Gledam te, prijateljice .U očima ti se ogleda bol, u licu ti se preselila tuga, u srcu ti se nastanila tišina što peče.
Sediš ispred mene i pričaš o teretu koji vučeš za sobom.
Pitaš me:
_ Znaš li ti koliko boli?
A ja ćutim.
Film mi se vraća, udarci sudbine prolaze kroz misli, oni što su te lomili a ipak si ostala živa. Ali ja ćutim.
Klimnem glavom, kao da želim da ti priznam: „Ne, prijateljice,,, tvoju bol ne mogu da znam.“
Čaše se nižu, redom.
Ti pričaš, smeh ti se meša sa suzama.
Ja samo slušam. I dok tebe slušam, vraćam i svoja sećanja.
Kažem ti: „Nisi sama. Svako nosi svoj krst.“
Ti mi odgovaraš: „Znam,,,ali ja patim.“
Kažem ti: „Moraš.“
Ti kažeš: „Znam,,, ali zašto sudbina mora da bude tako surova?“
I tad mislim na onu kojoj je sudbina otela _ korak i oslonac.
Na tinejdžerku kojoj se osmeh nikad nije rodio, jer nije mogao.
Na onu što je prvo čedo nosila kroz bolnice i operacije, moleći Boga svaki dan za jedan dah života više.
Na ženu što je hodala kroz prazninu i ništa.
Znam li šta je bol?
Da, znam. Predobro znam.Gledajući tebe kroz vreme .
Ali veruj, prijateljice _moramo napred.
Nemamo vremena za pognute glave i slomljene duše.
Neko nas čeka, traži našu ruku.
Neko želi da vidi naš osmeh.
Neko želi da nas gleda žive i srećne.
Zato _ tugu nosi u sebi, ali nasmej se.
Jer svaki osmeh što ga poklonimo jeste jedino oružje kojim se sudbina pobeđuje.
®
Poslednja izmena:
