Deda je bio čudan čovek.
Sramota ga je stavljat u ovakve sirotinjske okvire, jer je bio čovek veći od života, kamoli kakvog provincijalskog bloga u pokušaju - danas kad više niko ne čita blogove. Moj je dida razlog zašto se uvek, zapenjena, zagrcnem čitajući (ili bar pokušavajući) maloletne nesretnike po internetu (nekad sam ih zvala budalama i evolutivnim anomalijama, al već neko vreme me zabole baš, osim što bih s istog banovala svakog ko "ne znam" piše zajedno - a takvih je, nažalost, većina) elem, svakom svoje. I akcija i reakcija. Moj je dida bio car.
Bio je čovek koji me je navukao na Bečki novogodišnji - saharin, znam, ali sretna sam imajući njega no da sam imala kakvog koji bi me navukao na Sinana Sakića - koji mi je kupio moje prve knjige iz istorije i uz kog sam, ne razumevajući ni reči, pobožno sedela dok je na radiu vrteo šušketave i ko s Marsa vesti na nemačkom. Obožavala sam svog didu. Bio je na sto metara visokoj astralnoj udaljenosti od sitnih seoskih razbibriga: tračeva, ogovaranja, zagledanja u tuđ tanjir, etiketiranja ljudi, zatucanosti i gluparije. Imao je svoj poso, više nego dobro plaćen, jer ih je osim njega u fabrici s deset hiljada zaposlenih, takovih bilo još samo da se na prste jedne ruke nabroje: zvali su ih Majstori, s velikim m, a značilo je: Ljudi Koji Jedini Znaju Kako Opravit Ove Švapske Mašine Jednom Kad Zacrknu A Norma Se Mora Terat. Sve je bilo oprošteno mom didi: i to što uglavnom na poslu spava, obzirom da se "švapske mašine" vrlo retko kvare, do tog da tadašnjoj revolucionarnoj vladi nikako nije odgovarao, bivajući pripadnik pogane nacije protivu koje je revolucionarna ratovala koliko juče, ali su ga ostavljali s mirom jer je bio jedan od onih nekoliko Na Prste Ruke Nabrojivih...
Do tog da se retko kopistio zbogradi pripadanja toj naciji, bivajući čovek širih okvira, osim, eventualno, kad bi neko napisao "ne znam" zajedno....
Moj dida nije imao nikakve diplome, pa ni bečke. Bio je, prosto, vanredno pametan čovek. Koji se gnuša malograđanštine onako kako je tada retko ko u ovoj zemlji seljaka razumevao.
Nemam njegove oči. Ko i majka, boju sam očiju potegla s druge strane geneCke bare - od onih što su u ravnicu pristigli s Arpadom, danas se zaklinjući kako je Arpad bio potomak Atile. Što ima istorijskog nasleđa koliko vetar s opaklijom. Odnosno, nema. Ali, prokletstvo uzdizanja u nebeske narode nisu izmislili Srbi. Ma šta braća Hrvati govorili.
Nemam njegove oči, elem. Imam koečega drugog.
U isto vreme, moj je dida bio pogan koju je mrzela cela kuća. Pravio je probleme svakom u njoj. Bio je teški, nikad (ni uz nekoliko pokušaja) izlečen alkoholičar, i mrzela su ga i rođena deca, s pravom. Da sam mu bila dete, mrzela bih ga i ja. Ovako, spašena razmakom od jedne generacije, i nikad na svojoj koži iskušavši šta, u stvari, znači dete notornog alkoholičara bit; ja sam ga volela. O mene se nikad ogrešio nije. Sa mnom je gledao istorijske dokumentarce, meni je puštao ploče s klasičnom i volk muzikom, meni je jednom, nakon ružne svađe s majkom (tokom koje je i ruka poletela) rekao: slušaj me sad. Moraš da ih(ju) slušaš sad, dete si, ali jednom ćeš porasti. I onda. Nikad nikom ne dozvoli da ti bude diktator.
