Duboko verujem, to mi kao letnji povetarac pirka u duši, utešuje me, kao nežna, jedva čujna i usrdna majčina molitva, i miomilinom guši, da će, tamo-daleko , nekada kada moja sveta Otadžbina Srbija bude slobodna, dična, onakva kakva je bila kada su je vekovima stvarali moji preci, junaci, anđeli i sveci, i kada je budu vodili, zlatili, branili i predvodili hrabi, rodoljubivi i čestiti Srbi, neko nekada da prenese, od tuđinskih crva oglodane, moje kosti na mesto koje mi po mojem, kreativno-pesničkom, činjenju pripada – na Sražilovo, baš tamo pored kostiju Branka Radičevića...
Verujem da će nekada vreme, istina i mudri ljudi da procene i ocene moje činjenje i u svojim dušama, srcu i razumu osete da sam ceo svoj život posvetio Slobodi, Istini, Pravdi i Rodoljubivosti. To i bi moj jedini ljudski greh, ali ponosim se njime. Nečasni, kukavni i izdajništvom zadojeni vlastodršci u Srbiji su me upravo mrzeli zbog toga, hteli u mojoj duši da popljuju Boga i od mene stvore, njima sličnog i naličnog, roba, no uvidevši da to nikada neće moći izgnali su me, kao onu tužnu `ticu trnuljčicu, iz moje Srbije i ognjišta pradedovskog. Sa neopisivim bolom u grudima lutao sam svetom, kao od vetra nošena otrgnuta latica cveta, tugovao i, isto kao što je ona nesrećna `tica trnuljčica ispevavala svoju poslednju, najmilozvučniju, pesmu, svoju svetu Otadžbinu opevavao, dušu joj svoju dao i uvek je svojom majkom zvao. Ti moji krici su, kao molitva koju dobronamernik upućuje Bogu, dopirali do moje rodne Srbije, čuli su ga i osetili u srcu i duši čestiti ljudi, ali izdajnici na čelu Naroda, Crkve i Države su to pokušavali gebelsovskom propagandom da ublaže, razvodne i obezvrede. Bože, Svevišnji Stvoritelju, ja sam jedini mnogogrešni rab Tvoj za kojeg su za života tvrdili da me nema, čak su i moje najrođenije i one koji me poznaju ubeđivali da je to nesporna istina i da je ono što osećaju i čitajući moje umotvorine doživljavaju dobronamerni ljudi samo iluzija, eho nečega nepostojećega i vrisak nečega čega nema …
Zašto baš Sremski Karlovci i zašto baš na Stražilovu pokraj, u Bogu usnulog, Branka Radičevića ?
Došavši, biće da to bi istinska Božija volja, u bogosloviju »Sveti Arsenije Sremac« u Sremskim Karlovcima, drugog izbora, mada bejah odličnjak – Vukovac, nisam ni imao, jer sam bio sin golootočkog robijaša, dičnog rusofila i nesalomivog rodoljuba, Sremski Karlovci su mi ljubavlju , neopisivo-milenom, ispunili srce, a Branka Radičevića, po Karlovcima stalno lutajuća, duša se je nerazmrsivo spojila sa mojom dušom. Ta neopisiva milina me je ceo život vodila, predvodila, uteha i svetionik mi bila i uvek me, majčinski, štitila od naleta, pretnji i gebelsovske propagande oholih, debelih, zlih i od svog naroda odmetnutih ala i budala koji su bili na čelu Naroda, Crkve i moje, prenapaćene, osramoćene, porobljene, gladne i jadne Otadžbine Srbije. Sa Karlovcima u srcu sam uvek legao i ustajao, , na javi i u snu u njima sam bio, ta ljubav nikada nije mogla da prođe kod rođe, jer Sremski Karlovci uvek biše u srdašcu vođe, a sa Brankom Radićevićem u duši sam svoje pesmice ispevavao, dušmanima se rugao i uvek se nadao da ću nekada moći doći u moje Karlovce i tu, u toj neopisivoj lepoti nad lepotom, dovršiti svoje započete đuliće uveoke. Biće da je sudbina svakog pesnika da mu u duši zastanu najlepši verzi, biće da su oni namenjeni nebesima, Bogu i anđelima, i da ga večiti sanak u Bogu uvek iznenadi, tako da je takva i moja sudbina.
Ne, istinski ne, ne tužim previše zbog toga, blaženstvo je neopisivo u večnosti nebeskoj usnuti pokraj Boga, ali tugovaću, i na nebesima, ridavo-detinje, plakaću ako časni, hrabri i rodoljubivi Srbi ne prenesu moje kosti baš tamo gde mi bi životna želja i da mi epitaf bude baš sledeći, jer i to je moja životna želja poslednja, istina, tuga i očaj koji me je obuzimao svakog bogovetnog dana i mnogo me je bolela ta nezlečiva životna rana :
»Mnogo hteo, monogo započeo –
Čas umrli njega je omeo.
