Ovo nije konkretna ljubavna prica iz mog zivota ali jeste moje iskustvo steceno kroz zivot o zaljubljenosti i ljubavi...
Preneseno iz mog bloga...
Заљубљеност је стање усхићености и помало поремећене перцепције.
За мене најинтензивнији тренутак заљубљености јесте тренутак пред први пољубац.
Допадамо се једно другом, гледамо се као да би се јели за доручак, ручак и вечеру. Сваког дана...
И, онда настане тај тренутак у којем застајемо и стајемо једно пред друго.
Гледамо се... И још мало се гледамо. Нема везе да ли се видимо или се баш и не видимо.
Ипак се гледамо.
Тело устрепери. Жеља за пољупцем је очигледна. Дланови се помало озноје. Буде понеки нервозан осмех.
Ишчекивање. И трема.
Трема само због једне ствари.
Да ли ће пољубац потврдити све оно што су наши умови констатовали, јер ако се укус једног не допадне другом...
Па, мени то делује као одбијање магнета кад се окрену истим полом један према другом.
Или, пак, буде као привлачење магнета кад цео устреперим и, некако, имам утисак да мало порастем. У висину.
Тачније, да се издужим...
А кад се све сложи као квадратићи у тетрису...
За мене је то тренутак у којем сам најзаљуљенији у једну жену...
Код љубави није тако јер љубав није то што и заљубљеност.
Љубав је осећање сталожености и сигурности поред некога кога сматрамо делом себе.
И мора да буде испреплетено са страшћу и пожудом јер ако није, то и није мушко женска љубав.
Јако је тешко говорити о емотивном стању љубави док је све лепо и док све функционише у складу али се све то изузетно снажно осети у тренутку распада везе.
Онда се човек осећа као да у буквалном смислу губи део себе, као да се цепа по половини јер тек кроз недостатак односа са вољеном особом схвата оно често понављано "ми смо две половине".
Ја лично никад нисам могао тачно да опишем љубавне емоције и њихов интензитет кад размишљам о хармоничном делу везе.
Можда зато што не знам да издвојим најснажнији тренутак те потпуне предаје.
Да ли је то неки од оргазама? Или оно испреплетено лежање после истих када се и прича и ћути у исто време? И када се привлачимо у загрљај не би ли се коже додиривале још већом површином...
Да ли је то неки од тренутака кад сам ја болестан и кад видим да моја болест њу брине, плаши и погађа више него мене? Исто као што мене више плаши њена и као што ме доводи у стање беспомоћности у којем бих дао целог себе само да њој олакшам? Да ли је то тренутак у којем сам светан да је највише волим јер ми њене емоције некако служе као појачивач за моје?
Или још гомила тренутака сличних ономе кад јој се загледам као да их први пут видим иако се будимо одавно једно поред дугог? Они у којима ћутимо и мислимо свако своју причу, а онда од једном проговоримо о истој ствари...
Не знам. У таквим тренуцима ја не могу да повучем ни једну јасну линију љубави јер све некако испреплетено тече, с преливањем нас једног у друго.
И не мислим да је за овако нешто потребно претерано време јер ако се то не дешава од почетка, неће временом израсти и разрасти се. За мене, све емоције постоје у првом сусрету, а време их само разоткрије или не. Човек је то што јесте и не може себе да надраста, само сам себи и другима да се разоткрива ако је спреман да се суочи са собом.
Ипак, ја као тренутак највише свести о љубави бирам тај тренутак у којем се схвата да неко није више део нас и да сад постоје само ја и она, свако за себе, као пола телета која пада по дворишту. Вол је тај који изоштри ивице и тачно видимо где, шта, како и колико недостаје.
