Koristite zastareli pregledač. Možda neće pravilno prikazivati ove ili druge veb strane. Trebalo bi da ga nadogradite ili koristite alternativni pregledač.
Сам почетак боравка на површини откачене лопте наметне ми се по некад. Замисао да се свијет врти и без силе чуда која смо усвојили еонима као правила. Понесе машта лаку и једноставну душу, кроз полу склопљене трепавице видим прашуме тамо гдје данас царује голет и камен. Ријеке су веће и разарајуће, несагледиве, а створења у њима велика и моћна. Њихова појава на површини изазове и у томе мојем маштању страх и дрхтавицу. Опет склопим трепавице и огромна сјенка прекрије небо, то неки ђед стриц данашњег орла отклизи покривши десетине метара. Сва сила инсеката свих могућих и немогућих врста летећих и нелетећих, брујање, зујање и звуци које доста дуго нијесмо чули. Јутарња магла и роса , и топот нечега са чиме немам снаге да се сретнем бар вечерас. Рогатих и зубатих животиња са роговима, перјем и зубима гдје се ни на најсмјелијем цртежу не би могли појавити. Свакако да тим рајским вртом шеткају и наши предаци, оно да ли баш шеткају или се под заштитом ноћи шуњају, или крију испрепадани понеким од комшија? То већ не знамо. Сигурно да се тамо и тада понеки од њих храбро дерња и галами. Барем док га нешто не уплаши. Отварам очи, боли ме све, неки урлик из груди не проналази пут до гласних жица. Загрцнут чекам Мару и чашу воде, гдје је до сад. Могао сам и промијенити свијешћу, ње још увијек нема, инат и нестрпљење замијени брига, да се њој није шта... то би био баксуз и малер. Не то не смије тако, ипак сам ја претплаћен на малере и несреће, а њој сам ја такав довољно малера за цијели живот. Ево је коначно, воду и не гледам сада ми и не треба. Битно ми је да је она ту и да гледам у њене смирене очи. Богу хвала на њој, само он је могао одредити и послати ми анђела чувара са толико стрпљења.
Није изгледа ни тај првобитни рај био неко посебно и идилично мјесто, више као бјекство и суочавање са страховима, касније би адреналин и потреба да уљепшавамо ствари уз стари добри заборав оставиле неку ружичасту успомену.
Рано сам почео да пишем дневник, или дневнике. Од неких сам сам одустајао и почињао нови, а неки би просто завршили испод кревета, и били изгубљени и за мене и читав свијет. Касније бих листајући га пронашао и по нешто вриједно помена, макар тога тренутка. А да га препишем у онај актуелни није било могућности. Немам навику да стављам датум или неку напомену па би и тај лист био сувишан гдје год да га ставим. зато сада имам неколико таквих нераспоређених страна из некога дневника. Зовем га туђим, изгубљеним или промашеним. Е сада да ли може и лични дневник потпуно неважне особе промашити тему? ко ће то знати?