Imala sam možda šest, sedam, osam godina. Ni znala nisam šta "diktator" znači, ali sam intuitivno razumela šta je hteo da mi kaže. Razumela sam između redova. Razumela sam neizgovoreno značenje. I verujem u njeg i trijest godina kasnije. Uz zavist.
Jer, moj dida nikad nije morao da sluša ma kakve "diktatore". On je imao svoj hleb u svojim rukama i bio čovek od čijeg su novca svi u kući zavisili. Bio je čovek: my way, or highway. I ako se odlučiš za highway, sretno ti bilo, i vamo više ne svraćaj.
Zbog svog je celoživotnog rezona proveo vek pod istim krovom s rođenom majkom s kojom nije razgovarao. Zbog njegovog rezona rođena mu kći ni jednom nije došla na postelju u kojoj je, trunući u najgorim mukama, umirao. A ni na sahranu. Zbog tog rezona celo je selo mislilo da je uvrnuti čudak, i svi su od njeg sklanjali pogled kad se na ulici mimoiđu, ko da je veštac. Zbog tog kakav je bio, moja je baka dobila mesto u raju, ako raj postoji. Jer takvo se mučenje samo svetiteljstvom nagrađuje.
Sve to znam, danas, kad već odavno dete nisam i kad sam odavno izlečena od detinjeg idealisanja. Danas znam da moj dida nije bio dobar čovek.
Pa?
Retko mu na grob idem, ne zbog lenjosti, već zato što leži u drugoj državi a ja vozač nisam. Čak i tako, jedna je od dve osobe čiji grob posećujem najčešće. Ili jedino, ako ćemo pošteno. Genetski sam uslovljena (od druge strane genske bare) ko i naučena da cenim red i odgovornost spram sebe, a onda i drugih, i s te strane gledajući otvoreno priznajem i kažem da moj dida nije bio dobar čovek.
Ako se desi pa potonem u onaj plićak s ove strane bare, onda kažem da je bio proizvod niza okolnosti (jer ne verujem u američansko bulažnjene o tome kako "svi sve možemo samo ako se odlučimo"), da je bio čovek nikad shvaćen i van svog vremena i života, van svih okvira. Popljuvao je mnoga lica, ali to ide u isti paket. Niko nije bio iznad svog sela a da se neizbežno po istom selu nije pos.rao. Jer to ide u isti paket. Jer ne možeš milim okom gledat sitnu malograđanštinu, skorojeviće i dogmatike ako ti rezon dodiruje oblake. Ne možeš duvat u istu tikvu s bezubima i nepismenima, ako si zubat i pismen a imaš obraza. To nije lak izbor, ne najmanje zato što te niko nije pitao da tu išta biraš, već ti (u)rođeno gađenje izbor određuje, hteo ti ili ne. Neki od nas, prosto, ne mogu s budalama. Ne mogu da žive po njihovim normama, ne mogu se molit njihovim bogovima, ne mogu im aminovati pa ma koliko im o tom ugled ili čak i život zavisio. I onda neretko odu u extrem: povuku se i zatvore, posvađaju s celim selom, postanu teški ovisnici o opijatima. Postanu loši ljudi.
Da li su?
Puk vidi samo ono što mu date da vidi, a tu nikako ne spada i vaša duša. Puk uvek misli da zna sve, mada zna samo posledice a nikad uzroke, što će reći da ne zna ništa. Jer čoveku uvek mora sve bit objašnjeno, čovek mrzi nedorečene stvari. Pa ako odgovore nema, on će ih izmislit. On će verovat u ono što njemu izgleda logično i jedino moguće, a to šta je čoveku jedino moguće da zamisli, govori samo o tome koliko je u stanju da zamisli. Ne o istini, nikad o istini. Jer je istina naša i mi je znamo, a komšija vidi samo posledice. Odnosno ništa.
Komšija vam nikad nije sveću držao. Znate? Nikad nije s vama u bračnu postelju legao. Znate?
Kog zabole šta komšija veruje da zna?
Mog didu nikad nije. Bolelo. Osim pred smrt, mada je i onda više viđao svoju pokojnu sestru umrlu ko novorođenče, nego ga je bolelo. Bolelo ga je u smislu da je, posle celog života zamagljenog uma, najzad progledao, pa je hteo da se izvine onima koji su zbog njegove zaslepljenosti najviše trpeli - ali! Ne da bi im rekao: pogrešio sam i nisam bio u pravu. Već: praštajte što vas je istina bolela. Praštajte što ste ostali kraj mene kad nisam bio čovek kraj kojeg je iko trebao ostajati, a nisam vam ni tražio.
Loš?
Isto koliko je loša istina. Koja to nikad nije, isto ko što ni magija nije ni crna ni bela. Već je poenta u tome šta njome radite. Koliko ćete i da li ćete i zašto opstajavati uz ljude koji vam naopako čine. Ne pitam vas za izgovore, jer je svaki argument koji bi mi tu mogli iznet samo i jedino izgovor.
Znate?
Moj je dida definitivno bio loš čovek. Ali mnogi su samo kukavci, slepci koji sopstveno pogrešno rasuđivanje pravdaju višim moralom (jel uopšte ima neki koji nije "viši"?) i krivicom svih ostalih.
Dok je istina da smo, uglavnom, krivi sebi. Ko što je moj dida kriv prvenstveno sebi. Ili odgovoran, obzirom da krivicu nikad nije priznavao ko ideju.
Šta bi bilo s ovim svetom kad bi najzad počeli preuzimat odgovornost za sopstvena (ne)dela? Kad više ne bi krivili didu-lošeg čoveka, već sebe koji smo dobrovoljno pristali da s didom delimo astal, postelju i krov, ni zbog čeg drugog osim što je to bilo visoko moralno. Osim što su se komšije slagale da to tako treba.
Sad idite pa se žalite vodovodu. I komšijama.
I ostavite didu na miru.
Sramota ga je stavljat u ovakve sirotinjske okvire, jer je bio čovek veći od života, kamoli kakvog provincijalskog bloga u pokušaju - danas kad više niko ne čita blogove. Moj je dida razlog zašto se uvek, zapenjena, zagrcnem čitajući (ili bar pokušavajući) maloletne nesretnike po internetu (nekad sam ih zvala budalama i evolutivnim anomalijama, al već neko vreme me zabole baš, osim što bih s istog banovala svakog ko "ne znam" piše zajedno - a takvih je, nažalost, većina) elem, svakom svoje. I akcija i reakcija. Moj je dida bio car.
Bio je čovek koji me je navukao na Bečki novogodišnji - saharin, znam, ali sretna sam imajući njega no da sam imala kakvog koji bi me navukao na Sinana Sakića - koji mi je kupio moje prve knjige iz istorije i uz kog sam, ne razumevajući ni reči, pobožno sedela dok je na radiu vrteo šušketave i ko s Marsa vesti na nemačkom. Obožavala sam svog didu. Bio je na sto metara visokoj astralnoj udaljenosti od sitnih seoskih razbibriga: tračeva, ogovaranja, zagledanja u tuđ tanjir, etiketiranja ljudi, zatucanosti i gluparije. Imao je svoj poso, više nego dobro plaćen, jer ih je osim njega u fabrici s deset hiljada zaposlenih, takovih bilo još samo da se na prste jedne ruke nabroje: zvali su ih Majstori, s velikim m, a značilo je: Ljudi Koji Jedini Znaju Kako Opravit Ove Švapske Mašine Jednom Kad Zacrknu A Norma Se Mora Terat. Sve je bilo oprošteno mom didi: i to što uglavnom na poslu spava, obzirom da se "švapske mašine" vrlo retko kvare, do tog da tadašnjoj revolucionarnoj vladi nikako nije odgovarao, bivajući pripadnik pogane nacije protivu koje je revolucionarna ratovala koliko juče, ali su ga ostavljali s mirom jer je bio jedan od onih nekoliko Na Prste Ruke Nabrojivih...
