Uh, sad bas nadjem ovu temu... sednem na sec. da odmorim od pripreme i naletim. I pocinje ono stiskanje i onaj bol.... Moj je jako rano otisao imao je samo 37 god. onda kada je trebalo jos nesto da mi kaze, jos jednom da me poljubi, jos sa jednog sastanka da me saceka, jos jednom da mu se isplacem... prodje toliko godina i sve je teze, prosao je i onaj kad kada sam na svet donela jedno zlato i ridala zato sto on nije tu da je vidi, proslo je hiljadu deda sa svojim unukama i svojim cerkama i svakog puta sam priznajem bila ljubomorna, evo blizi se dan 11.05 trinaesta godina, a ja jos uvek cekam da dodje i da svojim cerkama kazem imate pravog dedu, cekam ga onako nasmejanog i punog zivota, cekam ga da mu kazem da nije uspelo ono sto je pokusao da od mene napravi jaku, da mu kazem da sam covek onakav kakav je on bio, da ne brine, da ga ljudi i dan danas pamte i pricaju o njemu kao o heroju i jos uvek sa velikim postovanjem, hiljadu stvari, a jedino sto mogu je to da legnem na onu plocu i budem besna na njega, na sebe, i na prokleti maj.... Hvala mom veeeelikom tati, hvala jednom coveku koji je jos uvek tu, samo se malo sakrio... jednom kad ga nadjem ima da ga nakrpim a onda da mu placem i pricam i nikada ga necu pustiti, obecavam.....Sto se tice tuge, nema neke razlike u datumima, svaki dan se desi nesto a da htela ne htela pomislim zasto sad nije tu, i svaki dan patim zato sto ne mogu otici na mesto njegovog pocinka cesce, nije sahranjen u mestu u kom ja zivim... i nikad ne prolazi, sve je u stvari teze, kako nam se nove stvari desavaju u zivotu tako sve vise fali... i sve vise boli. A najstrasnije je kada shvatis da se trudis i prisecas svakog momenta ne bi li osmeh, glas, pokret njegov bio sacuvan. To me plasi, ne dam zaboravu a izgleda da je to jace, da neke stvari jednostavno ne mozemo ostaviti tu gde jesu... iscule bez predhodne najave, tek u snu ti dodju i ljutim se kad se probudim... zelim jos malo da slusam taj glas i jos malo cujem taj zvizduk... i ne dam tom bolu da ode, neka ga tu da me uvek podseca na njega, to je ostalo posle njega, pa kad bi taj bol prosao, bojim se prosla bi i secanja....
Imala sam naglu potrebu da ovaj svoj post sa pocetka forumasenja ubacim u blog....
..tako si me takla sa ovim....ma...nemam reči...pogubile se negde ugursuzi nijedni.
