Operacija:”Neverni Toma“
Prvi usta deda a ja skočih čim začuh njegove korake. Usta i baka, skuva kafu i dok oni merače u meni kuva od nestrpljenja.
Nije prošlo mnogo a iz dvorišta se začu vika:
-Aloooo, Tomoooooooo...
Iziđe deda, mi za njim a ono stigla radio Mileva.
-Jel Tomo, je s' ti bio danas da vidiš žito?
-A što bi ga gledao? Ta ima li lepšeg u kraju, odgovori osorno deda.
-Da ali...bolje da ipak pogledaš, nisu to čista posla! Izgleda opet stigli oni tvoji astronauti?
Deda pobele, pa pocrveni, vidim kipi od besa. Stisnuo pesnice a one pobeleše.
-Ajd' da vidiš, ajd'! Ja sam već bila - nastavi ubedljivo torokuša i bez pitanja se uputi ka zadnjem dvorištu a mi svi za njom. Dođosmo do žita a ja se povukoh sasvim uz kraj...za svaki slučaj!
-Šta je ovo, krušnu ti mrvicu, zavapi deda i osta tako da zeva.
Baka razgoračila oči, broji nešto u sebi, valjda se moli i tu i tamo se prekrsti.
-Tomo, Tomo, kod tebe se čudne stvari događaju ovih dana, nastavi lajavica.
Nije prošlo nekoliko trenutaka a okupi se ceo komšiluk.
Jedan veli da su to tragovi vanzemaljaca, drugi da je gledao prenos putovanja Apola 11 na mesec i da mu ovo jako liči baš na to, treći sve poveže sa đavoljim poslom i tako u krug. Šapuću, kikoću, gurkaju jedan drugog laktom, gledajući ka dedi al' niko da mu prozbori ni reči jer njegovo lice je sve govorilo:
-Pisne li ko, biće mrtvih!
Svo vreme nije progovorio ni reči, oči širom otvorene, guta da dođe do pljuvačke, učini mi se ko riba na suvom i tad mi dođe zbilja žao.
U jednom trenutku, uhvati se za grudi, bolno se savi i zaječi:
-Jojjj meni.
Svi pritrčaše, brižno, sa umirujućim rečima –ta šta ti je, pa nisi ti kriv što se ovo desilo, moglo je i kod mene da sleti - i slično.
Meni se noge oduzeše al' vidim njemu sve gore i gore.
-Matora idi po doktora, meni nije dobro!
Kad moj deda zove doktora, onda je to ozbiljna stvar, to sam dobro znao, jer se uvek hvalio svojim čeličnim zdravljem.
Uvedoše ga u kuću, on leže u krevet, komšiluk nastavi u dvorištu da ispreda priče a baba ode po lekara.
-Joj meni - vapio je bolno – jojjjj.
-Dedice šta ti je, zabrinuto sam pitao a dobro sam znao da je vrag odneo šalu.
-Joj umreću, nemogu da dišem!
Po njegovim skrušenim rečima, punim bola i jadnom izgledu, svatio sam da će moj poduhvat koštati života baš moga, najdražeg dedu!?
Zaplakah, sve suza suzu stiže, srce mi se kida od bola, lomeći prste jedan o drugoga, klekoh kraj postelje.
-Dedice nemoj tako, nemoj da umreš, ja sam se samo šalio. Sve sam ja to napravio i nemoj molim te zbog mene da umreš, zavapih kroz suze.
On me pomiluje po glavi i bolno, isprekidano nastavi:
-Milo moje! Tebe dedica voli najviše na svetu! Ako si, ako. E šta je tvoj deda pravio nestašluka u tvojim godinama? Vidi se, ti si moja krv.
Nisu me baš utešile ove nežne reči ali stiže doktor, pregleda ga i odnesoše ga u bolnicu.
To veče i tu noć oka nisam sklopio od plakanja. Sve mi se srušilo. Odoše sve moje ofanzive.
Povede me sutradan baka u bolnicu da posetimo našeg dedu i tada prvi put saznah da on boluje od raka. Nisam znao šta je to, ali sam znao da je nešto ozbiljno.
