Bela čupava loptica, ne veća od dlanova devojčice, pojavila se jednog dana u našim životima. Naporan je bio taj mali živuljak i ženski se borio za svoje mesto pod suncem. Igračka koja se kreće mogla je biti lako zaboravljena da nije bilo njegovog cvilenja koje moli za pažnju. Išao je od ruke do ruke po potrebi i njemu to nije smetalo, ako može da sprovodi svoj naum od koga nije odustajao. Nije voleo da bude sam, jer se plašio svega sto mu nije bilo poznato. Jednom sam ga našao duboko ispod kreveta gde se iz nekog razloga sakriodok je bio sam.
Devojčica mu je našla i partnerku pa je u svojoj 6. godini postao tata četiri male pufnice. U 12. godini se teško razboleo i od tada smo postali drugovi. U tim poznim godinama postao je još veće zakeralo, ali se i manje kretao. Bio je nadzak deda koji se sklanjao, ali je znao i da se naljuti. Svojim malim oštrim zubima je svima pokazao šta ne voli.
Devojčica je dobila novog drugara i usvojila još jednu kerušu, ali njen čupsi je uvek imao mesto. Mala keruša je bila vesela i dobronamerna. Nikad se nije ljutila i stalno se igrala, pa je i matorog Miću naterala da se igra s njom. Od svih igri mali Čupsi je jedino voleo da čita tragove u svom okruženju. Čak i kada je video samo senke zbog katarakte i kada nije čuo dalje od 5 metara istrčavanje u poznatu okolinu mu je bilo kao izlaz u svet. Tamo se nije družio sa drugim psima osim kratkih njuškanja, ali je vvoleo sam da šeta i luta po okolini, tako da vezivanje nije dolazilo u obzir tako da je sedenje u korpi na bicikli bio problem za sebe, ranac i zadnje sedište su bili problem u vožnji jer se plašio svake vožnje koja je bila brža od 20 km/sat, ali je prihvatao jer je znao da ide u šetnju. Ljutio se ako mora da ostane sam u kolima, a veselo istrčavao čim se otvore vrata.
Dočekivao me je veselo i uznemireno do kašlja sa jedinim zahtevom da izadje napolje. Šetao sam ga vezanog fleksijem, ali je to bilo kao da nije ni izašao, nije se ni radovao, ali zato kada izadje sam radosti nikad kraja....u svojoj 17. godini trčkarao je kao dečko, obidje svoju rutu i vrati se, čekajući da mu neko otvori vrata.
I danas se veselio svom izlasku i iako sam razmišljao da ga šetam pustio sam ga samog i otišao u prodavnicu, nisam ga odmah video i tada, vidim repić kako mrda na sred ulice, dok sam dotrčao do njega repić je prestao da mrda, video me je i izdahnuo. Moj drug Mića.
Devojčica mu je našla i partnerku pa je u svojoj 6. godini postao tata četiri male pufnice. U 12. godini se teško razboleo i od tada smo postali drugovi. U tim poznim godinama postao je još veće zakeralo, ali se i manje kretao. Bio je nadzak deda koji se sklanjao, ali je znao i da se naljuti. Svojim malim oštrim zubima je svima pokazao šta ne voli.
Devojčica je dobila novog drugara i usvojila još jednu kerušu, ali njen čupsi je uvek imao mesto. Mala keruša je bila vesela i dobronamerna. Nikad se nije ljutila i stalno se igrala, pa je i matorog Miću naterala da se igra s njom. Od svih igri mali Čupsi je jedino voleo da čita tragove u svom okruženju. Čak i kada je video samo senke zbog katarakte i kada nije čuo dalje od 5 metara istrčavanje u poznatu okolinu mu je bilo kao izlaz u svet. Tamo se nije družio sa drugim psima osim kratkih njuškanja, ali je vvoleo sam da šeta i luta po okolini, tako da vezivanje nije dolazilo u obzir tako da je sedenje u korpi na bicikli bio problem za sebe, ranac i zadnje sedište su bili problem u vožnji jer se plašio svake vožnje koja je bila brža od 20 km/sat, ali je prihvatao jer je znao da ide u šetnju. Ljutio se ako mora da ostane sam u kolima, a veselo istrčavao čim se otvore vrata.
Dočekivao me je veselo i uznemireno do kašlja sa jedinim zahtevom da izadje napolje. Šetao sam ga vezanog fleksijem, ali je to bilo kao da nije ni izašao, nije se ni radovao, ali zato kada izadje sam radosti nikad kraja....u svojoj 17. godini trčkarao je kao dečko, obidje svoju rutu i vrati se, čekajući da mu neko otvori vrata.
I danas se veselio svom izlasku i iako sam razmišljao da ga šetam pustio sam ga samog i otišao u prodavnicu, nisam ga odmah video i tada, vidim repić kako mrda na sred ulice, dok sam dotrčao do njega repić je prestao da mrda, video me je i izdahnuo. Moj drug Mića.