Do tog da se retko kopistio zbogradi pripadanja toj naciji, bivajući čovek širih okvira, osim, eventualno, kad bi neko napisao "ne znam" zajedno....
Moj dida nije imao nikakve diplome, pa ni bečke. Bio je, prosto, vanredno pametan čovek. Koji se gnuša malograđanštine onako kako je tada retko ko u ovoj zemlji seljaka razumevao.
Nemam njegove oči. Ko i majka, boju sam očiju potegla s druge strane geneCke bare - od onih što su u ravnicu pristigli s Arpadom, danas se zaklinjući kako je Arpad bio potomak Atile. Što ima istorijskog nasleđa koliko vetar s opaklijom. Odnosno, nema. Ali, prokletstvo uzdizanja u nebeske narode nisu izmislili Srbi. Ma šta braća Hrvati govorili.
Nemam njegove oči, elem. Imam koečega drugog.
U isto vreme, moj je dida bio pogan koju je mrzela cela kuća. Pravio je probleme svakom u njoj. Bio je teški, nikad (ni uz nekoliko pokušaja) izlečen alkoholičar, i mrzela su ga i rođena deca, s pravom. Da sam mu bila dete, mrzela bih ga i ja. Ovako, spašena razmakom od jedne generacije, i nikad na svojoj koži iskušavši šta, u stvari, znači dete notornog alkoholičara bit; ja sam ga volela. O mene se nikad ogrešio nije. Sa mnom je gledao istorijske dokumentarce, meni je puštao ploče s klasičnom i volk muzikom, meni je jednom, nakon ružne svađe s majkom (tokom koje je i ruka poletela) rekao: slušaj me sad. Moraš da ih(ju) slušaš sad, dete si, ali jednom ćeš porasti. I onda. Nikad nikom ne dozvoli da ti bude diktator.
Imala sam možda šest, sedam, osam godina. Ni znala nisam šta "diktator" znači, ali sam intuitivno razumela šta je hteo da mi kaže. Razumela sam između redova. Razumela sam neizgovoreno značenje. I verujem u njeg i trijest godina kasnije. Uz zavist.
Jer, moj dida nikad nije morao da sluša ma kakve "diktatore". On je imao svoj hleb u svojim rukama i bio čovek od čijeg su novca svi u kući zavisili. Bio je čovek: my way, or highway. I ako se odlučiš za highway, sretno ti bilo, i vamo više ne svraćaj.
Zbog svog je celoživotnog rezona proveo vek pod istim krovom s rođenom majkom s kojom nije razgovarao. Zbog njegovog rezona rođena mu kći ni jednom nije došla na postelju u kojoj je, trunući u najgorim mukama, umirao. A ni na sahranu. Zbog tog rezona celo je selo mislilo da je uvrnuti čudak, i svi su od njeg sklanjali pogled kad se na ulici mimoiđu, ko da je veštac. Zbog tog kakav je bio, moja je baka dobila mesto u raju, ako raj postoji. Jer takvo se mučenje samo svetiteljstvom nagrađuje.
Sve to znam, danas, kad već odavno dete nisam i kad sam odavno izlečena od detinjeg idealisanja. Danas znam da moj dida nije bio dobar čovek.
Pa?
Retko mu na grob idem, ne zbog lenjosti, već zato što leži u drugoj državi a ja vozač nisam. Čak i tako, jedna je od dve osobe čiji grob posećujem najčešće. Ili jedino, ako ćemo pošteno. Genetski sam uslovljena (od druge strane genske bare) ko i naučena da cenim red i odgovornost spram sebe, a onda i drugih, i s te strane gledajući otvoreno priznajem i kažem da moj dida nije bio dobar čovek.
