Ručak je postavljen na ovom stolu na kome se ne jede hrana, već
smisao, srce i svetlost koji oblikuju naše postojanje.
Stolnjak nije tkanina, već mapa zagrljaja, dodira, osećanja, topline.
Na njemu nisu tanjiri od porcelana, već tanjiri od uspomena koje
nikada ne blede.
Svaki dodir ovog stola podseća na ono što ne može biti zaboravljeno.
Tu se ne diže viljuška, već misao. Ne pije se vino, već metafora.
Ne žvaće se zalogaj, već trenutak koji ostaje zauvek.
Danas je sto prekriven nečim što se ne jede, ali se guta.
Nečim što nema miris, ali se oseća.
Nečim što nije hrana, ali hrani.
Na tanjiru je glavno jelo
pečena spoznaja.Hrskava tamo gde treba, mekana tamo gde mora,
začinjena prstohvatom haosa, dodirima trenutaka koji su se pretvorili
u večnost.
Pored nje
prilog smeh u tri sloja.Prvi sloj je ironija, drugi mudrost, treći čista radost.
Kad ga zagrizeš, razumeš ono što nikada nisi znao da znaš.
Uz prilog - salata od neizgovorenih reči, one koje su ostale na ivici
usana, ali nikada nisu pale u tišinu.
pored salate stoji pire od vremena, umućen od trenutaka koji su
proživljeni, ali nikada zapisani.
A iz čaše se preliva vino od metafora, staro sto godina, ali sveže kao
prva kap kiše.
I kad viljuška dotakne tanjir, ne čuje se metal—čuje se puls.
Kad se zalogaj približi usnama, ne oseća se ukus—oseća se priča.
Kad se gutljaj prolije niz grlo, ne greje telo - greje misao.
I tako,
viljuška udara ritam srca, tanjir odjekuje od pamćenja, gutljaj spaja
ono što je bilo sa onim što nikada neće prestati da bude.
I taman kad mislim da je kraj delicijama, da su sve misli pojedene,
vreme posrkano, reči progutane, ostaje poslednji zalogaj - ono što
dolazi na kraju, ali nikada ne nestaje!
Desert: Sladoled od sećanja i kocka ljubavi umočena u večnost...Topi se polako, ali nikada potpuno, osećaj koji ostaje čak i onda kada se
poslednja nada istopi
I na samom kraju, još jedan gutljaj vina...
I tako...ručam svakog dana, mada, gozba se ponavlja svakom ko je za
mojim stolom!
Poslednja izmena:
ali panta rei, panta rei...
