(ili neka moja razmišljanja o životu inspirisana ko zna čime)
MOJ NAČIN DA POSTOJIM
Cveće u vazni ispod slike flamingosa svakog jutra me dočeka kada otključam kancelariju. Vaznu je naprvila ćerka naše prijateljice koja je diplomirala keramiku, cveće je moje, iz mog dvorišta, sada sušene ruže, a slika je rad jednog mladog slikara.....to oko moje umorno od brojki vidi kada okrenem glavu od monitora. Stvaralaštvo na delu medju svim ovim kolonama. Medju registratorima i šarenim fasciklama su sitnice meni drage.....ovo sam kupila tamo i tamo, sitni pokloni koje mi po neki klijent donese sa odmora u znak pažnje, razgednice....podsećanje da su u registratorima ljudi i njihovo stvaralaštvo. S druge strane, iz polumrtvih može da me podigne dečiji osmeh, pogled na reku, miris cveta, ogromna stabla koja prosto zrače snagom i nude mi je prižajući grane......ili kamen....neverovatni oblici i boje tako stabilni, moćni a krajnje jednostavni. Ili reka......ne volim da sam u vodi, ali volim da sam pored vode.....tiha i snena unosi mir, opušta mišiće, uspavljuje misli.......ili brza, hladna budi iz pospanosti i letargije, zove na akciju. Sve to oduvek postoji sa svom svojom silinom i moći. Mi smo mnogo kraćeg veka....malo vremena boravimo na ovoj planeti te zato svaki tren treba živeti.....i to ne samo lepo, već i bolno i ružno, onako kako naidje.....ali živeti a ne gledati život iz fotelje ili preko monitora. Nažalost, već godinu dana sam vezana previše sati za posao, bez porodice u pravom smislu te reči, u tradicionalnom smislu, u neimarskom smislu, onako kako ja to volim ....strahovito mi sve to nedostaje...... znam da kiša pada samo kada čujem da dobuje po krovu, sunce i sneg vidim tek kad izadjem odavde.....mešam dane i Macine smene što mi se nikada nije dogodilo.....kalendar, sat i telefon....sva tri mrzim ali su tu da me opomenu. Osećaj za protok vremena mi se poremetio......svi dani su isti.......dan i noć strahovito liče jedno na drugo....teško je.....mnogo teško.....posebno za nekog ko voli da je napolju i u radionici.....zato je i svaki momenat kada se skupimo mnogo intenzivnije doživljen, dobija na snazi i vrednosti, ali, s druge strane tu je i opasnost da se udaljimo jedni od drugih, da se razvijamo i menjamo daleko od oka ukućana te se od jednom nadjemo u čudu kako se neko promenio, nije tako reagovao......s jedne strane je dobro jer svi postaju samostalni, mislim na decu, moraju odluke donositi bez dogovora sa porodicom, u momentu ugrabiti šansu jer su učeni da se šanse ne čekaju već se grabe....moraju se sami snalaziti, a sa druge strane preti udaljavanje. Sada treba mnogo više diplomatije da se sve strasti odraslih osoba usklade.....deca postaju svesna vrednosti trenutka i težine odluke koju treba doneti. Naravno, tu je uvek mobilni telefon i mama i tata na raspolaganju 24 sata.....ali primećujem da im sve manje trebamo. Bogu hvala, tako i treba. Isuviše čvrsto stojim na zemlji da bih zbog toga jadikovala ili decu sputavala, ali sam istovremeno i tužna i sretna, i zabrinuta i ponosna.....samo sam roditelj. I pošto je tako kako je, i nemam ni nameru a ni mogućnost da to menjam, jedino što mi je preostalo je da pokušam da u tome uživam, pronadjem lepo i pronadjem svrhu pored rada u ovim silnim satima koje provodim uglavnom sama......zato pišem ......jednostavno moram nešto stvarati, praviti.......te pravim reči u pauzama dok sam na poslu. Kada sam kući........onda sam kući takodje stvarajući i takodje okružena sa mnogo toga neimarskog. U oba slučaja......postojim.....imam svrhu, iza mene ostaje nešto. Moram uvek, kad pogledam iza sebe da vidim rezultat......da vidim šta je to moje bitisanje na tom mestu u to vreme napravilo......da li je to napisan tekst, posadjen cvet, skuvan ručak, popijena kafa sa komšijama, završeno štrikanje džempera, napravljen stalak za cveće, osmišljen plan za neku akciju, priknjižena gomila papira, uradjene plate, klijent ubedjen da ne radi to što je naumio, pregršt smajlija na svetu životinja, nekome sam malkice pomogla, uputila toplu reč ili sam jednostavno sate provela spavajući, pročitana knjiga ili nečiji tekst, puna pluća vazduha i slobode i zdravog umora nakon šetnje.....važno je da vreme ne ide bez veze, da se ne traći, ne baca jer na to nemamo pravo. Ovde smo, na ovoj planeti da živimo......zato to treba raditi najbolje što možemo prilagodjavajući se.
Svakako da sve zavisi od mnogo faktora, od karaktera, od toga koliko nas je život jako mlatio...ali, ono što nam je svima zajedničko je da živimo jako brzo, brzo spavamo, mislimo, jedemo, volimo se brate brzo.....menjajući brzine ipak, svi imamo lufta da pronadjemo maleni deo vremena za sebe, za uživanje, pa makar i par minuta da prikupimo snagu. Gde god da pogledam vidim stvaranje, naših ruku delo, zajedničko bitisanje....ostvaren cilj. To mi daje polet jer ne mogu da funkcionišem ako ne stvaram bilo šta što ova moja luda mašta zamisli. Svakako da pokleknem, svakako da me tuga i život svladaju, čovek sam, kao i svi drugi, plašljiva, nejaka, voljena i hrabra, sa suznim ili nasmejanim okom.....šta god da je krenem da pišem i bude mi lakše.....reči moje vrate mi snagu ili pak svoje nasmejane reči delim.....u njih pretočim osećaj a one meni vrate moć da nastavim. Moj sadašnji izvor.......osećanja ispisana u rečima, malene stvari koje vidim i koje nateraju oko da se osmehne, toliko ljubavi u fotografijama i slovima daju moć da preživim .......verujem da su moje reči zato i ćutale 30 godina......da bi mi sada pomogle.
A borovi, koje vidim kad god se budim ....znam da broje moje dane, onako, tiho, u sebi.....daju mi volju da taj dan pretvorim u život.Reče neko u jednom komentaru da je tužno što će me borovi nadživeti….nije to tuga već realnost.....osnov da psiha bude zdrava i dugovečna kao i borovi.....neće biti tu moj pogled, ali će sa tog prozora gledati neke druge oči koje sam iznedrila ili oči tim očima drage......nadam se samo da će videti što i ja…..snagu I lepotu stvaranja.
ja mogu sve....živim i cvetam i u kamenu
tren života u kadru.....snaga
tren života u kadru.....snaga
PS Biće i onih koji će reći „Ma, lako je njoj da priča“
Za takve imam porukicu
„Jeste, lako je meni, zato što ja tako hoću.....što i vama od srca želim“
Za takve imam porukicu
„Jeste, lako je meni, zato što ja tako hoću.....što i vama od srca želim“
...pa nisam sigurna da ikome moja razmišljanja pretočena u reči mogu pomoći.....možda samo malkice daju nadu .....ali meni pomažu da se izborim sama sa sobom 
Znas da se salim,obozavam te
