Pismo 1
„Ljubavi moja, milice....
Ne znam kako se piše ljubavno pismo a hoću jedno sada da ti napišem!
Kako se piše? Šta se prvo kaže i kako počinje?
Da li počinje kao i ljubav? Ljubavno??
Ne znam. Ako ne ispadne dobro, pisaću ponovo. Sada samo znam da želim da ti pišem, želim da ti kažem da bih volela da si mi ovde i želim da ti kažem koliko te volim. Da ti kažem koliko je snažna i velika moja potreba za tobom sada, u ovom momentu, koja, iz dana u dan, sve više raste.
Ali da počnem od nekog početka, ako uopšte znam gde je on.
Ne, da...slažem se s tobom, kod nas njega nema. Mi smo odmah došli u neke visine ( da li je to ono "sedmo nebo") u kojima ja još ne mogu da se snadjem.
Volim te milice moja...volim te , jako..jako. Htela bih...a ne umem, da ti napišem nešto lepo, najlepše da ti se dopadne i da te usreći. Neku pesmu možda, ali pravu, lepu a ne one dečije koja ja samo umem da pišem, kao na primer, ovako:
"Nemoj SREĆO sanjati one snove o svadjama
Spavaj mirno i ne brini, andjeli su s nama"
Ja i ne umem nešto da pišem... ili da ti napišem neku priču sa kojom bih te obradovala, razveselila i učinila da ti život, ili ovaj dan, bude lepši. Stalo mi je da si srećan i želim da jesi jer te volim.
Dakle, kako god okrenem, ja ne znam kako pismo da pocnem a vidim, odmakla sam već pa je valda red i da nesto kažem.
Hoćes... evo ti pola jabuke. Uzmi...dajem ti od srca. Osim toga, evo ti i moje srce...dušu si već uzeo, ona je sva kod tebe .
Zašto te volim?
Nisam verovala da neko, koga ću poznavati tek desetak dana, može toliko da mi bude blizak, da mi toliko osvoji misli i pažnju i snove i želje i dušu i sve...celo moje biće. Kako se to desilo? Ne mogu sebi da dodjem.
Ja mislim da si ti za to "kriv" (lolim te srećo moja). Upila sam te i upijala iz dana u dan i popunjavala onaj prazan deo u meni koji je samo to što sam upila, moglo da popuni. Samo taj i takav "materijal" i NIŠTA drugo nije moglo mene da ispuni. I tako se uklopilo, tako je "leglo"...tako mi nama odgovaramo da nisu ni bile potrebne faze da dodjemo do odnosa kakav imamo.
Srećo...a kakav mi to odnos imamo? Ajde mi kaži !
Jel' to, srećo, ljubav? Jel jeste?
Evo jedna priča koje se uvek sećam i čekam dan kada ću moći da se poistovetim sa junakinjom priče, tj filma. Sada, kada sam tebe upoznala, znam da si ti taj koji...ma čekaj, evo priča:
Ona - ćerka bogatih robovlasnika negde sa juga USA. On - običan momak, radnik u rudniku. Sreli se, upoznali i planula je ljubav. Moćna. Da bi ih razdvojili, njen uticajan otac namešta njemu neku kradju te ga smeštaju u zatvor, na robiju, svog u lancima. Tukli su ga, mučili i bacili u ćeliju. Dok on, sav klonuo, izmrcvaren i duševno i fizički, pada u nesvest... ona, osećajući nešto strašno, pada u komu iz koje se ne budi sve dok se ne probudi i on.
Za vreme kome, njen duh ulazi u ćeliju i spaja se sa njegovim. Oni se ljube, grle, vesele što su zajedno. Zatim "ona " odlazi i vidi se kako se budi iz kome u svom krevetu okružena lekarima koji nisu znali od koje bolesti boluje.
Nakon toga, kada je shvatila da samo tako moze sa njim da se vidja, i dalje ostaje u krevetu odbivši da jede i lekove... i žuri njemu...tj. nastavljaju da se sastaju na taj način - u duhu. A fizički su na dva kraja prostranstva. Dani su prolazili, meseci...oni su se vidjali, sastajali, šetali , uživali, voleli se...bili srećni.