U Srbiju svoju nije sme,
Jer mafije nije post`o deo. »
Krstan Đ. Kovjenić
Verujem da će nekada vreme, istina i mudri ljudi da procene i ocene moje činjenje i u svojim dušama, srcu i razumu osete da sam ceo svoj život posvetio Slobodi, Istini, Pravdi i Rodoljubivosti. To i bi moj jedini ljudski greh, ali ponosim se njime. Nečasni, kukavni i izdajništvom zadojeni vlastodršci u Srbiji su me upravo mrzeli zbog toga, hteli u mojoj duši da popljuju Boga i od mene stvore, njima sličnog i naličnog, roba, no uvidevši da to nikada neće moći izgnali su me, kao onu tužnu `ticu trnuljčicu, iz moje Srbije i ognjišta pradedovskog. Sa neopisivim bolom u grudima lutao sam svetom, kao od vetra nošena otrgnuta latica cveta, tugovao i, isto kao što je ona nesrećna `tica trnuljčica ispevavala svoju poslednju, najmilozvučniju, pesmu, svoju svetu Otadžbinu opevavao, dušu joj svoju dao i uvek je svojom majkom zvao. Ti moji krici su, kao molitva koju dobronamernik upućuje Bogu, dopirali do moje rodne Srbije, čuli su ga i osetili u srcu i duši čestiti ljudi, ali izdajnici na čelu Naroda, Crkve i Države su to pokušavali gebelsovskom propagandom da ublaže, razvodne i obezvrede. Bože, Svevišnji Stvoritelju, ja sam jedini mnogogrešni rab Tvoj za kojeg su za života tvrdili da me nema, čak su i moje najrođenije i one koji me poznaju ubeđivali da je to nesporna istina i da je ono što osećaju i čitajući moje umotvorine doživljavaju dobronamerni ljudi samo iluzija, eho nečega nepostojećega i vrisak nečega čega nema …
Zašto baš Sremski Karlovci i zašto baš na Stražilovu pokraj, u Bogu usnulog, Branka Radičevića ?
Došavši, biće da to bi istinska Božija volja, u bogosloviju »Sveti Arsenije Sremac« u Sremskim Karlovcima, drugog izbora, mada bejah odličnjak – Vukovac, nisam ni imao, jer sam bio sin golootočkog robijaša, dičnog rusofila i nesalomivog rodoljuba, Sremski Karlovci su mi ljubavlju , neopisivo-milenom, ispunili srce, a Branka Radičevića, po Karlovcima stalno lutajuća, duša se je nerazmrsivo spojila sa mojom dušom. Ta neopisiva milina me je ceo život vodila, predvodila, uteha i svetionik mi bila i uvek me, majčinski, štitila od naleta, pretnji i gebelsovske propagande oholih, debelih, zlih i od svog naroda odmetnutih ala i budala koji su bili na čelu Naroda, Crkve i moje, prenapaćene, osramoćene, porobljene, gladne i jadne Otadžbine Srbije. Sa Karlovcima u srcu sam uvek legao i ustajao, , na javi i u snu u njima sam bio, ta ljubav nikada nije mogla da prođe kod rođe, jer Sremski Karlovci uvek biše u srdašcu vođe, a sa Brankom Radićevićem u duši sam svoje pesmice ispevavao, dušmanima se rugao i uvek se nadao da ću nekada moći doći u moje Karlovce i tu, u toj neopisivoj lepoti nad lepotom, dovršiti svoje započete đuliće uveoke. Biće da je sudbina svakog pesnika da mu u duši zastanu najlepši verzi, biće da su oni namenjeni nebesima, Bogu i anđelima, i da ga večiti sanak u Bogu uvek iznenadi, tako da je takva i moja sudbina.
Ne, istinski ne, ne tužim previše zbog toga, blaženstvo je neopisivo u večnosti nebeskoj usnuti pokraj Boga, ali tugovaću, i na nebesima, ridavo-detinje, plakaću ako časni, hrabri i rodoljubivi Srbi ne prenesu moje kosti baš tamo gde mi bi životna želja i da mi epitaf bude baš sledeći, jer i to je moja životna želja poslednja, istina, tuga i očaj koji me je obuzimao svakog bogovetnog dana i mnogo me je bolela ta nezlečiva životna rana :
»Mnogo hteo, monogo započeo –
Čas umrli njega je omeo.
U Srbiju svoju nije sme,
Jer mafije nije post`o deo. »
Krstan Đ. Kovjenić
