Evo ideje da ucesnice foruma ovde objave svoje istinite price, ne samo ljubavne vec da u pricu pretoce bilo koji zanimljiv i znacajan deo svog zivota naravno besplatno.
Mislim da bi retke to ucinile a da prica stvarno bude potpuno istinita, ja prva ne bih. Sigurno ne bih lagala ali bih verujem, dobar deo precutala a nemam pojma zasto, niti se cega plasim niti stidim. Valjda navika da uvek ostavljam deo za sebe.
A zašto da ne?
Mada, ima toga na blogu.
Evo mog doprinosa:
Skica za nešto, što je mogla biti ljubav
(sa bloga)
Pozvao me je telefonom i pitao možemo li se videti te večeri. “Hteo bih da razgovaramo o nečemu vrlo važnom”, kazao je.
Viđali smo se svakodnevno, i puno smo razgovarali o važnim i nevažnim stvarima … Šta je to toliko važno da ne može da čeka sutra? – pitala sam se.
Nije mi bio drug, ni dečko; bio je nešto više: nedosanjana prva ljubav, nesuđeni kosmički partner, prijatelj. Dobro smo se razumeli i dok smo ćutali. Detinjstvo i dečaštvo protekli su mu u burnom raspadu porodice i uz vaspitavanje očevim kaišem, po popravnim domovima, u traganju za svojim mestom pod suncem. Ni u mladosti ga nisu poštedele Scile i Haribde, iz čijih se kandži izvlačio sve tvrđi i ogorčeniji.
Ne znam kada je počeo da me doživljava kao devojku; ne sećam se trenutka u kome sam osetila kako u njegovim očima više nisam mala, plava devojčica koju je nazivao sestricom. Volela sam ga. I on je voleo mene, s tim što su se naša osećanja razvijala različitim ritmom: dok sam bila zaljubljena u njega, on me je voleo kao što se voli mezimče; kada je moja zaljubljenost prošla, njegova se rodila. U svakom slučaju, bilo je prekasno: prerasla sam prvu ljubav, prebolela ga, klin klinom izbijala tražeći deo njega u drugima.
Te letnje večeri, sredinom osamdesetih, odveo me je u restoran. Usput je pitao sme li me uhvatiti za ruku. Nisam mogla da odbijem takvu molbu, možda zato što sam bila polaskana … ili zato što bih sve učinila za njega … ili možda zato što je ipak negde, duboko u meni, još tinjala stara ljubav … ili čežnja da doživim onu vrstu ljubavi koju mi je uskratio kada sam o njoj maštala.
Sedeli smo u kafiću i gledali se, nikako da započnemo taj, vrlo važan razgovor. Moju ruku nije ispuštao iz svoje. Bila sam usplahirena poput šiparice, kao da se ispred mene nalazi filmski glumac sa postera iz mojih tinejdžerskih dana, koji se iznenada, od krvi i mesa, pojavio u stvarnom svetu. Ah, da – imao je oči različite boje: jedno smeđe a drugo zeleno…. bistre, prodorne oči… Zaboravila sam da kažem da je bio lep, možda najlepši muškarac koga sam ikad srela.
Kada je progovorio, bio je direktan: “Želim te za sebe.”
Neobično je zazvučala ta rečenica – kao da sam ja neka stvar koja se može prisvojiti. Ispunila me je razočaranjem. Nadovezao se: “Izgledaš uvređeno. Izvini, hteo sam da kažem nešto drugo, ali mi teško ide.”
“Šta može biti teže izgovoriti nego ovo što si upravo kazao?” durila sam se.
“Krupne reči ne bi se zvale krupne da ih je lako reći.”
Poljubio mi je nadlanicu i izjavio da me voli, i da će me voleti zauvek. “Čini ti se”, odgovorila sam, “život predugo traje da bi u njega stala samo jedna ljubav.”
Kada se sada setim te večeri, izgleda mi da sam se bila uplašila: njega, njegovih pogleda i izjava, sagledavanja budućnosti uz čoveka koji je nosio obeležja momka sa asfalta, i koji se – kako sam tada mislila – samo poigrava krupnim rečima čineći me slabom i ranjivom. Neki su me kasnije ubeđivali da sam realno sagledavala situaciju a ja ipak mislim … ili, bolje reći - priznajem sebi da sam bila obična, zbunjena kukavica.
“Moj život neće trajati dugo”, nasmešio se (tužno, ili mi se samo pričinilo?), “to mogu da garantujem. Ali, čak i da traje prosečno dugo, uveren sam da mogu da te volim sve dok trajem.”
“Nisi valjda bolestan?” zabrinula sam se.
“Jesam, ali ne onako kao što misliš. Nisi mi rekla: voliš li me?”
Kako mu objasniti da bih u tom trenutku pošla sa njim na kraj sveta, da bih sve dala za njegov poljubac i dodir … ali ne zauvek, nego samo na par dana ili nedelja, jer se plašim šta bi takva luda, godinama očekivana ljubav, potisnuta pa iznenada probuđena iz mog stomaka, napravila od mene? Kako mu reći da se bojim da ću, čak i ako pođem sa njim u tu avanturu osvajanja ljubavi, uvek biti u strahu da će mu se nešto strašno desiti … da ću strepeti zbog njegovih navika na koje verovatno ne mogu uticati, a onda ću iznova patiti?
“Ne”, slagala sam.
Opet se nasmešio: “Lažeš, ZNAM da me lažeš.”
Otpratio me je do kuće i haustoru zgrade smo se poljubili, prvi i poslednji put. Otrčala sam uz strepenice kako mi ne bi video suze u očima. Sutradan se javio telefonom i kratko pitao: “Voliš li me?” Opet sam rekla “ne”. Zvao je dan za danom, uvek postavljajući jedno te isto pitanje, a onda je prestao da se javlja, i nije ga bilo narednih pola godine. Tada mi je telefonirao i rekao da je sebe stavio na test, koji mu je pokazao da ljubav ne jenjava već, naprotiv, raste – “ako je uopšte moguće da naraste više”.
Zatim sam se ja preselila i izgubili smo kontakt. Često sam mislila na njega, s mešavinom sete i nežnosti. Nekoliko godina kasnije saznala sam da se oženio i poverovala da je pronašao sreću. A onda, grom iz vedra neba – njegova smrt, u 33-oj. Nije bolovao; smrt je bila nasilna i jeziva.
Tek mnogo posle tragedije, do mene je stigao fragment iz pisma koje je ostavio svojoj sestri: “Znam da me je volela, ali se plašila. Nije verovala da bi sve bilo drugačije, i da bih se promenio da je bila moja. Konačno bih bio istinski srećan.”
Ljubav ne bi trebalo da razmatra opasnost od rizika. Jer, onda i nije ljubav. Tako kažu. Ja, ipak, znam da je bila ljubav. Nedovršena. Možda su te, nedovršene, dalekosežnije i manje podložne zaboravu nego ostale.
, ko bi te to sada kamenovao, bacio u blato...
, knjizevnici su odlicni filozofi-kriticari