A onda jednog dana, njega su ponovo tukli ali ovoga puta tako snažno da je umirao. U tom momentu, ona se počne dizati iz kreveta ali brzo pada u komu jer je osetila da je njegov duh poziva. "On" je izlazio iz ćelije (iz svoga mrtvog tela) i nju dozivao... ona je je to čula i izašla iz svog tela ( umrla ) dotrčala do njega, zagrlili se i srecni, drzeci se za ruke, otišli na nebo...
Film mi je ( pričaću ti ga)...ne sećam se da je neki film na mene toliko snažno delovao, da sam se naplakala kao nikad do tada. Od onda sam samo mastala i želela da i ja nadjem "duh" u nečijem telu koji će biti tako blizak meni, spojen sa mojim. I sada sam ga našla - u tebi.
Ne preterujem, ne...zaista te tako osećam. Stvarno. I mislim da je to i više od.... od pola jabuke.
Idem sada da pojedem još jednu. da malo gledam TV pa da spavam.
A kada se setim, ili... ako u medjuvremenu naučim kako se pišu ljubavna pisma, jedno ću ti napisati.
DA I TI IMAŠ JEDNO!.
U njemu će pisati da te volim.
Jedino moje!!!! – NAJMOJE“
Pismo 2
Ni ja ne znam da pišem ljubavna pisma, pokušaću nekim prostim, jednostavnim a toplim rečima da ti objasnim šta sam želeo da ti kažem.
Nema te već danima, nisam te čuo nedeljama i mnogo mi nedostaješ...
Volim te prosto, jednostavno i iskreno, kao dečiji osmeh...osećam kako tečes mojim krvotokom i hraniš me požudom, toplinom i nekom srećom koju ni najbolji pisac ne bi mogao da opiše, jer prosto je neopisiva!
Ima stvari koje ni reči ne mogu opisati a to je ljubav. Prava ljubav!
Mozemo je porediti, prevrtati, analizirati ali ona ostaje i dalje nedokučiva a tako stvarna da počesto čak i boli. Kako može sreća da boli, kako može sastavni deo sreće da postane jedna suza izdajnica?
E može!
Ne znam kako, ali može.
Volio bih da iz mene poteče sva bujica osećanja i da se kao lavina sruči sa litica naše udaljenosti, da te povuče u svoje dubine, ponese i miluje poput tuša, i prostre negde oko moga stana...ili u dubine moje duše, da se tamo usidriš trajno, večno! Ili si ti vec tu?!
Ja samo pišem, ponekad samo pevam a još nikako da započnem ovo pismo...
Mislim da bi ga trebalo započeti ovako:
-Volim te srećo, ti si moje najmoje!
...ali to je već neko napisao.
Volio bih da ti mogu otpevati moju ljubav ili odsvirati par nota koje ljubav znače ili na čistom belom zidu, jarkim bojama, da ti svojim prstima naslikam erupciju mojih osećanja i na sve strane ostavim otisak svoga dlana, tako da možes uvek, kada prodješ mojom ulicom, zastati kraj moje duše, udahnuti je i poklopiti svoj dlan na moj, u dodiru koji ljubav znači.
Ako ne budem znao da napišem ovo pismo, ti ćes mi oprostiti jer Ti znas da ću ga pisati iznova i iznova dok ne postane savršeno, kao moja osećanja koja teku i žive samo za tebe.
Želim te, trebam te i osećam kao nikoga do sada!
Znaš, juče...
...veče bez tebe, kao mirisna ruža, bez kapi vode...prevrćem po sećanju deliće naših razgovora a sve mi miriše na tebe.
Moja ravnica nije više spokojna i lenjo opružena sa isprepletenim Dunavom u kosi. Danas je ona začinjena tvojim veselim smehom, uzdahom, toplim i iskrenim kakav samo ti imaš i zanesena u po nekoj priči koje svakodnevno sipaš, umesto kiše ili sunca kao zamenu za duhovnu ishranu da bi s' proleća radjala više i bolje, kako samo ONA to ume. Moja ravnica nije više moja, bez tebe.
Igra sudbine te donese i poseja duž mojih polja i svaka mi njiva miriše na tebe. Svaka ulica usnulog ravangrada i svaki njen detalj, nekim delićem podseća na tebe.
Radjaš se iz mojih snova, živim te po danu a u tihe večeri u postelju sa tobom ležem...opet ,opet...uvek!
Definitivno, ja neću napisati ovo pismo, ne znam!
Volim te srećo.
