Kazu da je vreme najbolji lek protiv bola I svih bolesti.A sta se desi kada istekne to vreme i usledi ono jedino sto je ostalo,smrt?
Konacno u hladnom maju zasijalo sunce,ustajem rano spremam se sva srecna danas idem u zivot sa mojom ludom drugaricom.Izlazim iz prazne kuce majku samo krajickom oka videla jer je spavala.Ulazim u autobus sedam I razmiljam o decku.Zamisljam nas zajedno I sta sve mozemo da radimo.Naravno drugarica uvek kasni i izlazim I odlazim kod nje.Prica ko svaka druga zenska,ogovaranje,smejanje i glupiranje.Konacno krecemo ulazimo u autobus zajedno slusamo muziku svaka razmislja o necemu bitnom u svom zivotu.Stizemo na Adu umiremo od vrucine.Smejemo se I glupiramo I odlucimo da sednemo u kafic.Odlazimo dalje setamo obidjemo sve I odlucimo da odemo na Kalis.Jedva se dogurale do tamo jos vise iscrpljene ali i srecne.Konacno posle napornog dana krecemo kuci.Drugarica izlazi iz autobusa svojim putem., a ja ostajem.Slusam muziku razmisljam o decku kad odjednom telefon zvoni.U cudu na telefonu pise poziv od ‘’tate’’.Tuznim I uplasenim glasom tata mi saopstava najgoru mogucu vest koje dete moze da cuje-Mama je u bolnici.Sva u neverici sa hiljadu pitanja koja lete izgovorim-Sta se desilo?Pored jecaja mog tuznog oca cula sam samo da je veoma lose I da ga ne pustaju kod nje.Uplasena postavljam mu sva moguca pitanja na koja on nema odgovore.Prekida mi slusalicu sa nadom da ce mi dati odgovore I zvati ponovo.Uplasena razmiljsam kako sad to Boze?Molim Boga da mi ne uzme majku da ne sme nista lose da bude.Setim se da majku taj dan uopste nisam videla,samo krajickom oka dok sam prolazila a ona je spavala.Dolazim kuci nema nikog osim mog brata.On iako se pravi da je jak mnogo je tuzan I to nije mogao da sakrije.Odlazim u svoju sobu sa malo boljim raspolozenjem misleci ma bice ona dobro,uvek bude!Ulazim na fejsbuk i sva srecna vidim lajk od decka na moja pitanja lep,bleja,veza.Sva srecna mu odgovaram sve pozitivno I na veza stavim da.Dobro je regovao I verovatno ce biti nesto izmedju nas.Setim se opet mame pocinjem da placem.Osecanja mi se samo menjaju.Oko pola 23h odlucujem da izadjem malo napolje do skolskog.Na pola puta sretnem druga sa motorom i jednog mog neprijatelja sa njim.Sa pomesanim osecanjima pristanem da idem sa njim do podnozja.Sedamo na motor i jedino sto sam mu rekla je-proleti pored moje kuce.Velikom brzinom smo projurili i stigli do podnozja.Silazim I rekoh u sebi-Boze zasto se sad meni nesto nije desilo?Zasto samo moji najmiliji nisu dobro?Nisam razumela kako to vece nisam poginula.Prilazim u podnozju jednoj pecurci poznata lica vidim sem jednog decka.Prilazim mu I predstavljam se-Cao,ja sam Milica.On se zove *****.Moj drug odlucuje da ode da se provoza opet a za njim krece I ******.Upitala sam ga pa gde ces sad I ti?On me je pitao da li hocu sa njim I ja sam pristala iako ga nisam znala.Velikom brzinom je vozio ali najmanje sto sam osecala je strah.Nije mi jasno zasto se meni nije nesto lose desilo?Zasto neduzna deca I dobri ljudi umiru danas?A losi ljudi I zatvorenici zdravi trunu u zatvoru?Zasto bi Bog to dozvolio?Vracam se kuci oko pola 12 I sedam za sto da pricam sa tatom.Objasnjava mi da je problem sa pankraesom I da ne znaju tacno sta.Odlazim posle razgovora u sobu I tako mi se zavrsava najgori dan u zivotu.