Gledajući ga onako slomljenog u bolesničkoj postelji, znao sam da je moj život došao do kraja. Ja ovo neću preživeti. Toliku krivicu nisam mogao da podnesem.
-'Di je moj mali vragolan, pokuša kroz kiseo osmeh da me smiri.
-Ali ja...i opet zaplakah ne mogavši nastaviti ni reči.
-Slušaj milo moje. Deda je bolestan ali to nema veze sa tobom. Ozdraviću ja, ne boj se, ozdraviću!
Kao malo mi laknulo ali nije to to?!
Na polasku kući, svratimo u crkvu, jer reče baka da se moramo moliti da nam ON što pre ozdravi.
Ušao sam u crkvu i tada sam prvi put zaista molio. Rekao sam Bogu - da me kazni za sve nestašluke, kako god hoće - samo da mi deda ozdravi. Satima smo baka i ja ćuteći prizivali i prizivali, molili i kumili.
Posle tri nedelje, puste dedu iz bolnice. Vidim, vratilo se pola čoveka. Nekako mi manji, zguren. Ipak bio sam najsrećniji zbog njegovog ozdravljenja.
Tada mi je laknulo.
Od toga dana se sve na salašu promenilo.
Nije mogao više da radi punom snagom, sve ćutljiviji i ćutljiviji. Počelo se prodavati jedno po jedno, dvorište sve praznije. Ode jedna njiva za drugom, naiđoše suše, sve gore od gorega.
U grad više nije ni jednom otišao, od sramote, jer osta mu nadimak: „Toma astronaut“
Posle nepune dve godine umre deda a ne dugo za njim i baka. Svisla valjda od bola. Salaš opuste, uruši se i utihnu.
Do zadnjeg dana nije poverovao čvrsto, da je Apolo 11 leteo, ČAK do meseca a ja sam toga, vrelog leta, kojeg nikada neću zaboraviti, naučio dve stvari:
-Naučio sam da praštam i da čvrsto verujem u Boga!
Kraj
Prvi usta deda a ja skočih čim začuh njegove korake. Usta i baka, skuva kafu i dok oni merače u meni kuva od nestrpljenja.
Nije prošlo mnogo a iz dvorišta se začu vika:
-Aloooo, Tomoooooooo...
Iziđe deda, mi za njim a ono stigla radio Mileva.
-Jel Tomo, je s' ti bio danas da vidiš žito?
-A što bi ga gledao? Ta ima li lepšeg u kraju, odgovori osorno deda.
-Da ali...bolje da ipak pogledaš, nisu to čista posla! Izgleda opet stigli oni tvoji astronauti?
Deda pobele, pa pocrveni, vidim kipi od besa. Stisnuo pesnice a one pobeleše.
-Ajd' da vidiš, ajd'! Ja sam već bila - nastavi ubedljivo torokuša i bez pitanja se uputi ka zadnjem dvorištu a mi svi za njom. Dođosmo do žita a ja se povukoh sasvim uz kraj...za svaki slučaj!
-Šta je ovo, krušnu ti mrvicu, zavapi deda i osta tako da zeva.
Baka razgoračila oči, broji nešto u sebi, valjda se moli i tu i tamo se prekrsti.
-Tomo, Tomo, kod tebe se čudne stvari događaju ovih dana, nastavi lajavica.
Nije prošlo nekoliko trenutaka a okupi se ceo komšiluk.
Jedan veli da su to tragovi vanzemaljaca, drugi da je gledao prenos putovanja Apola 11 na mesec i da mu ovo jako liči baš na to, treći sve poveže sa đavoljim poslom i tako u krug. Šapuću, kikoću, gurkaju jedan drugog laktom, gledajući ka dedi al' niko da mu prozbori ni reči jer njegovo lice je sve govorilo:
-Pisne li ko, biće mrtvih!
Svo vreme nije progovorio ni reči, oči širom otvorene, guta da dođe do pljuvačke, učini mi se ko riba na suvom i tad mi dođe zbilja žao.
U jednom trenutku, uhvati se za grudi, bolno se savi i zaječi:
-Jojjj meni.