„Ljubavi moja, milice....
Ne znam kako se piše ljubavno pismo a hoću jedno sada da ti napišem!
Kako se piše? Šta se prvo kaže i kako počinje?
Da li počinje kao i ljubav? Ljubavno??
Ne znam. Ako ne ispadne dobro, pisaću ponovo. Sada samo znam da želim da ti pišem, želim da ti kažem da bih volela da si mi ovde i želim da ti kažem koliko te volim. Da ti kažem koliko je snažna i velika moja potreba za tobom sada, u ovom momentu, koja, iz dana u dan, sve više raste.
Ali da počnem od nekog početka, ako uopšte znam gde je on.
Ne, da...slažem se s tobom, kod nas njega nema. Mi smo odmah došli u neke visine ( da li je to ono "sedmo nebo") u kojima ja još ne mogu da se snadjem.
Volim te milice moja...volim te , jako..jako. Htela bih...a ne umem, da ti napišem nešto lepo, najlepše da ti se dopadne i da te usreći. Neku pesmu možda, ali pravu, lepu a ne one dečije koja ja samo umem da pišem, kao na primer, ovako:
"Nemoj SREĆO sanjati one snove o svadjama
Spavaj mirno i ne brini, andjeli su s nama"
Ja i ne umem nešto da pišem... ili da ti napišem neku priču sa kojom bih te obradovala, razveselila i učinila da ti život, ili ovaj dan, bude lepši. Stalo mi je da si srećan i želim da jesi jer te volim.
Dakle, kako god okrenem, ja ne znam kako pismo da pocnem a vidim, odmakla sam već pa je valda red i da nesto kažem.
Hoćes... evo ti pola jabuke. Uzmi...dajem ti od srca. Osim toga, evo ti i moje srce...dušu si već uzeo, ona je sva kod tebe .
Zašto te volim?
Nisam verovala da neko, koga ću poznavati tek desetak dana, može toliko da mi bude blizak, da mi toliko osvoji misli i pažnju i snove i želje i dušu i sve...celo moje biće. Kako se to desilo? Ne mogu sebi da dodjem.
Ja mislim da si ti za to "kriv" (lolim te srećo moja). Upila sam te i upijala iz dana u dan i popunjavala onaj prazan deo u meni koji je samo to što sam upila, moglo da popuni. Samo taj i takav "materijal" i NIŠTA drugo nije moglo mene da ispuni. I tako se uklopilo, tako je "leglo"...tako mi nama odgovaramo da nisu ni bile potrebne faze da dodjemo do odnosa kakav imamo.
Srećo...a kakav mi to odnos imamo? Ajde mi kaži !
Jel' to, srećo, ljubav? Jel jeste?
Evo jedna priča koje se uvek sećam i čekam dan kada ću moći da se poistovetim sa junakinjom priče, tj filma. Sada, kada sam tebe upoznala, znam da si ti taj koji...ma čekaj, evo priča:
Ona - ćerka bogatih robovlasnika negde sa juga USA. On - običan momak, radnik u rudniku. Sreli se, upoznali i planula je ljubav. Moćna. Da bi ih razdvojili, njen uticajan otac namešta njemu neku kradju te ga smeštaju u zatvor, na robiju, svog u lancima. Tukli su ga, mučili i bacili u ćeliju. Dok on, sav klonuo, izmrcvaren i duševno i fizički, pada u nesvest... ona, osećajući nešto strašno, pada u komu iz koje se ne budi sve dok se ne probudi i on.
Za vreme kome, njen duh ulazi u ćeliju i spaja se sa njegovim. Oni se ljube, grle, vesele što su zajedno. Zatim "ona " odlazi i vidi se kako se budi iz kome u svom krevetu okružena lekarima koji nisu znali od koje bolesti boluje.
Nakon toga, kada je shvatila da samo tako moze sa njim da se vidja, i dalje ostaje u krevetu odbivši da jede i lekove... i žuri njemu...tj. nastavljaju da se sastaju na taj način - u duhu. A fizički su na dva kraja prostranstva. Dani su prolazili, meseci...oni su se vidjali, sastajali, šetali , uživali, voleli se...bili srećni.
