On dolazi kad se svet rasprši u tišini.
Kad koraci ne znaju kuda.
Kad put nije linija, već vrtlog.
Kad glas u meni zadrhti između izbora.
Nikada ne pita šta želim.
Nikada ne traži dozvolu.
Uvek zna bolje od mene.
I uvek laže...
U njegovim rukama gradovi se prevrću,
ulice se razlivaju,
prozori se otvaraju ka svetovima
koje nikada ne bih smela da dodirnem.
Njegov glas je maska.
Njegov dodir je senka.
Njegove oči su moj pogled
kad ne znam šta tražim.
Njegove reči su pesma
koju nisam želela da čujem,
ali sam morala da naučim.
Uči me da gubim sebe.
Da lutam bez straha.
Da verujem u ono što se
nikada neće ostvariti.
Vodi me kroz svetove
koji nisu moji,
u koje ne mogu da ne uđem.
Ostavlja me tačno kada mi najviše treba.
Nestaje između redova.
Zatvara vrata kad mislim da sam pronašla izlaz.
Pušta me samu, jer zna
- sama moram da pronađem put do njega.
I kad ga izgubim, kad se zakunem da ga neću opet slediti,
kad mu okrenem leđa i poželim mir,
on se nasmeje,
i povuče me za ruku...
Zna već
da mir mi nikada nije bio dom,
da lutanje je pesma koju ne prestajem da pišem...
Da bez njega ne bih stigla ovde
- do tebe.