Svi pritrčaše, brižno, sa umirujućim rečima –ta šta ti je, pa nisi ti kriv što se ovo desilo, moglo je i kod mene da sleti - i slično.
Meni se noge oduzeše al' vidim njemu sve gore i gore.
-Matora idi po doktora, meni nije dobro!
Kad moj deda zove doktora, onda je to ozbiljna stvar, to sam dobro znao, jer se uvek hvalio svojim čeličnim zdravljem.
Uvedoše ga u kuću, on leže u krevet, komšiluk nastavi u dvorištu da ispreda priče a baba ode po lekara.
-Joj meni - vapio je bolno – jojjjj.
-Dedice šta ti je, zabrinuto sam pitao a dobro sam znao da je vrag odneo šalu.
-Joj umreću, nemogu da dišem!
Po njegovim skrušenim rečima, punim bola i jadnom izgledu, svatio sam da će moj poduhvat koštati života baš moga, najdražeg dedu!?
Zaplakah, sve suza suzu stiže, srce mi se kida od bola, lomeći prste jedan o drugoga, klekoh kraj postelje.
-Dedice nemoj tako, nemoj da umreš, ja sam se samo šalio. Sve sam ja to napravio i nemoj molim te zbog mene da umreš, zavapih kroz suze.
On me pomiluje po glavi i bolno, isprekidano nastavi:
-Milo moje! Tebe dedica voli najviše na svetu! Ako si, ako. E šta je tvoj deda pravio nestašluka u tvojim godinama? Vidi se, ti si moja krv.
Nisu me baš utešile ove nežne reči ali stiže doktor, pregleda ga i odnesoše ga u bolnicu.
To veče i tu noć oka nisam sklopio od plakanja. Sve mi se srušilo. Odoše sve moje ofanzive.
Povede me sutradan baka u bolnicu da posetimo našeg dedu i tada prvi put saznah da on boluje od raka. Nisam znao šta je to, ali sam znao da je nešto ozbiljno.
Gledajući ga onako slomljenog u bolesničkoj postelji, znao sam da je moj život došao do kraja. Ja ovo neću preživeti. Toliku krivicu nisam mogao da podnesem.
-'Di je moj mali vragolan, pokuša kroz kiseo osmeh da me smiri.
-Ali ja...i opet zaplakah ne mogavši nastaviti ni reči.
-Slušaj milo moje. Deda je bolestan ali to nema veze sa tobom. Ozdraviću ja, ne boj se, ozdraviću!
Kao malo mi laknulo ali nije to to?!
Na polasku kući, svratimo u crkvu, jer reče baka da se moramo moliti da nam ON što pre ozdravi.
Ušao sam u crkvu i tada sam prvi put zaista molio. Rekao sam Bogu - da me kazni za sve nestašluke, kako god hoće - samo da mi deda ozdravi. Satima smo baka i ja ćuteći prizivali i prizivali, molili i kumili.
Posle tri nedelje, puste dedu iz bolnice. Vidim, vratilo se pola čoveka. Nekako mi manji, zguren. Ipak bio sam najsrećniji zbog njegovog ozdravljenja.
Tada mi je laknulo.
Od toga dana se sve na salašu promenilo.
Nije mogao više da radi punom snagom, sve ćutljiviji i ćutljiviji. Počelo se prodavati jedno po jedno, dvorište sve praznije. Ode jedna njiva za drugom, naiđoše suše, sve gore od gorega.
U grad više nije ni jednom otišao, od sramote, jer osta mu nadimak: „Toma astronaut“
Posle nepune dve godine umre deda a ne dugo za njim i baka. Svisla valjda od bola. Salaš opuste, uruši se i utihnu.
Do zadnjeg dana nije poverovao čvrsto, da je Apolo 11 leteo, ČAK do meseca a ja sam toga, vrelog leta, kojeg nikada neću zaboraviti, naučio dve stvari:
-Naučio sam da praštam i da čvrsto verujem u Boga!
Kraj
Da , i ja sam mnogo voleo svog dedu. Prost, obican, posten i vredan covek a ljudina!!!
мххм како да не 
се лепи 