Kazu da vreme leci sve,ne leci nista!Koja je svrha naseg zivota ako se uvek svodi na smrt,patnju I bol?
Konacno u hladnom maju zasijalo sunce,ustajem rano spremam se sva srecna danas idem u zivot sa mojom ludom drugaricom.Izlazim iz prazne kuce majku samo krajickom oka videla jer je spavala.Ulazim u autobus sedam I razmiljam o decku.Zamisljam nas zajedno I sta sve mozemo da radimo.Naravno drugarica uvek kasni i izlazim I odlazim kod nje.Prica ko svaka druga zenska,ogovaranje,smejanje i glupiranje.Konacno krecemo ulazimo u autobus zajedno slusamo muziku svaka razmislja o necemu bitnom u svom zivotu.Stizemo na Adu umiremo od vrucine.Smejemo se I glupiramo I odlucimo da sednemo u kafic.Odlazimo dalje setamo obidjemo sve I odlucimo da odemo na Kalis.Jedva se dogurale do tamo jos vise iscrpljene ali i srecne.Konacno posle napornog dana krecemo kuci.Drugarica izlazi iz autobusa svojim putem., a ja ostajem.Slusam muziku razmisljam o decku kad odjednom telefon zvoni.U cudu na telefonu pise poziv od ‘’tate’’.Tuznim I uplasenim glasom tata mi saopstava najgoru mogucu vest koje dete moze da cuje-Mama je u bolnici.Sva u neverici sa hiljadu pitanja koja lete izgovorim-Sta se desilo?Pored jecaja mog tuznog oca cula sam samo da je veoma lose I da ga ne pustaju kod nje.Uplasena postavljam mu sva moguca pitanja na koja on nema odgovore.Prekida mi slusalicu sa nadom da ce mi dati odgovore I zvati ponovo.Uplasena razmiljsam kako sad to Boze?Molim Boga da mi ne uzme majku da ne sme nista lose da bude.Setim se da majku taj dan uopste nisam videla,samo krajickom oka dok sam prolazila a ona je spavala.Dolazim kuci nema nikog osim mog brata.On iako se pravi da je jak mnogo je tuzan I to nije mogao da sakrije.Odlazim u svoju sobu sa malo boljim raspolozenjem misleci ma bice ona dobro,uvek bude!Ulazim na fejsbuk i sva srecna vidim lajk od decka na moja pitanja lep,bleja,veza.Sva srecna mu odgovaram sve pozitivno I na veza stavim da.Dobro je regovao I verovatno ce biti nesto izmedju nas.Setim se opet mame pocinjem da placem.Osecanja mi se samo menjaju.Oko pola 23h odlucujem da izadjem malo napolje do skolskog.Na pola puta sretnem druga sa motorom i jednog mog neprijatelja sa njim.Sa pomesanim osecanjima pristanem da idem sa njim do podnozja.Sedamo na motor i jedino sto sam mu rekla je-proleti pored moje kuce.Velikom brzinom smo projurili i stigli do podnozja.Silazim I rekoh u sebi-Boze zasto se sad meni nesto nije desilo?Zasto samo moji najmiliji nisu dobro?Nisam razumela kako to vece nisam poginula.Prilazim u podnozju jednoj pecurci poznata lica vidim sem jednog decka.Prilazim mu I predstavljam se-Cao,ja sam Milica.On se zove *****.Moj drug odlucuje da ode da se provoza opet a za njim krece I ******.Upitala sam ga pa gde ces sad I ti?On me je pitao da li hocu sa njim I ja sam pristala iako ga nisam znala.Velikom brzinom je vozio ali najmanje sto sam osecala je strah.Nije mi jasno zasto se meni nije nesto lose desilo?Zasto neduzna deca I dobri ljudi umiru danas?A losi ljudi I zatvorenici zdravi trunu u zatvoru?Zasto bi Bog to dozvolio?Vracam se kuci oko pola 12 I sedam za sto da pricam sa tatom.Objasnjava mi da je problem sa pankraesom I da ne znaju tacno sta.Odlazim posle razgovora u sobu I tako mi se zavrsava najgori dan u zivotu.
Kazu da vreme leci sve,ne leci nista!Koja je svrha naseg zivota ako se uvek svodi na smrt,patnju I bol?