U društvu pesnika, skidam kapu.
Dubokim naklonom pozdravljam moć,
koju ima prijatelj reči.
Oku nedam da trepne, dok pesnik
govori iz duše, reči koje se pamte.
Na bini, pod sjajem sunca, pesnik,
kralj reči, stoji i govori.
A ono, nekako drukčije sija,
kao da miluje, svojim zrakom,
reči pesme.
I pamte se one, dugo, dugo...
Kao što biljke pamte,
poruku sunca i kiše,
pa rastu, cvetaju, rađaju.
U društvu pesnika,
pred njegovim darom,
da progovori močno i trajno.
Skidam kapu i klanjam se:
„Pozdrav Tebi, kralju.
Vladaru večnosti.“
Dubokim naklonom pozdravljam moć,
koju ima prijatelj reči.
Oku nedam da trepne, dok pesnik
govori iz duše, reči koje se pamte.
Na bini, pod sjajem sunca, pesnik,
kralj reči, stoji i govori.
A ono, nekako drukčije sija,
kao da miluje, svojim zrakom,
reči pesme.
I pamte se one, dugo, dugo...
Kao što biljke pamte,
poruku sunca i kiše,
pa rastu, cvetaju, rađaju.
U društvu pesnika,
pred njegovim darom,
da progovori močno i trajno.
Skidam kapu i klanjam se:
„Pozdrav Tebi, kralju.
Vladaru večnosti.“