Ako se desi pa potonem u onaj plićak s ove strane bare, onda kažem da je bio proizvod niza okolnosti (jer ne verujem u američansko bulažnjene o tome kako "svi sve možemo samo ako se odlučimo"), da je bio čovek nikad shvaćen i van svog vremena i života, van svih okvira. Popljuvao je mnoga lica, ali to ide u isti paket. Niko nije bio iznad svog sela a da se neizbežno po istom selu nije pos.rao. Jer to ide u isti paket. Jer ne možeš milim okom gledat sitnu malograđanštinu, skorojeviće i dogmatike ako ti rezon dodiruje oblake. Ne možeš duvat u istu tikvu s bezubima i nepismenima, ako si zubat i pismen a imaš obraza. To nije lak izbor, ne najmanje zato što te niko nije pitao da tu išta biraš, već ti (u)rođeno gađenje izbor određuje, hteo ti ili ne. Neki od nas, prosto, ne mogu s budalama. Ne mogu da žive po njihovim normama, ne mogu se molit njihovim bogovima, ne mogu im aminovati pa ma koliko im o tom ugled ili čak i život zavisio. I onda neretko odu u extrem: povuku se i zatvore, posvađaju s celim selom, postanu teški ovisnici o opijatima. Postanu loši ljudi.
Da li su?
Puk vidi samo ono što mu date da vidi, a tu nikako ne spada i vaša duša. Puk uvek misli da zna sve, mada zna samo posledice a nikad uzroke, što će reći da ne zna ništa. Jer čoveku uvek mora sve bit objašnjeno, čovek mrzi nedorečene stvari. Pa ako odgovore nema, on će ih izmislit. On će verovat u ono što njemu izgleda logično i jedino moguće, a to šta je čoveku jedino moguće da zamisli, govori samo o tome koliko je u stanju da zamisli. Ne o istini, nikad o istini. Jer je istina naša i mi je znamo, a komšija vidi samo posledice. Odnosno ništa.
Komšija vam nikad nije sveću držao. Znate? Nikad nije s vama u bračnu postelju legao. Znate?
Kog zabole šta komšija veruje da zna?
Mog didu nikad nije. Bolelo. Osim pred smrt, mada je i onda više viđao svoju pokojnu sestru umrlu ko novorođenče, nego ga je bolelo. Bolelo ga je u smislu da je, posle celog života zamagljenog uma, najzad progledao, pa je hteo da se izvine onima koji su zbog njegove zaslepljenosti najviše trpeli - ali! Ne da bi im rekao: pogrešio sam i nisam bio u pravu. Već: praštajte što vas je istina bolela. Praštajte što ste ostali kraj mene kad nisam bio čovek kraj kojeg je iko trebao ostajati, a nisam vam ni tražio.
Loš?
Isto koliko je loša istina. Koja to nikad nije, isto ko što ni magija nije ni crna ni bela. Već je poenta u tome šta njome radite. Koliko ćete i da li ćete i zašto opstajavati uz ljude koji vam naopako čine. Ne pitam vas za izgovore, jer je svaki argument koji bi mi tu mogli iznet samo i jedino izgovor.
Znate?
Moj je dida definitivno bio loš čovek. Ali mnogi su samo kukavci, slepci koji sopstveno pogrešno rasuđivanje pravdaju višim moralom (jel uopšte ima neki koji nije "viši"?) i krivicom svih ostalih.
Dok je istina da smo, uglavnom, krivi sebi. Ko što je moj dida kriv prvenstveno sebi. Ili odgovoran, obzirom da krivicu nikad nije priznavao ko ideju.
Šta bi bilo s ovim svetom kad bi najzad počeli preuzimat odgovornost za sopstvena (ne)dela? Kad više ne bi krivili didu-lošeg čoveka, već sebe koji smo dobrovoljno pristali da s didom delimo astal, postelju i krov, ni zbog čeg drugog osim što je to bilo visoko moralno. Osim što su se komšije slagale da to tako treba.
Sad idite pa se žalite vodovodu. I komšijama.
I ostavite didu na miru.
vec na neocekivan osvrt na dedinu tamnu stranu. Mislila sam da ce to biti jos jedna od toplih, nostalgicnih prica o precima (kakve sam i sama pisala), kad ono... iznenadjenje.