punu životne snage koja mesecima ne izlazi iz kuće ne dozvoljavajući nikome da uspava njenu ćerku osim nje. Pa nije bilo lako. Samo ja znam šta se dešavalo noću kad svi odu svojim životima i ona ostane sama. Koliko suza i neprospavanih noći je trebalo se dođe ovde gde smo sada"
"A gde smo to sada?" upita Mila.
"Za ovo sada si zaslužila šamarčinu i to baš pravu, mušku. A nećeš je dobiti samo zato što te ni tvoja majka nikad nije udarila pa ni ja nemam to pravo. Uvek je imala opravdanje za sve tvoje gluposti. Moje dete, moj život je bolji čovek i bolja majka nego što sam to ja ikad bila. Zbog toga nikome pa ni tebi neću dozvoliti da govori loše o njoj. Sad idi i dobro razmisli o onome što sam ti rekla",završi Emi ostavljajući unuku samu u sobi.
Za to vreme Esma je sedela sama ispijajući piće, čekajući prijateljicu u poznatom Gradskom kafiću.
" Tačno sam znala da si ovde", reče Svetlana sedajući preko puta nje.
"E samo si mi ti falila" reče Esma i pogledom potraži konobara.
"Danas ja častim", nastavi Svetlana ne obazirući se na Esmino neraspoloženje.
"Jel ste to ti i moj bivši opet maznuli masnu proviziju na račun poreskih obveznika jadne nam i napaćene otadžbine ili majčevine, pa bi sad da iskupiš grešnu dušu časteći me?"
"Jel si to opet raskinula sa dečkom pa ti duhovitost vrca iz duše ili je to ipak samo alkoho?", Svetlana joj nije ostajala dužna.
"Da, raskinula sam" jedva čujno odgovori Esma.
"Šteta, baš je bio sladak, doduše više kao objekat požude nego pater familias al mlađem muškarcu se u zube ne gleda. Šta ćeš sad Štefice Cvek?", u istom tonu je nastavljala Svetlana.
" Sad ću prvo da naručim dupli alkohol a onda ću da nastavim istim tempom dok mi tvoji komentari ne postanu smešni, što će značiti da sam taman pijana i da je vreme da svoje božanstveno telo treba da odvučem kući"
"Ti si istraživački novinar što po difoltu pretpostavlja odsustvo smisla za humor, nego da li znaš najnoviji abar, pravo iz epicentra naše elite", upita je Svetlana kad se konobar koji je za njihov sto doneo novu turu udaljio.
"Naravno da znam, meni je posao da znam takve stvari" sa podsmehom joj odgovori Esma
"Nema šanse, ja sam ih videla malopre" slavodobitno reče Svetlana.
"Koga, sa kim i gde si videla" rafalno izusti Esma.
"Vesnu, sa onim lepim vozačem mog šefa a tvog bivšeg muža, što liči na Bred Pita iz" Troje". Šta sad kažeš, Šerloče? "
"Vesnu Slobodanovu? Auuuuu..e za ovo dugujem turu. Nisam ni slutila"
Svetlana je ćutala i šepurila se. Esmu uhvati nekontrolisani smeh koji je rezutirao okretanjem glave ka njima svih kafanskih gostiju.
"Ako ovo nije karma ja zaista ne znam šta onda jeste."
"O čemu govoriš Esma? I šta je tu smešno? Znaš kakav je Slobodan. Ubiće ih oboje" prekide je Svetlana.
"Ispašće da sam im ja provodadžisala. Sečaš se one večeri kad nam je Ciganka gatala. Da baš te kad smo se kolektivno unakazili od alkohola. E pa ja sam sutradan imala da napišem članak o položaju žena na selu početkom 21 veka."
"Kakve to veze ima sa ovim švaleracijom", nervozno je prekide Svetlana svesna da joj Esma nekim čudom preuzima glavnu ulogu u vodvilju na koji je polagala autorska prava.
"Bejbi nemoj da si nestrpljiva. Elem, pošto nam deca druže ja sam se prisetila da ona sa Slobodanom živi u onoj selendri i rešila da to iskoristim. Sačekala me ispred neke rupe za koju ni danas ne znam da li je kafana, prodavnica ili ludnica. Naterala me da sednemo tamo i da pijem mlako pivo iz flape, jer zaboga čaše služe samo uz sokove i to ženama. Valjda im ja onako mamurna nisam ličila na ženu. Za susednim stolom su sedela tri muškarca i igrali domine"
"Šta su to domine" upita Svetlana
"Lepo sam ti rekla da me ne prekidaš bre. Svetlana nije moguće da ne znaš šta su to domine?"
"Pojma nemam" odgovori ona
"Misaona igra koja se igra sa dvadeset i osam drvenih pločica podeljenih na dva dela sa rupicama koje su od praznog do šest. Tako su mi bar rekli. Poslednja brojka je prva za sledećeg igrača. Ako nemaš nijednu sa tim brojem kupuješ novu pločicu. Fora je u tome da potrošiš sve pločice" objasni joj Esma
"I dalje ne vidim šta je tu tako posebno" ostajala je pri svome Svetlana
"Vidiš, meni su domine jako zaličile na naš život, mislim svih nas. Možda je to zato što su igrala tri igrača. Svi počinju sa istim brojem pločica a onda igra iz trenutka u trenutak menja svoj pravac, taman kad pomisliš da znaš šta je sledeći potez i ko će najaviti poslednju a ono se situacija obrne." tužnim glasom završi Esma.
" I? "
" I završila sam taj "prokleti" članak, predala ga. Od kinte koju sam tad zaradila poslala sam čerku na onaj seminar koji je toliko želela. To je sve. "završi Esma.
" Kakve to veze ima sa mojim hvatanjem Vesne in flangranti?
"Jel si ti pratila uopšte šta ti ja pričam. Ja sam pratila igru a njih dvoje su sedeli za stolom i pili sokiće. Garant je tada sve počelo" završi Esma ostavljajući Svetlanu u čudu.
"Nije kome je namenjeno već kome je suđeno" pomisli i slegnu ramenima.

 

[Branko Lori]

Ž ****
Dobro je da ste objedinili sve na jednom mestu , a i dobro je što ukopčah
Ovako trčim po celom blogu , a volim pročitati te tople ljudske i tako životne priče . Pronalazim se u njima
Sad bar znam gde ću vas pronaći .
Srdačan pozdrav !