Majčica
-Da li te boli sine?
-Ne majkice.
-Ali ti plačeš, srećo?
-Ne, samo mi se oči znoje!
Ponekad se divim servilnosti i pitomosti moje majke, zbog ubedjenja da je potrebna hrana čoveku, samo jedan klas žita. Njena prva i poslednja misao pred spavanje je vetra koji miluje listove kukuruza. Rodno zelen, bujan i gord, do nebeskih visina pružen, njenim rukama marljivo dojen. Sveže okopan, smeška se dasa, namiguje i šalje poljupce kao da će svaki struk roditi dva klipa umesto jednog, i to samo zbog nje.
Perspektiva i pogled na život, kod nje počinje iz brazde a i završava se tu, na njenom kraju.
Nekoliko godina provedenih u nekom virtuelnom životu u gradu, za nju je samo ružan san i izlet u šareni, veliki svet plastike i solitera jer izmedju zemlje i nje se nikada ništa nije isprečilo. Ni ljudi, ni duh.
Ponekad pomislim da je vrlo dobro što nikada nije izašla iz brazde, što večno plevi a iza nje niče a njena njiva nema kraja.
Dobro je što mi majka i nije bila majka. Rodiše me neke žene iz pročitanih romana, gajiše me heroine i junakinje tragedija. Na mene su pazile sve Zevsove boginje i tek danas sam svestan, više nego ikada, da sam dojen Jesenjinovom poezijom.
Jednom mi reče, kada sam se rodio, plakao sam tri dana bez prestanka!
Pa kako da ne plačem kada se radjam iz sopstvenog mesa.
Eeee...ja sam rodio nju ali ona to još ne zna. Volim je kao sopstveno dete. Kada odraste, znaće...!
-Da li te boli majčice?
-Ne srećo.
-Ali ti plačeš, majko?
-Ne, samo mi se oči znoje!
-Da li te boli sine?
-Ne majkice.
-Ali ti plačeš, srećo?
-Ne, samo mi se oči znoje!
Ponekad se divim servilnosti i pitomosti moje majke, zbog ubedjenja da je potrebna hrana čoveku, samo jedan klas žita. Njena prva i poslednja misao pred spavanje je vetra koji miluje listove kukuruza. Rodno zelen, bujan i gord, do nebeskih visina pružen, njenim rukama marljivo dojen. Sveže okopan, smeška se dasa, namiguje i šalje poljupce kao da će svaki struk roditi dva klipa umesto jednog, i to samo zbog nje.
Perspektiva i pogled na život, kod nje počinje iz brazde a i završava se tu, na njenom kraju.
Nekoliko godina provedenih u nekom virtuelnom životu u gradu, za nju je samo ružan san i izlet u šareni, veliki svet plastike i solitera jer izmedju zemlje i nje se nikada ništa nije isprečilo. Ni ljudi, ni duh.
Ponekad pomislim da je vrlo dobro što nikada nije izašla iz brazde, što večno plevi a iza nje niče a njena njiva nema kraja.
Dobro je što mi majka i nije bila majka. Rodiše me neke žene iz pročitanih romana, gajiše me heroine i junakinje tragedija. Na mene su pazile sve Zevsove boginje i tek danas sam svestan, više nego ikada, da sam dojen Jesenjinovom poezijom.
Jednom mi reče, kada sam se rodio, plakao sam tri dana bez prestanka!
Pa kako da ne plačem kada se radjam iz sopstvenog mesa.
Eeee...ja sam rodio nju ali ona to još ne zna. Volim je kao sopstveno dete. Kada odraste, znaće...!
-Da li te boli majčice?
-Ne srećo.
-Ali ti plačeš, majko?
-Ne, samo mi se oči znoje!
