Koliko bliski mozemo biti sa strancem koji nam je drag.Koliko smemo?
Onoliko koliko dva broda koja se sretnu na sred okeana pa promene kurs
da bi neko vreme plovili zajedno jedan kraj drugog, blizu, bez dodira...
Dva razlicita broda na putu ka razlicitim lukama, izasla iz razlicitih luka
kao zacarani plove i cekaju neizbezno: Shvatanje razlicitog smisla i pravca!
Koliko je samo lepote u praznini prostora izmedju sadasnjeg
i buduceg trenutka...
Kad oboje igramo svoju ulogu posmatraca, koji procenjuje pre svega sebe
a onda onog drugog: Vredimo li trenutaka koje dobijamo, sekunde koja
traje minut, minuta koji traje cas, dana koji traje godinu? A opet tako kratko
do neizbeznosti podizanja brana od visokih zidova drugacijih reka i planina
u nama, zidova posutih staklom i brava zabravljenih katancima!
Ko ima kontrolu? Ljudskost u nama i neki drugi i drugaciji trenuci i ljudi
ostavljeni na cas na obalama s kojih smo pobegli samo da bi se vratili?
Kad nase racionalno Ja, pobedi nase osecajno Ja. Poraz ili pobeda?
Ako pamtimo da je u jednom trenu duzem od vecnosti, postojala
radost toliko slicna zaslepljujucoj svetlosti da smo morali skrenuti pogled,
poraz je pobeda.
I makar znali da iznad lebdi nebo slabashnim dashkom
pogresnog. I vremena i mesta. Svejedno, ni to malo ne zasluzuje raspinjanje
niti sakacenje pogresnim recima, ni jezicima ni meridijanima. Samo precutno
poverenje i postovanje, vrhovi na koji cemo se posle moci popeti.
Neka, onda, brodovi odlaze na razlicite strane u vreme najvece radosti
za oboje. Bez tuge. Jer su uvodi u nova sretanja, citava serija novih uvoda
Jedini moguci poceci koji se produzavaju u beskonacnost bez svrsetaka.
Da se sve iznova krece i razvija, da ne bi uvenulo od stajanja...
Surovi bi bili i ostri ti rastanci da ih ne prati simfonija predosecanja
novog pocetka plovidbe dva broda sto jedno vreme plove tako blizu
i imaju viziju neceg predivnog sto bi moglo biti na obzorju, makar znali
tamo nikad ne mogu zajedno stici, ali bez straha da se nikad nece
vratiti zbog stalne borbe s oblacima i tamnih senki ogranicenih vremenom....
U kasnom i cudnom trenutku, proganja me sahovska metafora, sve vreme:
Svaka strana ima svoj sopstveni cilj: Onda kad iskljucuje jedna drugu
i srednji deo igre kada se borba pojacava, razvija, i kad obe strane gube
delove i delice sebe i obe slabe. I kraju igre u kojoj jedna strana paralise
drugu u konacnosti zakona partije. Kao zivota...
Odricem se metafore, ja biram sonatu. Ne dam da zbog svih razlika
kralj i kraljica budu izgubljeni a pesma talasa dva broda budu ucutkana
Hocu da poznaju svetove kojih se neki plase da dodirnu i stapom.
Plase se da se oslobode svog mrtvog tereta- sebe! Takvi nemaju sta da izgube
osim sopstvenog oklopa koji ih stiti od bola.
Skidam oklop i pusta da bol tece, da se talasa i peni, jer napolju pada mrak.
Koji po redu?
(Biljana)
Onoliko koliko dva broda koja se sretnu na sred okeana pa promene kurs
da bi neko vreme plovili zajedno jedan kraj drugog, blizu, bez dodira...
Dva razlicita broda na putu ka razlicitim lukama, izasla iz razlicitih luka
kao zacarani plove i cekaju neizbezno: Shvatanje razlicitog smisla i pravca!
Koliko je samo lepote u praznini prostora izmedju sadasnjeg
i buduceg trenutka...
Kad oboje igramo svoju ulogu posmatraca, koji procenjuje pre svega sebe
a onda onog drugog: Vredimo li trenutaka koje dobijamo, sekunde koja
traje minut, minuta koji traje cas, dana koji traje godinu? A opet tako kratko
do neizbeznosti podizanja brana od visokih zidova drugacijih reka i planina
u nama, zidova posutih staklom i brava zabravljenih katancima!
Ko ima kontrolu? Ljudskost u nama i neki drugi i drugaciji trenuci i ljudi
ostavljeni na cas na obalama s kojih smo pobegli samo da bi se vratili?
Kad nase racionalno Ja, pobedi nase osecajno Ja. Poraz ili pobeda?
Ako pamtimo da je u jednom trenu duzem od vecnosti, postojala
radost toliko slicna zaslepljujucoj svetlosti da smo morali skrenuti pogled,
poraz je pobeda.
I makar znali da iznad lebdi nebo slabashnim dashkom
pogresnog. I vremena i mesta. Svejedno, ni to malo ne zasluzuje raspinjanje
niti sakacenje pogresnim recima, ni jezicima ni meridijanima. Samo precutno
poverenje i postovanje, vrhovi na koji cemo se posle moci popeti.
Neka, onda, brodovi odlaze na razlicite strane u vreme najvece radosti
za oboje. Bez tuge. Jer su uvodi u nova sretanja, citava serija novih uvoda
Jedini moguci poceci koji se produzavaju u beskonacnost bez svrsetaka.
Da se sve iznova krece i razvija, da ne bi uvenulo od stajanja...
Surovi bi bili i ostri ti rastanci da ih ne prati simfonija predosecanja
novog pocetka plovidbe dva broda sto jedno vreme plove tako blizu
i imaju viziju neceg predivnog sto bi moglo biti na obzorju, makar znali
tamo nikad ne mogu zajedno stici, ali bez straha da se nikad nece
vratiti zbog stalne borbe s oblacima i tamnih senki ogranicenih vremenom....
U kasnom i cudnom trenutku, proganja me sahovska metafora, sve vreme:
Svaka strana ima svoj sopstveni cilj: Onda kad iskljucuje jedna drugu
i srednji deo igre kada se borba pojacava, razvija, i kad obe strane gube
delove i delice sebe i obe slabe. I kraju igre u kojoj jedna strana paralise
drugu u konacnosti zakona partije. Kao zivota...
Odricem se metafore, ja biram sonatu. Ne dam da zbog svih razlika
kralj i kraljica budu izgubljeni a pesma talasa dva broda budu ucutkana
Hocu da poznaju svetove kojih se neki plase da dodirnu i stapom.
Plase se da se oslobode svog mrtvog tereta- sebe! Takvi nemaju sta da izgube
osim sopstvenog oklopa koji ih stiti od bola.
Skidam oklop i pusta da bol tece, da se talasa i peni, jer napolju pada mrak.
Koji po redu?
(Biljana)
,sonatu
od srca 