"Ne mogu da verujem! Sta je to, dodjavola!?" pomislih, i hladan znoj skliznu preko mog hrapavog nosa. "Ne mogu vise da trcim, da bezim od ove stvari, jednostavno ne mogu!". Ali nisam bio jos dugo tog misljenja. Cuh viku i topot konja, bili su mi za petama. "Ko su ti ljudi, ta bica sto ih jasu? Sta pobogu oni hoce od mene, i gde su svi ljudi nestali?"
Bilo je to prohladno jesenje jutro, mada se u mnogo cemu razlikovalo od onih uobicajnih, kada su ljudi zurili na posao, automobili tutnjali glavnom ulicom i cadili okolinu, deca pospano i usporenim korakom kretala u skolu. Ne, nije bilo nicega, sunce je tek izaslo, ali kao da je sve pomrlo, sve utihnulo. Nista se nije culo, nigde zive duse. Samo besna vika onih koji su me gonili.
"Kako se ovo desilo, mora da sanjam, ovo mesto nikada nije prazno, uvek ima nekoga, mora da ima", tesio sam sebe, i pokusao da iscrpim i poslednje zrno hrabrosti, i da pronadjem razumno objasnjeje ovoga sto se desava. Ali pre svega, morao sam da umaknem ovoj besnoj grupi koja me juri. Pogledah oko sebe. Prvo sto mi je zapalo u oci je policijska stanica. Pohitah ka njoj, povremeno se osvrcuci. Nisam mogao da vidim ljude ili stvorenja koja su me jurila, ali sam mogao da cujem njihove ratnicke povike, na meni nepoznatom jeziku. Vec sam bio iscrpljen, znoj mi je klizio niz kapke i ulacio u oci, izazivajuci taj nelagodni osecaj. Srce mi je lupalo tako snazno da sam mislio da ce iskociti iz grudi. Poslednjim ostacima snage potrcah ka glavnoj zgradi policijske stanice. "Samo da je otkljucana, moram da pobegnem od demona koji mi se priblizavaju". Na srecu, bila je otkljucana. Usao sam i zatvorio vrata za sobom. Konacno sam mogao da odahnem i da se priberem. Sta dalje ciniti? Provirio sam kroz staklo na vratima, imajuci dobar pogled na ulicu. I dalje nisam mogao da vidim razjarenu masu koja mi se priblizavala, ali sam mogao da ih cujem, sve bolje i bolje. Bilo je pitanje trenutka kada ce se pojaviti iza coska. Iscekivao sam taj trenutak u najvecoj neizvesnosti do sada, trenutak od koga mi je zavisio zivot, trenutak kada cu saznati nesto sto nisam mogao ni da sanjam.
Ali sada sam se umorio od kuckanja, pa cu pricu ( ili roman ) mozda zavrsiti sutra, a mozda i necu nikada, u zavisnosti kakve budu kritike publike.
Bilo je to prohladno jesenje jutro, mada se u mnogo cemu razlikovalo od onih uobicajnih, kada su ljudi zurili na posao, automobili tutnjali glavnom ulicom i cadili okolinu, deca pospano i usporenim korakom kretala u skolu. Ne, nije bilo nicega, sunce je tek izaslo, ali kao da je sve pomrlo, sve utihnulo. Nista se nije culo, nigde zive duse. Samo besna vika onih koji su me gonili.
"Kako se ovo desilo, mora da sanjam, ovo mesto nikada nije prazno, uvek ima nekoga, mora da ima", tesio sam sebe, i pokusao da iscrpim i poslednje zrno hrabrosti, i da pronadjem razumno objasnjeje ovoga sto se desava. Ali pre svega, morao sam da umaknem ovoj besnoj grupi koja me juri. Pogledah oko sebe. Prvo sto mi je zapalo u oci je policijska stanica. Pohitah ka njoj, povremeno se osvrcuci. Nisam mogao da vidim ljude ili stvorenja koja su me jurila, ali sam mogao da cujem njihove ratnicke povike, na meni nepoznatom jeziku. Vec sam bio iscrpljen, znoj mi je klizio niz kapke i ulacio u oci, izazivajuci taj nelagodni osecaj. Srce mi je lupalo tako snazno da sam mislio da ce iskociti iz grudi. Poslednjim ostacima snage potrcah ka glavnoj zgradi policijske stanice. "Samo da je otkljucana, moram da pobegnem od demona koji mi se priblizavaju". Na srecu, bila je otkljucana. Usao sam i zatvorio vrata za sobom. Konacno sam mogao da odahnem i da se priberem. Sta dalje ciniti? Provirio sam kroz staklo na vratima, imajuci dobar pogled na ulicu. I dalje nisam mogao da vidim razjarenu masu koja mi se priblizavala, ali sam mogao da ih cujem, sve bolje i bolje. Bilo je pitanje trenutka kada ce se pojaviti iza coska. Iscekivao sam taj trenutak u najvecoj neizvesnosti do sada, trenutak od koga mi je zavisio zivot, trenutak kada cu saznati nesto sto nisam mogao ni da sanjam.
Ali sada sam se umorio od kuckanja, pa cu pricu ( ili roman ) mozda zavrsiti sutra, a mozda i necu nikada, u zavisnosti kakve budu kritike publike.
