Дођох и ја овде да се пожалим. На своје године, на своје окружење, на свој народ.
Да кренем од почетка. Ко сам и шта сам – само неко ко осећа потребу да подели своје незадовољство са исто тако незадовољним особа, само оне могу читати ово.
Ја сам Србин, скоро пунолетан, родољуб у правом смислу те речи, дете незрелих и несрећно разведених родитеља, одличан ученик и рекреативни спортиста итд. За моје године кажу да су најлепше, да је то најлепши период у животу. Хајде да видимо како то изгледа.
Устајем много пре сванућа, путујем аутобусом који плаћам 4000 дин месечно и који је као створен за животиње,а не људе, стижем у смрдљиви Жути град и своју лепу школу. Стижу моји другари, затим професори, од којих су свега десетак њих прави људи. Даве ме нечим што је било актуелно пре 10 година, јер моја професија је таква да се сваке године нешто мења. Само не уџбеници. Школа се завршава у пола 2, а ја морам да журим на тренинг или руски језик, који сам сам себи натоварио на врат. И тако у круг.
Жути град је пре свега сив, глуп. У њему нема живота, нема лепоте. Оно мало интелектуалаца се сакрило у своје мале кутке и нико не проговара, нико не ствара. Нико не живи у овом граду! На културним местима, оно мало што има, увек исти људи. Испадам будала сваки пут кад одем у библиотеку, позориште, музеј, на неку изложбу не дај Боже! Вероучитељ , када хоће да нас изгрди или укаже да нешто радимо погрешно – само каже “Ало, Срби?!”, довољно да сви погнемо главе. Али, заиста, не као ви-наши родитељи, људи без вере. Исто кажем у себи кад видим следеће сцене.
Девојке мојих година, „прилажу” своје тело као да је на продају што по граду, што по школама, дискотекама, сплавовима. Такво на крају и постане на продају. Али, ко је крив за то? Оне или родитељи, или сиромаштво, ратови? Не, него недостатак морала, вере. Прави људи у правој невољи се и даље осмехују и даље верују. Живот нам је дат да га проживимо, да нешто научимо, да достигнемо оно што Бог жели од нас. Тако ја гледам на живот и зато не треба да будем незадовољан, али...
Каква се музика слуша? Укуси су различити и о њима не треба расправљати, али о понашању које је последица лоших идола итекако треба. * Виђате и ви сигурно оне примерке људске подврсте : мужјак – тренерка, Нике торбица око врата, тарзан-фризурица, ер-макс патикице, обавезно шири ноге док хода, гласан говор ; женка – шортсићи, сукњице који откривају не тако лепу фигуру, кратке мајичице, обавезно подигнуте груди у које упада сребрни ланчић, у многим случајевима, нажалост, крстић...
Да ли неко види нашу позицију? Мислим на нас младе? Један човек ме је питао једно неугодно питање – који факултет ћу уписати. Нисам му одговорио. Одувек сам знао шта хоћу у и од живота, али сад се све променило. Већ месец дана размишљам о том питању. Рекао ми је и да завршим два факултета, нећу имати посла, тако он види Србију кроз 10 година. Е, видећемо то.
Ако треба, завршићу и три факултета, а посао ће јурити мене, не ја њега. Зато што ја тако хоћу, тако ће бити. Хе, нормално је да не верујете. Али, мени није потребно ничије сажаљевање, нити да ми неко верује. Ја верујем у себе, у Бога, у љубав, у живот. Верујем у једног и могу све.
Да кренем од почетка. Ко сам и шта сам – само неко ко осећа потребу да подели своје незадовољство са исто тако незадовољним особа, само оне могу читати ово.
Ја сам Србин, скоро пунолетан, родољуб у правом смислу те речи, дете незрелих и несрећно разведених родитеља, одличан ученик и рекреативни спортиста итд. За моје године кажу да су најлепше, да је то најлепши период у животу. Хајде да видимо како то изгледа.
Устајем много пре сванућа, путујем аутобусом који плаћам 4000 дин месечно и који је као створен за животиње,а не људе, стижем у смрдљиви Жути град и своју лепу школу. Стижу моји другари, затим професори, од којих су свега десетак њих прави људи. Даве ме нечим што је било актуелно пре 10 година, јер моја професија је таква да се сваке године нешто мења. Само не уџбеници. Школа се завршава у пола 2, а ја морам да журим на тренинг или руски језик, који сам сам себи натоварио на врат. И тако у круг.
Жути град је пре свега сив, глуп. У њему нема живота, нема лепоте. Оно мало интелектуалаца се сакрило у своје мале кутке и нико не проговара, нико не ствара. Нико не живи у овом граду! На културним местима, оно мало што има, увек исти људи. Испадам будала сваки пут кад одем у библиотеку, позориште, музеј, на неку изложбу не дај Боже! Вероучитељ , када хоће да нас изгрди или укаже да нешто радимо погрешно – само каже “Ало, Срби?!”, довољно да сви погнемо главе. Али, заиста, не као ви-наши родитељи, људи без вере. Исто кажем у себи кад видим следеће сцене.
Девојке мојих година, „прилажу” своје тело као да је на продају што по граду, што по школама, дискотекама, сплавовима. Такво на крају и постане на продају. Али, ко је крив за то? Оне или родитељи, или сиромаштво, ратови? Не, него недостатак морала, вере. Прави људи у правој невољи се и даље осмехују и даље верују. Живот нам је дат да га проживимо, да нешто научимо, да достигнемо оно што Бог жели од нас. Тако ја гледам на живот и зато не треба да будем незадовољан, али...
Каква се музика слуша? Укуси су различити и о њима не треба расправљати, али о понашању које је последица лоших идола итекако треба. * Виђате и ви сигурно оне примерке људске подврсте : мужјак – тренерка, Нике торбица око врата, тарзан-фризурица, ер-макс патикице, обавезно шири ноге док хода, гласан говор ; женка – шортсићи, сукњице који откривају не тако лепу фигуру, кратке мајичице, обавезно подигнуте груди у које упада сребрни ланчић, у многим случајевима, нажалост, крстић...
Да ли неко види нашу позицију? Мислим на нас младе? Један човек ме је питао једно неугодно питање – који факултет ћу уписати. Нисам му одговорио. Одувек сам знао шта хоћу у и од живота, али сад се све променило. Већ месец дана размишљам о том питању. Рекао ми је и да завршим два факултета, нећу имати посла, тако он види Србију кроз 10 година. Е, видећемо то.
Ако треба, завршићу и три факултета, а посао ће јурити мене, не ја њега. Зато што ја тако хоћу, тако ће бити. Хе, нормално је да не верујете. Али, мени није потребно ничије сажаљевање, нити да ми неко верује. Ја верујем у себе, у Бога, у љубав, у живот. Верујем у једног и могу све.