A onda jednog dana, njega su ponovo tukli ali ovoga puta tako snažno da je umirao. U tom momentu, ona se počne dizati iz kreveta ali brzo pada u komu jer je osetila da je njegov duh poziva. "On" je izlazio iz ćelije (iz svoga mrtvog tela) i nju dozivao... ona je je to čula i izašla iz svog tela ( umrla ) dotrčala do njega, zagrlili se i srecni, drzeci se za ruke, otišli na nebo...
Film mi je ( pričaću ti ga)...ne sećam se da je neki film na mene toliko snažno delovao, da sam se naplakala kao nikad do tada. Od onda sam samo mastala i želela da i ja nadjem "duh" u nečijem telu koji će biti tako blizak meni, spojen sa mojim. I sada sam ga našla - u tebi.
Ne preterujem, ne...zaista te tako osećam. Stvarno. I mislim da je to i više od.... od pola jabuke.
Idem sada da pojedem još jednu. da malo gledam TV pa da spavam.
A kada se setim, ili... ako u medjuvremenu naučim kako se pišu ljubavna pisma, jedno ću ti napisati.
DA I TI IMAŠ JEDNO!.
U njemu će pisati da te volim.
Jedino moje!!!! – NAJMOJE“
Pismo 2
Ni ja ne znam da pišem ljubavna pisma, pokušaću nekim prostim, jednostavnim a toplim rečima da ti objasnim šta sam želeo da ti kažem.
Nema te već danima, nisam te čuo nedeljama i mnogo mi nedostaješ...
Volim te prosto, jednostavno i iskreno, kao dečiji osmeh...osećam kako tečes mojim krvotokom i hraniš me požudom, toplinom i nekom srećom koju ni najbolji pisac ne bi mogao da opiše, jer prosto je neopisiva!
Ima stvari koje ni reči ne mogu opisati a to je ljubav. Prava ljubav!
Mozemo je porediti, prevrtati, analizirati ali ona ostaje i dalje nedokučiva a tako stvarna da počesto čak i boli. Kako može sreća da boli, kako može sastavni deo sreće da postane jedna suza izdajnica?
E može!
Ne znam kako, ali može.
Volio bih da iz mene poteče sva bujica osećanja i da se kao lavina sruči sa litica naše udaljenosti, da te povuče u svoje dubine, ponese i miluje poput tuša, i prostre negde oko moga stana...ili u dubine moje duše, da se tamo usidriš trajno, večno! Ili si ti vec tu?!
Ja samo pišem, ponekad samo pevam a još nikako da započnem ovo pismo...
Mislim da bi ga trebalo započeti ovako:
-Volim te srećo, ti si moje najmoje!
...ali to je već neko napisao.
Volio bih da ti mogu otpevati moju ljubav ili odsvirati par nota koje ljubav znače ili na čistom belom zidu, jarkim bojama, da ti svojim prstima naslikam erupciju mojih osećanja i na sve strane ostavim otisak svoga dlana, tako da možes uvek, kada prodješ mojom ulicom, zastati kraj moje duše, udahnuti je i poklopiti svoj dlan na moj, u dodiru koji ljubav znači.
Ako ne budem znao da napišem ovo pismo, ti ćes mi oprostiti jer Ti znas da ću ga pisati iznova i iznova dok ne postane savršeno, kao moja osećanja koja teku i žive samo za tebe.
Želim te, trebam te i osećam kao nikoga do sada!
Znaš, juče...
...veče bez tebe, kao mirisna ruža, bez kapi vode...prevrćem po sećanju deliće naših razgovora a sve mi miriše na tebe.
Moja ravnica nije više spokojna i lenjo opružena sa isprepletenim Dunavom u kosi. Danas je ona začinjena tvojim veselim smehom, uzdahom, toplim i iskrenim kakav samo ti imaš i zanesena u po nekoj priči koje svakodnevno sipaš, umesto kiše ili sunca kao zamenu za duhovnu ishranu da bi s' proleća radjala više i bolje, kako samo ONA to ume. Moja ravnica nije više moja, bez tebe.
Igra sudbine te donese i poseja duž mojih polja i svaka mi njiva miriše na tebe. Svaka ulica usnulog ravangrada i svaki njen detalj, nekim delićem podseća na tebe.
Radjaš se iz mojih snova, živim te po danu a u tihe večeri u postelju sa tobom ležem...opet ,opet...uvek!
Definitivno, ja neću napisati ovo pismo, ne znam!
Volim te srećo.
